Odluka Ustavnog suda zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je u istovetnim pravnim situacijama donosio različite odluke bez obrazloženja, čime je narušeno načelo pravne sigurnosti. Presuda je poništena i vraćena na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4912/2014
29.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milisave Milinković iz sela Loznica, opština Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milisave Milinković i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 750/14 od 2. aprila 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 750/14 od 2. aprila 2014. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi tužilje i tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 996/12 od 4. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milisava Milinković iz sela Loznica, opština Valjevo, izjavila je Ustavnom sudu, 3. juna 2014. godine, preko punomoćnika Slađane Josipović, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 750/14 od 2. aprila 2014. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih čl. 21, 36. i 58. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer je isti drugostepeni sud (u presudama Gž1. 26/14 od 19. marta 2014. godine, Gž1. 746/14 od 26. marta 2014. godine, Gž1. 755/14 od 26. marta 2014. godine i Gž1. 838/14 od 2. aprila 2014. godine, koje dostavlja kao dokaz uz ustavnu žalbu) u identičnim pravnim situacijama donosio drugačije presude od osporene presude tako što je potvrđivao prvostepene presude kojima je drugim tužiocima – njenim kolegama usvajan tužbeni zahtev u celosti, dok je njoj osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda kojom joj je delimično usvojen tužbeni zahtev. Podnositeljka dalje navodi da je na isti način primala zaradu i naknade zarada, kao i drugi radnici, shodno čemu nije moguća situacija da njenim kolegama bude dosuđena razlika za ceo utuženi period po Kolektivnom ugovoru, a da njoj bude dosuđena razlika po Kolektivnom ugovoru za pola perioda, a po Pravilniku o radu za drugu polovinu perioda.

Takođe, podnositeljka ističe da u obrazloženju osporene drugostepene presude uopšte nema odluke suda o njenoj žalbi, te da je drugostepni sud doneo presudu kao da žalbe nije ni bilo, a nema ni jasnih razloga zbog čega sud potvrđuje prvostepenu presudu.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, osporenu presudu poništi, naknadi joj nastalu materijalnu i nematerijalnu štetu, sve troškove parničnog postupka, kao i troškove podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda Valjevu P1. 996/12, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Osnovni sud u Valjevu je doneo prvostepenu presudu P1. 996/12 od 4. ferbuara. 2014. godine, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje Milisave Milinković, ovde podnositeljke ustavne žalbe i obavezao tuženog poslodavca „Krušik Akumulatori“ AD da joj na ime manje isplaćene zarade i toplog obroka za period od 1. novembra 2009. do 1. decembra 2012. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose i na ime regresa za godišnji odmor za 2010. godinu iznos od 20.000,00 dinara; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj isplati preko dosuđenog do traženog iznosa na ime manje isplaćene zarade; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Tokom prvostepenog postupka, sud je utvrdio sledeće: da je na osnovu ugovora o radu od 10. jula 2007. godine tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme; da je odredbom člana 7. navedenog ugovora regulisano da se cena rada radnog mesta određuje tako što se koeficijent radnog mesta množi sa cenom rada za najjednostavniji rad koji se utvrđuje po radnom času, a članom 6. da se zarada za obavljeni rad utvrđuje na osnovu cene rada radnog mesta, vremena provedenog na radu, dodataka za otežane uslove rada i ocene radnog učinka u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom (u daljem tekstu: KU); da se veštak ekonomske struke izjasnio da se zarada za obavljeni rad utvrđuje u skladu sa KU, kao i da zaposleni ima pravo na zaradu, uvećanu zaradu, naknadu zarade i druga primanja u skladu sa zakonom i KU, te da je obračun vršio vodeći računa o obračunskim listama koje je dobio od tuženog; da se veštak u svom nalazu izjasnio u dve varijante, i to: u prvoj varijanti za ceo utuženi period po odredbama KU od 28. februara 2008. godine i po drugoj varijanti po KU do 28. maja 2011. godine, a potom do kraja utuženja po Pravilniku o radu (u daljem tekstu: Pravilnik); da KU od 28. februara 2008. godine nije predvideo da poslodavac prilikom obračuna u slučaju nemogućnosti sporazumnog utvrđivanja osnovne cene rada primeni poslednju isplaćenu osnovnu cenu rada uvećanu za mesečni koeficijent rasta cena na malo, već samo da će se dogovoriti poslodavac i resorni sindikat, što nije učinjeno; da se veštak izjasnio da minimalna cena rada po KU od 28. februara 2008. godine odgovara minimalnoj ceni rada propisanoj zakonom, a da je zarada koja je isplaćena shodno Pravilniku manja od minimalne zarade po satu koja je regulisana Zakonom o radu; da varijanta 1 nalaza odgovara načinu obračuna zarade shodno članu 65. KU, a tuženi je isplaćivao zaradu tako što je vodio računa da isplaćena zarada ne bude manja od minimalne zarade, ali nije vodio računa kako se vrši obračun zarade, tako da je isplaćivana manja zarada od zarade koja je predviđena KU, a tuženi ni sa jednim zaposlenim pa ni sa tužiljom nije potpisao aneks ugovora o radu kojim bi se regulisao drugačiji način obračuna zarade od onog koji je propisan navedenim članom KU; da obračun zarade po varijanti 1 nalaza odgovara odredbama ugovora o radu od 10. jula 2007. godine, što je sve u skladu sa članom 65. KU.

Prvostepeni sud je našao da je zahtev tužilje za isplatom manje isplaćene zarade za sporni period delimično osnovan, i to shodno varijanti 2 nalaza veštaka, prema kojoj je veštak manje isplaćene zarade tužilje obračunao tako što je u periodu od 1. novembra 2009. do 28. maja 2011. godine primenio odredbe KU od 28. februara 2008. godine, a potom do kraja utuženog perioda Pravilnik koji je stupio na snagu 28. maja 2011. godine. Ovo stoga što je članom 118. KU od 28. februara 2008. godine regulisano da je ugovor zaključen za period do tri godine, što je u skladu sa članom 263. Zakona o radu, te da po isteku tog roka KU prestaje da važi ako se učesnici KU drugačije ne sporazumeju najkasnije 30 dana pre isteka njegovog važenja. Kako između učesnika KU nije bilo drugačijeg sporazuma , to je KU od 28. februara 2008. godine prestao da važi, a upravni odbor tuženog je doneo Pravilnik od 20. maja 2011. godine, koji je stupio na snagu 28. maja 2011. godine. Prvostepeni sud je dalje našao da kako je KU od 28. februara 2008. godine prestao da važi, a 28. maja 2011. godine stupio na snagu Pravilnik, to se za period od 28. maja 2011. godine do 1. avgusta 2012. godine imaju primeniti odredbe Pravilnika, što predstavlja varijantu 2 veštačenja.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 750/14 od 2. aprila 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu, te odbio kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova postupka. Drugostepeni sud je našao da je tokom prvostepenog postupka pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, kao i da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i ovaj sud.

3.2. Osnovni sud u Valjevu je doneo (uporednu) prvostepenu presudu P1. 1009/12 od 15. novembra 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca Petra Vujića i obavezao tuženog „Krušik Akumulatori“ AD da mu na ime umanjenja zarade za period od 1. novembra 2009. do 1. decembra 2012. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime umanjenja za topli obrok isplati za period od 1. novembra 2009. do 1. decembra 2012. godine pojedinačno opredeljene iznose; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime neisplaćenog regresa za 2010. godinu isplati iznos od 20.000,00 dinara; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Prvostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje: da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 10. jula 2007. godine; da je članom 6. navedenog ugovora predviđeno da se zarada za obavljeni rad utvrđuje na osnovu cene rada radnog mesta, vremena provedenog na radu, dodataka za otežane uslove rada i ocene radnog učinka u skladu sa KU; da je članom 7. navedenog ugovora propisano da se cena rada radnog mesta određuje tako što se koeficijent radnog mesta 1,60 množi sa cenom rada za najjednostavniji rad koji se utvrđuje po radnom času; da je članom 8. ugovora o radu predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu, uvećanu zaradu, naknadu zarade i druga primanja u skladu sa Zakonom i KU; da je aneksom ugovora o radu od 28. oktobra 2010. godine tuženi sa tužiocem uredio međusobne odnose za vreme rada u zimskom periodu; da je 9. novembra 2011. godine tužilac sa tuženim zaključio naredni aneks ygovora o radu kojim su uređeni međusobni odnosi za vreme rada u zimskom periodu 2011/2012 godine; da je veštak u svom nalazu i mišljenju istakao da je isti uradio nakon uvida u dokumentaciju tuženog koja se odnosi na tužioca, te primenom zaključenog ugovora o radu, ali i odredaba KU od 28. februara 2008. godine, koji se kod tuženog primenjuje od 7. marta 2008. godine, a kojim je regulisano kako se obračunava i vrši isplata zarade, naknade zarade i drugih primanja zaposlenima; da je taj KU potpisan od strane reprezentativnog sindikata kod tuženog; da je veštak dalje u svom nalazu naveo da u periodu od isteka važenja KU od 28. ferbuara 2008. godine pa do vremena kada je zaključen Pravilnik od 20. maja 2011. godine, koji je počeo da se primenjuje 28. maja 2011. godine, nije zaključivan nikakav aneks KU niti ugovora o radu, a isplata zarade od 1. marta do 28. maja 2011. godine je vršena na isti način kao što je vršena i pre toga; da je veštak u svom nalazu naveo da mu je prilikom veštačenja predočen i Pravilnik od 20. maja 2011. godine, koji nije potpisan od strane resornog sindikata; da je imajući u vidu sve napred navedeno, veštak svoj nalaz uradio u dve varijante, i to: varijanta 1 u kojoj je na ceo utuženi period primenio odredbe KU od 28. februara 2008. godine i varijanta 2 gde je od 28. maja 2011. godine primenjivao KU, a od tada pa do kraja utuženja Pravilnik; da je veštak posebno dodao da je prilikom veštačenja imao u vidu i anekse ugovora o radu koje je tužilac kao zaposleni zaključio sa tuženim, pa je u tom smislu prilikom obračuna oduzimao neto obračunat iznos za zimske uslove ukoliko je isti plaćen, a ukoliko nije posebno ga je prikazao; da je veštak došao do zaključka da se tuženi pridržavao navedenih aneksa ugovora o radu, pa da je tužiocu za rad u zimskom periodu, u celosti, zajedno sa zaradom isplaćivao iznos naknade određen aneksima za efektivne sate provedene na poslu; da je na kraju, za tužioca, veštak posebno po mesecima prikazao dugovanje tuženog po osnovu čiste zarade i po osnovu toplog obroka i to u dve varijante, kako je to napred pojašnjeno; da je veštak pojasnio da je prvu varijantu svog nalaza uradio u skladu sa čl. 6, 7. i 8. ugovora o radu, kao i aneksom ugovora o radu; da je u skladu sa nalazom veštaka ekonomske struke tužilac 14. oktobra 2013. precizirao svoj prvobitno postavljeni tužbeni zahtev , i to tako da je predložio sudu da isti usvoji i da mu na ime umanjenja zarade za period od 1. novembra 2009. do 1. decembra 2012. godine u skladu sa varijantom 1 iz nalaza veštaka, a da mu za isti period na ime umanjenja naknade za topli obrok isplati tražene iznose u skladu sa obračunom iz varijante 2 nalaza veštaka.

Prvostepeni sud je u svojoj oceni pošao od toga da je u ovom postupku sporno da li tužilac ima pravo da mu se obračuna, odnosno isplati zarada u skladu sa odredbama KU od 28. februara 2008. godine za ceo utuženi period ili ne, a s obzirom na okolnost da je navedeni KU stupio na snagu 7. marta 2008. godine, a da je u skladu sa članom 263. ZOR prestao da važi po isteku roka od tri godine od dana kada je zaključen (s obzirom na to da se učesnici KU drugačije nisu sporazumeli najkasnije 30 dana pre isteka važenja KU), tj. prestao je da važi 7. marta 2011. godine. Dakle, počev od 8. marta 2011. godine kod tuženog više ne postoji opšti akt koji bi regulisao pitanje isplate primanja zaposlenog. Iz ovoga dalje proizilazi kao sporno pitanje po odredbama kog opšteg akta je trebalo obračunavati zaradu tužiocu u periodu od 8. marta do 28. maja 2011. godine kada je Pravilnik od 20. maja 2011. godine stupio na snagu. Iz nalaza i mišljenja veštaka proizilazi da je tuženi za period od stupanja na snagu Pravilnika primenjivao Pravilnik, što sud nalazi da nije pravno osnovano, tj. da nije pravno osnovana varijanta 2 nalaza veštaka, već da se za celokupni utuženi period prilikom obračuna zarade trebao primeniti KU od 28. februara 2008. godine. Ovo stoga što je članom 171. Zakona o radu predviđeno da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada odnosno zaključivanje aneksa ugovora o radu sa razlozima za takvu ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni i pravnim posledicama koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. To dalje znači da ukoliko je tuženi želeo da primeni Pravilnik u vezi obračuna utuženih potraživanja, morao je da dostavi tužiocu ponudu za izmenu ugovora o radu koji predviđa osnovnu cenu rada koju određuje KU. Kako to tuženi nije učinio, primenjuje se osnovna cena rada kako je bila određena KU iz 2008. godine. Stoga je osnovano potraživanje tužioca za utuženi period i to po osnovu zarade do 7. marta 2011. godine do kada je važio KU tuženog, a i nakon toga, jer iako je u skladu sa članom 263. Zakona o radu prestao da važi KU iz 2008. godine zaključno sa 7. martom 2011. godine, pa iako po članu 8. Zakona o radu u opšti akt spadaju i Pravilnik i KU, to što nakon 7. marta 2011. godine nije zaključen KU ne može umanjiti prava zaposlenog, niti se na obračun mogu primeniti odredbe Pravilnika u situaciji kada nije došlo do zaključenja aneksa ugovora o radu. Kako je pravo na zaradu garantovano Zakonom o radu kojim je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a veštačenjem je utvrđeno da zarada tužiocu nije isplaćivana u skladu sa Zakonom i da je tuženi tužiocu isplaćivao zaradu u manjem iznosu od onog koji je bio dužan da mu isplati u skladu sa ugovorom o radu i kriterijumima utvrđenim KU, sud je zahtev tužioca za isplatu razlike zarade, preciziran podneskom od 14. otkobra 2013. godine, usvojio budući da je isti postavljen u skladu sa nalazom veštaka koji je sud prihvatio, i to u skladu sa varijantom 1 nalaza veštaka. Pri tom, sud je dao prednost ovoj varijanti iz razloga što nakon stupanja na snagu Pravilnika od 20. maja 2011. godine, tuženi sa tužiocem nije zaključio aneks ugovora o radu kojim bi ovaj ugovor uskladio sa novim Pravilnikom. Kako iz nalaza veštaka proizilazi da Pravilnik nudi nepovoljnije rešenje za tuženog od KU iz 2008. godine i kako je ugovor o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim usklađen sa ranije važećim KU, a ne i sa novim Pravilnikom, sud nalazi da se na prava tužioca kao zaposlenog po osnovu radnog odnosa počev od 8. marta 2011. godine, kada je prestao da važi KU iz 2008. godine, pa do kraja utuženog perioda, takođe ima primeniti ugovor o radu, koji se primenjivao i do tada. Prilikom odlučivanja, sud je primetio da je zahtev za isplatu razlike toplog obroka tužilac preinačio na način da je isti prilagodio obračunu varijante 2 nalaza. S obzirom na to da je druga varijanta iz nalaza nepovoljnija po tužioca od prve u smislu da prema istoj tužiocu po osnovu neisplaćenog toplog obroka pripada manji iznos od onog koji je veštak našao u prvoj varijanti, ali da sud mora da postupa u granicama postavljenog tužbenog zahteva, to je tužbeni zahtev tužioca kojim je potraživao razliku toplog obroka usvojio na način na koji je ovaj svoj zahtev i opredelio.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo (uporednu) drugostepenu presudu Gž1. 838/14 od 2. aprila 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje prihvata i ovaj sud.

(Identični stavovi su zauzeti u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 755/14 od 26. marta 2014. godine, Gž1. 746/14 od 26. marta 2014. godine i Gž1. 26/14 od 19. marta 2014. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisano je: da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1); da se pravilnikom o radu, odnosno ugovorom o radu, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa – 1) ako kod poslodavca nije osnovan sindikat ili nijedan sindikat ne ispunjava uslove reprezantativnosti ili nije zaključen sporazum o udruživanju u skladu sa ovim zakonom, 2) ako nijedan učesnik kolektivnog ugovora ne pokrene inicijativu za početak pregovora radi zaključivanja kolektivnog ugovora; 3) ako učesnici kolektivnog ugovora ne postignu saglasnost za zaključivanje kolektivnog ugovora u roku od 60 dana od dana započinjanja pregovora, 4) ako sindikat, u roku od 15 dana od dana dostavljanja poziva za početak pregovora za zaključivanje kolektivnog ugovora, ne prihvati inicijativu poslodavca (član 3. stav 2.); da su u slučaju iz stava 2. tačka 3) ovog člana učesnici kolektvnog ugovora dužni da nastave pregovore u dobroj veri, a poslodavac je dužan da pravilnik o radu dostavi reprezentativnom sindikatu u roku od sedam dana od dana njegovog stupanja na snagu (član 3. st. 3. i 4.); da poslodavac koji ne prihvati inicijativu reprezentativnog sindikata za pristupanje pregovorima za zaključenje kolektivnog ugovora, ne može pravilnikom o radu da uredi prava i obaveze iz radnog odnosa (član 3. stav 5.); da pravilnik o radu donosi nadležni organ kod poslodavca, utvrđen zakonom, odnosno osnivačkim ili drugim opštim aktom poslodavca, a kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica donosi ovlašćeno lice u skladu sa zakonom (član 3. stav 6.); da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovrom o radu (član 104. stav 1.).

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe o povredi prava na jenaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje i odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu ESLjP Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39.). Pored toga, ESLjP je istakao da države potpisnice Konvencije imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58.). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (videti presudu ESLjP Unedic protiv Francuske, od 18. decembra 2008. godine, stav 74.). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu ESLjP Atanasovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 750/14 od 2. aprila 2014. godine pravnosnažno delimično usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da se tuženi poslodavac „Krušik Akumulatori“ AD obaveže da joj naknadi manje isplaćenu zaradu za period od 1. novembra 2009. do 1. decembra 2012. godine, sa obrazloženjem da su i KU iz 2008. godine i član 263. Zakona o radu regulisali da je KU zaključen za period do tri godine, te da po isteku tog roka KU prestaje da važi ako se učesnici KU drugačije, te kako između učesnika KU nije bilo drugačijeg sporazuma , to je KU iz 2008. godine prestao da važi, a upravni odbor tuženog je doneo Pravilnik od 20. maja 2011. godine koji je stupio na snagu 28. maja 2011. godine, pa se za period od 28. maja 2011. do 1. avgusta 2012. godine imaju primeniti odredbe Pravilnika, što predstavlja varijantu 2 veštačenja. S druge strane, taj isti drugostepeni sud je, u postupcima okončanim presudama koje je podnositeljka dostavila kao dokaz različitog postupanja, pravnosnažno usvojio zahteve tužilaca u celosti u skladu sa varijantom 1 veštačenja, ocenivši da nakon stupanja na snagu Pravilnika od 20. maja 2011. godine, tuženi sa tužiocima nije zaključio anekse ugovora o radu kojima bi te ugovore uskladio sa novim Pravilnikom, tj. da su ugovori o radu koje su tužioci zaključili sa tuženim poslodavcem usklađeni sa ranije važećim KU iz 2008. godine, a ne i sa novim Pravilnikom, kao i da iz nalaza veštaka proizilazi da Pravilnik nudi nepovoljnije rešenje za tuženog od KU iz 2008. godine – zbog čega se na prava tužilaca kao zaposlenih po osnovu radnog odnosa počev od dana kada je prestao da važi KU iz 2008. godine, pa do kraja utuženog perioda, ima primeniti ugovor o radu koji se primenjivao i do tada.

Dakle, Apelacioni sud u Beogradu je, u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, u postupcima u kojima je procesni položaj tuženog imalo isto lice, donosio različite odluke i to tako što je pre, kao i istog dana kada je doneo osporenu odluku Gž. 750/14 od 2. aprila 2014. godine, doneo četiri presude (Gž1. 838/14 od 2. aprila 2014. godine, Gž1. 746/14 od 26. marta 2014. godine, Gž1. 755/14 od 26. marta 2014. godine i Gž1. 26/14 od 19. marta 2014. godine) kojima je pravnosnažno usvojio tužbene zahteve u celosti. Naime, iz obrazloženja osporene drugostepene presude ne mogu se utvrditi razlozi zbog kojih je drugostepeni sud došao do drugačijeg pravnog zaključka u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, a koji su u njenom konkretnom slučaju doveli do delimičnog usvajanja njenog tužbenog zahteva. Ustavni sud napominje da ne dovodi u pitanje pravo redovnih sudova da promene svoju ustanovljenu praksu, ali da su u tom slučaju dužni da u obrazloženjima svojih odluka navedu razloge koji su doveli do odstupanja, posebno u situaciji kada se radi o sudu poslednje instance, kako ne bi došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u postupku, donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na istom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnositeljka ustavne žalbe (kao tužilja), kojoj je osporenom drugostepenom presudom pravnosnažno samo delimično usvojen tužbeni zahtev, te ocenjeno da se na konkretan slučaj ima primeniti varijanta 2 nalaza veštaka, dovedena u bitno različit položaj od onoga u kome su bile njene kolege kao tužioci, čiji su tužbeni zahtevi usvajani u celosti sa ocenom da se na te slučajeve ima primeniti varijanta 1 nalaza veštaka. Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava.

6. Ocenjujući ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da iz njih proizlazi da se podnositeljka suštinski žali na to da drugostepena presuda nije obrazložena na način koji je predviđen standradima garantovanim pravom na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu posmatrao kroz povredu tog ustavnog prava.

Polazeći od toga, Ustavni sud ukazuje da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je vođen radi povrede prava iz radnog odnosa bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li je osporenim pojedinačnim akt om povređeno ili uskraćeno navedeno ustavno pravo podnositeljke.

Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da, saglasno navedenoj ustavnoj odredbi, kao i praksi Ustavnog suda, kao i praksi Evropskog suda za ljudska prava, postoji obaveza sudova da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Ustavni sud ukazuje da ova obaveza ne može biti shvaćena tako da se u odluci moraju dati odgovori na sve iznete činjenične i pravne tvrdnje stranaka, te da mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali da sudovi u svakom slučaju moraju da obrazlože svoju odluku na taj način što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije , od 9. decembra 1994. godine, stav 29.). Takođe, u praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, predstavka broj 157/1996/776/977, stav 60.), zauzet je stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud, odlučujući o zahtevu podnositeljke za naknadu štete nastale na ime neisplaćene zarade za utuženi period našao da je njen zahtev delimično osnovan, i to shodno varijanti 2 nalaza veštaka, prema kojoj je veštak manje isplaćene zarade podnositeljke obračunao tako što je u periodu od 1. novembra 2009. do 28. maja 2011. godine primenio odredbe KU iz 2008. godine, a potom do kraja utuženog perioda Pravilnik koji je stupio na snagu 28. maja 2011. godine. Ovo stoga što je KU iz 2008. godine, saglasno Zakonu o radu propisivao da je ugovor zaključen za period do tri godine, te da po isteku tog roka prestaje da važi ukoliko se učesnici KU drugačije ne sporazumeju, što u konkretnoj situaciji nije bio slučaj - pa je KU iz 2008. godine prestao da važi, a upravni odbor tuženog je doneo Pravilnik od 20. maja 2011. godine, koji je stupio na snagu 28. maja 2011. godine, zbog čega se za preostali period utuženja imaju primeniti odredbe Pravilnika, što predstavlja varijantu 2 veštačenja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije obrazložio zašto se sada drugostepenom presudom tužbeni zahtev za naknadu umanjenja na ime isplaćene zarade usvaja delimično, i to u skladu sa varijantom 2 veštačenja imajući u vidu da je tokom postupka utvrđeno da varijanta 1 nalaza veštaka odgovara načinu obračuna zarade shodno KU iz 2008. godine, te da tuženi iako je isplaćivao zaradu tako što je vodio računa da isplaćena zarada ne bude manja od minimalne zarade, nije vodio računa kako se vrši obračun zarade, tako da je isplaćivao manju zaradu od zarade koja je predviđena KU iz 2008. godine i pri tom ni sa jednim zaposlenim, pa ni sa podnositeljkom ustavne žalbe nije potpisao aneks ugovora o radu kojim bi se regulisao drugačiji način obračuna zarade od onog koji je propisan navedenim članom KU, kao i da obračun zarade po varijanti 1 nalaza veštaka odgovara odredbama ugovora o radu od 10. jula 2007. godine, što je sve u skladu sa KU iz 2008. godine.

Po oceni Ustavnog suda, p roizlazi da u osporenoj drugostepenoj presudi nisu u dovoljnoj meri obrazloženi argumenti koji su bili ključni za donošenje odluke o delimičnom usvajanju tužbenog zahteva podnositeljke, tj. prihvatanju druge varijante veštačenja koja je inače nepovoljnija za zaposlenog, posebno iz razloga što poslodavac sa njom nije zaključio aneks ugovora o radu koji bi bio u skladu sa Pravilnikom iz 2011. godine, te da stoga osporena presuda ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 750/14 od 2. aprila 2014. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi tužilje i tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P1. 996/12 od 4. februara 2014. godine, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

Polazeći od toga da je Ustavni sud ustavnu žalbu podnositeljke usvojio, te naložio otklanjanje štetnih posledica, to ostale zahteve ustavne žalbe nije posebno razmatrao.

8. Povodom zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti