Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 20 godina. Sud utvrđuje da je dužina postupka neopravdana i dosuđuje podnosiocima naknadu nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S, P . T, M . Ž, E . M . i V . M , svih iz Beograda, n a osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S, P . T, M . Ž, E . M . i V . M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2833/10 (inicijalno predmet P1. 1666/94 Trećeg opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe M. S, P . T, M . Ž . i E . M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 2.000 evra svakom , kao i pravo na naknadu nematerijalne štete podnositeljki V . M . u iznosu od 600 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S, P . T, M . Ž, E . M . i V . M, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 20. maja 201 3. godine, preko punomoćnika Z. J . - Đ, advokata iz Beograda , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2833/10 (inicijalno predmet P1. 1666/94 Trećeg opštinskog suda u Beogradu).

Podnosioci ustavne žalbe ukazuj u da su radni spor, koji su vodili protiv poslodavca, tada DP „P.“ iz Beograda, radi poništaja odluka o prestanku radnog odnosa, te izgubljene zarade i regresa, kao i uplate doprinosa započeli još 1994. godine, da su više puta ukidane prvostepene presude, te da u trenutku podnošenja ustavne žalbe postupak još uvek traje. Naime, u toku je faza žalbenog postupka pred Apelacionim sudom u Beogradu, iako je poslednja ožalbena prvostepena presuda doneta još 12. oktobra 2009. godine. Podnosioci smatra ju da sama dužina trajanja ovog spora nedvosmi sleno ukazuje na trajanje parničnog postupka van granica razumnog roka, te zahtevaju naknadu nematerijalne štete. Predmet je u Ustavnom sudu bio zaveden pod brojem Už- 3951/2013.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R4r. 109/14 od 22. aprila 2015. godine vratio Ustavnom sudu predmet koji mu je bio ustupljen od strane Apelacionog suda u Beogradu , zato što je 22. aprila 2015. godine okončan i postupak po izjavljenoj reviziji. Predmet je nakon toga zaveden pod novim brojem Už-4912/2015 .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P1. 2833/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. S, P . T, M . Ž . i M . M . podneli su tužbe 20. maja 1994. godine, a tužilja E. M . 20. jula 1994. godine, protiv tuženog DP „P.“ iz Beograda (kasnije „F .“ d.o.o. iz Beograda) Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) radi poništaja odluka Radničkog saveta i Disciplinske komisije, kojima im je prestao radni odnos, te vraćanja na rad . Još dva tužioca su, takođe , sa istim zahtevima i iz istih razloga podneli tužbe protiv ovog poslodavca. Predmeti su pred Opštinskim sudom zavedeni pod brojevima P 1. 1666/94, P1. 1667/94, P1. 1668/94, P1. 1992/94, P1. 2478/94, P1. 4209/94 i P1. 4026/94. Pre spajanja ovih parnica na ročištu održanom 2. oktobra 1996. godine, koje su se ubuduće vodile pod brojem P1. 1666/94-96, u parnici tužioca M. S . (ovde podnosioca ustavne žalbe), pod brojem P1. 1666/94 bilo je jedno mirovanje postupka određeno 9. februara 1995. godine , s tim da je nastavak tražen 23. maja 1995. godine, kao i jedan podnesak predat neposredno na ročištu sa preinačenjem tužbe, kojim je tražena i izgubljena zarada i ostala primanja, uplata doprinosa i naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova. U parnici tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe P. T, pod brojem P1. 1667/94, a pre spajanja predmeta bila su održana tri ročišta od pet zakazanih, a razlog za nedržanje preostala dva je traženje odl aganja od strane tuženog i predavanje podneska tuženog neposredno na ročištu. U parnica tužioca M . Ž . (ovde podnosioca ustavne žalbe) , pod brojem P1. 1668/94 nije održano nijedno ročište do spajanja parnica, s tim što punomoćnik tužioca, i pored procesnih uslova na jednom ročištu za donošenje presude na osnovu izostanka, to nije predložio. U parnici tužilje E. M . (ovde podnositeljke ustavne žalbe) P1. 2478/94, bilo je jedno mirovanje postupka određeno 19. decembra 1994. godine, s tim da je nastavak tražen 10. aprila 1995. godine, kao i 24. oktobra 1995. godine prihvaćeno preinačenje tužbe . Punomoćnik pet tužilaca (u čije ime , kao i ime jednog pravnog sledbenika tužioca M. S . je podneta ustavna žalba) je podneskom od 24. januara 1997. godine preci zirao tužbeni zahtev tužilaca. Šest tužilaca je zastupao isti punomoćnik od 29. maja 1997. godine , a jedna tužilja – I.M. je imala drugog punomoćnika.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, Opštinski sud je delimičnom presudom P1. 1666/94-96 od 9. juna 1997. godine usvojio tužbene zahteve svih sedam tužilaca i poništio osporene akte i obavezao tuženog, sada D.D. „ F.“ iz Beograda, da tužioce vrati na poslove koji odgovaraju njihovoj stručnoj spremi. Tuženi je izjavio žalbu 24. februara 1998. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P1. 1666/94-96 od 14. aprila 1998. godine odbačena je kao neblagovremena žalba tuženog. Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedenog rešenja 21. aprila 1994. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 696/98 od 30. juna 1998. godine uvažio žalbu tuženog i ukinuo to rešenje, te predmet vratio na ponovni postupak .

Nakon jednog održanog i jednog neodržanog ročišta jer je tuženi tražio odlaganje, a u međuvremenu tužilja I.M. povukla tužbu, Opštinski sud je na ročištu održanom 28. januara 1999. godine doneo rešenje da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Beogradu radi odlučivanja o osnovanosti žalbe tuženog od 24. februara 1998. godine na delimičnu presudu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 196/99 od 8. decembra 1999. godine je odbijena žalba tuženog i potvrđena delimična presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1666/94-96 od 9. juna 1997. godine. Predmet je pred Opštinskim sudom dobio broj P1. 17/00. Tuženi je izjavio reviziju i prvo zakazano ročište nije održano, već su spisi predmeta dostavljeni Vrhovnom sudu.

Presudom Vrhovnog suda Rev. 1622/00 od 19. aprila 2000. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojena revizija tuženog i ukinuta navedena delimična presuda u stavu prvom njene izreke kojim su poništene odluke o prestanku radnog odnosa za tužioca M.Đ. i drugostepena presuda u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u odnosu na ovog tužioca, te je u tom delu postupak vraćen na ponovno suđenje. U drugom stavu izreke navedene revizijske presude je u preostalom delu revizija tuženog odbijena kao neosnovana.

U ponovnom prvostepenom postupku pod brojem P1. 17/00, nakon jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, na sledećem ročištu održanom 22. decembra 2000. godine je razdružen postupak u odnosu na tužioca M.Đ, te je određeno finansijsko veštačenje na okolnost izgubljene zarade i ostalih primanja tužilaca, s tim da punomoćnik precizira visinu i periode pismenim podneskom, što je on učinio mesec kasnije, iako mu je ostavljen rok od 15 dana. Određeni sudski veštak je svoj nalaz dostavio 22. maja 2001. godine, a punomoćnik tužilaca je precizirao tužbeni zahtev 20. juna 2001. godine. Nakon još dva održana ročišta, te jednog neodržanog zbog opravdanog izostanka veštaka, kao i dva pribavljena izjašnjenja veštaka na primedbe tuženog, zaključena je glavna rasprava 10 . jula 2002. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 17/00 od 10. jula 2002. godine delimično su usvojeni tužbeni zahtevi tuži laca.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 644/03 od 9. aprila 2003. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku pod brojem P1. 235/03, punomoćnik tužilaca je po nalogu suda od 22. maja 2003. godine da uredi tužbu u skladu sa primedbama iz drugostepenog rešenja, dana 9. juna 2003. godine dostavio podnesak sa uređenom tužbom, a zatim nakon više od godinu dana - 23. novembra 2004. godine urgirao da sud zakaže raspravu. Prvo sledeće ročište zakazano je za 20. april 2005. godine, koje je odloženo radi pokušaja mirnog rešenja spora, a nakon jednog neodržanog ročišta , jer je punomoćnik tužilaca dostavio podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu, zaklju čena je glavna rasprava 9. juna 2006. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 235/03 od 9. juna 2006. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca i obavezan tuženi da im za određene per iode na ime materijalne štete - izgubljene zarade isplati pojedinačne mesečne iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, zatim isplati određene novčane iznose na ime regresa, te uplati pripadajuće doprinose i nadoknadi im troškove postupka, dok je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova preko dosuđenih iznosa. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu je rešenjem Gž1. 4764/06 od 24. oktobra 2007. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P1. 553/07, a kako je tužilac M. M . umro 3. jula 2006. godine, na ročištu održanom 24. oktobra 2008. godine stupila je u parnicu na mesto pok. tužioca njegova supruga V . M, ovde podnositeljka ustavne žalbe. U dokaznom postupku sud je saslušao tri tužioca i jednu tužilju u svojstvu parnične stranke, dok je odustao od saslušanja tužilje V. M, proči tao pismene dokaze, te nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, zaključio glavnu raspravu 12. oktobra 2009. godine.

Presudom Opštinskog suda P1. 553/07 od 12. oktobra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca za isplatu dugovanih zarada i uplatu doprinosa. Protiv navedene presude izjavili su žalbe tužioci i tuženi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6642/10 od 21. septembra 20 11. godine predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka. Spisi predmeta su prim ljeni u ovom sudu 21. oktobra 2011. godine.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2833/10 od 14. novembra 2012. godine ispravljena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 553/07 od 12. oktobra 2009. godine u izreci, povodom grešaka nastalih u kucanju.

Pred Apelacionim sudom u Beogradu je, najpre, održana rasprava 5. septembra 2013. godine, pa je nakon održane rasprave i datih naloga parničnim strankama, doneto i rešenje da se spisi predmeta ponovo vrate prvostepenom sudu da bez odlaganja oceni jesu li ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o ispravljanju prvost epene presude od 12. oktobra 2009. godine, i to u delu koji se odnosi na ime, sada pok. t užioca M. M , u uvodu i izreci presude. Tek nakon novoodržane rasprave 29. oktobra 2013. godine, te, pored ost alog, ponovo datog naloga prvostepenom sudu, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2833/10 od 12. novembra 2013. godine, a povodom imena sada pok. tužioca M. M, ispravljena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 553/07 od 12. oktobra 2009. godine u uvodu i izreci, kao i rešenje o ispravci Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2833/10 od 14. novembra 2012. godine u uvodu rešenja, tako da stoji „V. M .“. Nakon još dve održane rasprave pred drugostepenim sudom na kojima su takođe izvođeni dokazi i saslušavane stranke, rasprava je zaključena 11. februara 2014. godine.

Presudom Apelacionog sud a u Beogradu Gž 1. 1105/13 od 1 1. februara 201 4. godine preinačena je žalbom pobijana presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 553/07 od 12. oktobra 2009. godine, ispravljena rešenjima, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocima na ime naknade štete u visini izgubljenih zarada i regresa za period od maja 1994. do januara 1995. godine isplati pojedinačne mesečne iznose označene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom, te da u ime i za račun tužilaca izvrši uplatu svih vrsta doprinosa nadležnim institucijama i fondovima PIO po osnovici na dan uplate utvrđenoj prema Kolektivnom ugovoru tuženog. P unomoćnik tužilaca je navedenu presudu primio 5. novembra 2014. godine i izjavio reviziju 3. decembra 2014. godine .

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 96/15 od 2 2. aprila 201 5. godine je odbačena kao nedozvoljena revizija tuženog (umesto tužilaca) izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1105/13 od 11. februara 2014. godine, zbog nedostatka revizijskog cenzusa .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“ , br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, zajedno sa izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici imao je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om r anije važećeg ZPP koja se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 20. maja 1994 , odnosno 20. jula 1994. godine, podnošenjem tužbi četvoro podnosi laca ustavne žalbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu, dok je za podnositeljku V . M . započeo 24. oktobra 2008. godine - stupanjem u parnicu iza muža tužioca, te da je okončan 5. novembra 2014. godine , uručivanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1105/13 od 11. februara 2014. godine . Kako podnosioci ustavnu žalbu nisu dopunjavali, a i njihov izjavljeni vanredni pravni lek je odbačen kao nedozvoljen Ustavni sud je kod ocene povrede prava na suđenje u razumnom roku postupak posmatrao do pravosnažnog okončanja, tj. uručenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1105/13 od 11. februara 2014. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je za podnosioce M. S, P . T, M . Ž . i E . M . postupak trajao 20 godina i šest meseci , a za V. M . šest godina i 11 dana.

Prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom bio činjenično i pravno složen, kao i procesno, kako zbog većeg broja tužilaca, tako i zbog toga što je tražena radnopravna zaštita , ne samo povodom prestanka radnog odnosa , već i radi naknade štete, što je zahtevalo i obimniji dokazni postupak. Međutim, ipak, navedena složenost postupka ne može opravdati dvadesetogodišnje trajanje radnog spora za četvoro podnosilaca, odnosno šestogodišnje trajanje za podnositeljku V . M . koja je stupila u parnicu naknadno .

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe imali nesumnjiv interes da se spor hitno okonča, imajući u vidu vrstu spora i značaj spornih pitanja koje je trebalo razrešiti. Neki od podnosilaca su u neznatnoj meri svojim ponašanjem doprineli dužini trajanja postupka , ali ne za više od šest meseci, što je s obzirom na dužinu trajanja postupka zanemarljivo.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena da li su nadležni sudovi obe instance. Odlučivanje sudova o zakonitosti prestanka radnog odnosa za pet tužilaca pravnosnažno je okončano delimičnom presudom za nešto više od pet godina, iako je odlukom drugost epenog suda rešenje o odbacivanju žalbe tuženog bilo ukinuto i vraćeno na ponovni postupak. Međutim, nakon revizijske odluke povodom ovog zahteva, postupak povodom zahteva za naknadu štete u vidu izgubljene zarade i isplate regresa, te uplate doprinosa trajao je više od 13 godina. U ovom delu postupka, postojao je period neaktivnosti prvostepenog suda od skoro dve godine (od 9. juna 2003. do 20. aprila 2005. godine) u kome nisu zakazivana ročišta, ali su i odluke Opštinskog suda dva puta ukidane od strane drugostepnog suda, pa Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da svako ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored ovoga u prilog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda ide i to što sudovi dva puta rešenjima ispravljali donete presude. Pritom, trajanju postupka van granica razumnog roka doprinelo je i postupanje Apelacionog suda u Beogradu jer je žalbeni postupak trajao duže od četiri godine. Naime, taj sud je dva puta vraćao spise prvostepenom sudu radi ispravke presude, prvi put posle više od godinu i po dana , ne uočivši odmah sve greške u presudi Opštinskog suda. Međutim , pored doprinosa Opštinskog suda trajanju žalbenog postupka time što je napravio greške u presudi pa je sprovedeni prvostepeni postupak trebalo dopuniti, tako da je tek posle više održanih ročišta za raspravu na kojima su izvođeni brojni dokazi , drugostepeni sud odlučio o izjavljenim žalbama, na trajanje poslednjeg po redu žalbenog postupka van okvira razumnog roka, pored navedenog, doprinelo je i to što je Prvi osnovni sud u Beogradu jednu ispravku presude izradio posle godinu dana.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da radni spor, nastao povodom prestanka radnog odnosa, traje više od 20 godina. Ovo posebno jer, kako prema domaćem pravu, tako i prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, u pogledu postupanja sudova u radnim sporovima postoji obaveza hitnog postupanja i odlučivanja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe M . S, P . T, M . Ž . i E . M . zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od po 2.000 evra svakom, a podnositeljke ustavne žalbe V . M . dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o do punama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe M. S, P . T, M . Ž . i E . M . zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja postupka i vrstu spora , a kod podnositeljke V . M . i činjenicu da je ona, kao zakonska naslednica tužioca , imala svojstvo stranke u osporenom parničnom postupku šest godina . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.