Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu trajalom skoro deset godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Glavni uzrok dugog trajanja je neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Duška Kovačevića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Duška Kovačevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1104/03, pred Osnovim sudom u Čačku u predmetu P. 204/12, a zatim pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 227/2012, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. Duško Kovačević iz Čačka, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, je podnescima od 14. oktobra 2011. godine i 23. aprila 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1104/03, pred Osnovim sudom u Čačku u predmetu P. 204/12, a zatim pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 227/2012.

U ustavnoj žalbi se iznosi tok parničnog postupka koji je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo 12. maja 2003. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku protiv TP „Agrostroj“ a.d. iz Čačka, radi isplate razlike zarade, naknade za topli obrok i regresa, a koji u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnog prava podnosioca i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Čačku P. 227/12 (ranije predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 204/2012, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. maja 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tuženog TP “Argostroj“ iz Čačka, radi isplate opredeljenih novčanih iznosa na ime razlike između isplaćene zarade i zarade koja mu pripada po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru (u daljem tekstu: PKU) za vremenski period od 12. maja 1998. godine do 12. maja 2003. godine, na ime neisplaćene minimalne zarade koja tužiocu pripada prema koeficijentu njegovog radnog mesta za period od 1. juna 2001. godine do 12. maja 2003. godine, toplog obroka za period od 12. maja 2000. godine, te neisplaćenog regresa za 2000, 2001. i 2002. godinu, sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka.

Do donošenja prvostepene presude 3. septembra 2007. godine, tj. u toku četiri godine i četiri meseca, Opštinski sud u Čačku je zakazao 23 ročišta (1. septembra, 5. novembra i 23. decembra 2003, 18. oktobra, 17. novembra i 6. decembra 2004, 5. aprila, 16. maja, 20. juna, 29. avgusta, 4. oktobra, 16. novembra i 27. decembra 2005, 31. januara, 13. marta, 30. maja, 25. septembra, 5. decembra i 26. decembra 2006, te 21. februara, 10. aprila, 12. juna, 9. jula i 3. septembra 2007. godine), od kojih pet nije održano, i to: tri iz razloga na strani suda ili veštaka (6. decembra 2004, 5. aprila 2005. i 21. februara 2007. godine) i po jedno na molbu punomoćnika tužioca (13. marta 2006. godine), odnosno tuženog (10. aprila 2007. godine). Pored toga, na još pet ročišta praktično nije raspravljano, već su strankama uručivani podnesci veštaka ili druge parnične stranke i ostavljan rok za izjašnjenje (5. novembra 2003, 16. maja 2005, 4. oktobra 2005, 27. decembra 2005, 7. jula 2007. godine).

Tuženi je podneskom od 19. juna 2005. godine istakao kompenzacioni prigovor.

Tužilac je konačno precizirao tužbeni zahtev prema nalazu sudskog veštaka D. Š. podneskom od 10. maja 2006. godine, tako što je predložio da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati razliku između isplaćene zarade i zarade koja tužiocu pripada po PKU za mesece u periodu od juna 2001. godine do aprila 2003. godine i u iznosima navedenim u tužbenom zahtevu, sa pripradajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da izvrši uplatu pripadajućih poreza i doprinosa, te da tužiocu isplati neisplaćeni deo regresa za 2000. godinu u iznosu opredeljenom u tužbenom zahtevu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

U toku postupka, Opštinski sud u Čačku je izveo dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske struke D.Š, koji je nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 25. maja 2004. godine, a zatim povodom primedbi obeju parničnih stranaka, kao i istaknutog kompenzacionog prigovora tuženog, dostavio i dopunske nalaze i mišljenja, odnosno pismena izjašnjenja, i to: 17. novembra 2004, 16. maja 2005, 3. oktobra 2005, 27. decembra 2005. i 20. feburara 2007. godine.

Opštinski sud u Čačku je presudom P1. 1104/03 od 3. septembra 2007. godine usvojio precizirani tužbeni zahtev tužioca od 10. maja 2006. godine u pogledu razlike između isplaćene zarade i zarade koja tužiocu pripada po PKU, delimično usvojio kompenzacioni prigovor izjavljen od strane tuženog i utvrdio da tužilac duguje tuženiku na ime više isplaćenih zarada po odredbama PKU za period od maja 2002. godine do maja 2003. godine opredeljeni iznos i izvršio prebijanje međusobnih potraživanja tužioca i tuženog do usvojenog iznosa po kompenzacionom prigovoru, u preostalom delu odbio kompenzacioni prigovor tuženog kao neosnovan, obavezao tuženog da tužiocu isplati opredeljeni iznos neisplaćenog dela regresa za 2000. godinu sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 20. maja 2008. godine.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 23. maja 2008. godine.

Rešavajući o žalbi tuženog, Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 1243/08 od 21. oktobra 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 1104/03 od 3. septembra 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Naime, Okružni sud u Čačku je našao da je ožalbena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba panričnog postupka iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer nisu pravilno primenjene odredbe istog zakona, što je uticalo na pravilnost i zakonitost osporene presude, te bitnu povredu odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer izreka presude nije jasna, presuda nema razloga o svim bitnim činjenicama, što sve predstavlja nedostatke zbog kojih se presuda ne može ispitati i zbog čega se ukida.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Čačku, koji je trajao do septembra 2011. godine, prvostepeni sud je u toku 18 meseci zakazao devet ročišta (16. februara, 15. marta, 15. maja, 16. juna, 20. jula, 5. oktobra i 16. novembra 2010. godine, te 2. feburara i 30. juna 2011. godine), od kojih su održana samo dva ročišta (17. maja 2010. i 20. juna 2011. godine) i izveo je dokaz veštačenjem putem veštaka ekonomske sturke D. Č, koji je nalaz i mišljenje dostavio sudu 4. oktobra 2010. godine. Od sedam neodržanih ročišta četiri nisu održana iz razloga na strani suda (zbog bolesti sudije ili nedostatka procesnih pretpostavki), a tri iz razloga na strani veštaka.

Punomoćnik tuženog je podneskom od 17. avgusta 2011. godine obavestio Osnovni sud u Čačku da je rešenjem Privrednog suda u Čačku St. 183/11 od 9. avgusta 2011. godine otvoren stečajni postupak nad tuženim.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem P1. 464/10 od 5. septembra 2011. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja.

Povodom predloga tužioca do 20. marta 2012. godine za nastavak parničnog postupka, Osnovni sud u Čačku je doneo rešenje P1. 204/12 od 30. marta 2012. godine, kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i 21. juna 2012. godine dostavio spise predmeta Privrednom sudu u Čačku kao stvarno i mesno nadležnom.

U postupku pred Privrednim sudom u Čačku ročišta su zakazivana u intervalima od oko mesec dana, ali uglavnom nisu održana na saglasan predlog parničnih stranaka, radi njihovog usaglašavanja u cilju mirnog rešenja spora. Postupak je okončan na ročištu 2. aprila 2013. godine zaključenjem sudskog poravnanja, kojim su stranke predmetni spor rešile u celini.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se u ovom postupku primenjivao od 23 . februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora . Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 12. maja 2003. godine, a da je okončan zaključenjem sudskog poravnanja pred Privrednim sudom u Čačku 2. aprila 2013. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja postupka uzme u obzir i p eriod trajanja predmetnog parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja zaključenjem sudskog poravnanja, trajao devet godina , deset meseci i dvadeset dana, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično složenom sporu, a radi utvrđenja činjeničnog stanja je bilo nužno sprovesti veštačenje veštaka ekonomske struke, što je dokazni postupak pred nadležnim sudom činilo složenijim i drugotrajnijim. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu, ipak, ne opravdavaju dužinu trajanja osporenog postupka.

S obzirom na to da su predmet spora bila potraživanja iz radnog odnosa, Ustavni sud je našao da je predmet spora nesumnjivo bio od značaja za podnosioca, koji je imao opravdani interes za efikasno rešavanje predmetnog spora.

Ustavni sud je ocenio da je podnosilac takođe u izvesnoj meri doprineo dužem trajanju osporenog postupka. Naime, u toku postupka punomoćnik podnosioca je tražio da veštak, pored obračuna potraživanja podnosioca po Pojedinačnom kolektivnom ugovoru izvrši i obračun po Granskom kolektivnom ugovoru, da bi na kraju svoj tužbeni zahtev zasnovao na Pojedinačnom kolektivnom ugovoru, što je svakako, kroz proširenje predmeta veštačenja, uticalo na trajanje postupka. Iako je dopunsko veštačenje od 27. decembra 2005. godine uručeno punomoćnicima parničnih stranaka radi izjašnjenja na ročištu održanom istog datuma, punomoćnik podnosioca je na ročištu 31. januara 2006. godine tražio da mu sud ostavi naknadni rok za uređenje tužbe i preciziranje tužbenog zahteva, što nije učinio ni do održavanja narednog ročišta 13. marta 2006. godine, koje na njegovu molbu nije održano, te je tužbeni zahtev preciziran podneskom od 10. maja 2006. godine. Na teret suda se na bi mogao staviti ni period od pet meseci između 30. oktobra 2012. godine i 2. aprila 2013. godine u kome su ročišta nisu održavana jer su stranke nastojale da postignu dogovor o mirnom rešenju spora.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dali nadležni sudovi, a pre svega, Opštinski sud, a kasnije Osnovni sud u Čačku. Naime, nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka je uzrokovano, pre svega, neefikasnim i neažurnim postupanjem prvostepenog suda, koje nije bilo u skladu sa potrebom da sud obezbedi blagovremeno odlučivanje o pravima i obavezama parničnih stranaka, a posebno imajući u vidu hitnu prirodu sporova iz radnog odnosa. Ovakvo postupanje se ogleda, naročito, u sledećem: propuštanju prvostepenog suda da preduzme mere kako bi obezbedio blagovremeno postupanje veštaka (više puta nalaz i mišljenje veštaka su dostavljeni sudu posle pet meseci od određivanja veštačenja – npr. izvrštaji od 24. maja 2004. godine i 4. oktobra 2010. godine, a izjašnjenje veštaka od 16. maja 2005. godine – posle pet i po meseci od prigovora tužioca na dopunski nalaz veštaka); neodržavanju većeg broja ročišta (sedam) iz razloga na strani suda; nezakazivanju ročišta u periodu od deset meseci (od 23. decembra 2003. godine do 18. oktobra 2004. godine), te održavanju samo dva ročišta u toku 18 meseci trajanja ponovnog prvostepenog postupka. Neprihvatljivu neažurnost u postupanju prvostepenog suda predstavlja i okolnost da je pismeni otpravak presude P1. 1104/03 od 3. septembra 2007. godine dostavljen podnosiocu posle osam i po meseci od donošenja.

Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 1104/03, pred Osnovim sudom u Čačku u predmetu P. 204/12, a zatim pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 227/2012, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1 tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti