Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dvanaestogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer parnični postupak nije okončan ni u prvom stepenu nakon više od dvanaest godina. Sud je naložio hitno okončanje postupka i dodelio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jasmine Dalipović i Umihane Dalipović, obe iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jasmine Dalipović i Umihane Dalipović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinsk im sudom u Beogradu u predmetu P. 3241/2000 , a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 21-P-51180/10, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jasmina Dalipović i Umihana Dalipović, obe iz Prištine, su 25. novembra 2010. godine , preko punomoćnika Veroljuba Đu kića, advokata iz Beograda podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 21-P-51180/10 , a ranije se vodio pred Četvrtim opštinsk im sud om u Beogradu u predmetu P. 3241/2000 .

Podnositeljke ustavne žalbe su navele: da je njihov pravni prethodnik pok. Amet Dalipović 22. avgusta 2000. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, radi iseljenja, a da je kasnije precizirao tužbeni zahtev tražeći da se utvrdi ništavost ugovora o zameni nepokretnosti; da do podnošenja ustavne žalbe nije doneta ni prvostepena presuda iako je prošlo više od deset godina od podnošenja tužbe; da je tužilac umro 9. maja 2007. godine i da su one stupile na njegovo mesto u parnicu septembra 2007. godine; da im je nepostupanjem nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i da traže naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3241/2000, a sada Prvog osnovnog suda u Beogradu 21-P-51180/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Amet Dalipović iz Novog Beograda je 22. avgusta 2000. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Vere Dinetović iz Prištine , radi iseljenja , a 25. ju na 2003. godine precizirao je tužbeni zahtev tako što je tražio da se utvrdi ništavost ugovora o zameni stanova. Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu bilo je ukupno održano 29 ročišta za glavnu raspravu, dok 11 ročišta nije održano, i to četiri ročišta nisu održana jer tužena nije pristupila, dva nisu održana iz procesnih razloga, tri zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno zbog nedolaska tužilja. Od 5. septembra 2007. godine u parnicu na mesto pokojnog tužioca stupile su njegove zakonske naslednice, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

Na ročištima je izvođen veliki broj dokaza saslušanjem svedoka, prikupljanjem podataka u vezi stana u Prištini od Kosovske agencije za imovinu, kao i od Koordinacionog centra Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju . Podnositeljke su podnosile urgencije nadležnom sudu da se postupak okonča i da se donese prvostepena presuda.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je posle podnošenja ustavne žalbe pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu održano četiri ročišta, a tri ročišta nisu održana , i to jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog nedolaska tužilja, a jedno zbog nedolaska tužene koja nije uredno pozvana. Poslednje ročište zakazano za 29. juli 2012. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dalje u spisima nema dokaza o održavanim ročištima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovništva Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljke ustavne žalbe poziva ju od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme vođenja postupka propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 22. avgusta 2000. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje dvanaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljki ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnositeljke ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se postupak završio u razumnom roku. Dakle, osnovni razlog dvanaestogodišnjem trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje u najvećoj meri Četvrtog opštinskog suda u Beogradu a zatim Prvog osnovnog suda u Beogradu koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 22. avgusta 2000. godine do odlučivanja o ustavnoj žalbi prošlo j e više od dvanaest godina a da ni prvostepena odluka nije doneta, što je nerazumno dugo trajanje prvostepenog postupka kako po praksi Ustavnog suda, tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava .

Ustavni sud nalazi da iako se navedeni parnični postupak može okarakterisati kao predmet određene složenosti zbog velikog broja činjenica koje su bile sporne među parničnim strankama, kao i zbog potrebe njihovog utvrđivanja ocenom iskaza svedoka i prikupljanjem određenih dokaza od strane drža vnih organa i institucija, po oceni Suda, ni te okolnosti ne mogu biti opravdanje za dvanaestogodišnje trajanje prvostepenog postupka.

Takođe, predmet spora je bio značajan za podnositeljke, imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva.

Ustavni sud je utvrdio da podnositeljke ustavne žalbe od stupanja u parnicu na mesto tužilačke strane septembra 2007. godine, nisu doprinele dužini postupka jer su se uredno odazivale pozivima suda i nisu zloupotrebljavale svoja procesna ovlašćenja, a njihov nedolazak na dva ročišta nije od uticaja na odluku ovog Suda.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 3241/2000, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu 21-P-51180/10, te je usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. st av 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke , a u tački 3. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava na osnovu stava 2. istog člana Zakona, naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere da se parnični postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakoj pojedinačno u iznosu od po 500 eura , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koje su pretrpel e podnositeljk e ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i vreme kada su podnositeljke stupile u parnicu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvat nu naknadu za povredu prava koje su podnositeljke ustavne žalbe pretrpel e isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dvanaestogodišnjem parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti