Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji je trajao osam godina i devet meseci. Ključni razlog za nerazumno dugo trajanje postupka bila je neefikasnost i dugi periodi neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Tasića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Tasića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vo đen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 959/02 ( kasnije P. 834/05, P. 5308/04 i P. 848/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Tasić iz Leskovca , je 24. novembra 20 10. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku k oji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 959/02 (kasnije P. 834/05, P. 5308/04 i P. 848/07).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporeni parnični postupak započeo 2002. godine kada je pokrenuo parnicu pred Opštinski m sudom u Leskovcu, radi utvđenja prava svojine, a protiv oca M.T. Obzirom da je spor okončan posle više od osam godina, donošenjem drugostepene odluke - presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1229/10 od 6. okotbra 2010. godine, podnosilac predla že da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i njegovo pravo na naknadu nematerijaln e štet e, kao i naknad u na ime troškov a ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), zahtevao od O snovnog suda u Leskovcu dostavljanje spisa predmeta ranijeg Opštinskog suda u Leskovcu P. 834/05, P. 5308/04 i P. 848/07 i nakon izvršenog uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 13. februara 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog M.T, njegovog oc a, radi utvrđenja prava svojine stambeno - poslovnog prostora sagrađenog na katastarskoj parceli 2944/1, K O Leskovac. Predmet je zaveden pod brojem P. 959/02.

Do donošenja prvostepene presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 952/02 od 22. novembra 2004. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog poslovno - stambenog objekta po osnovu ug ovora o poklonu i sopstvene izgradnje, Opštinski sud je zakazao 13 ročišta za glavnu raspravu. Tokom 2002. godine nije održano nijedno od četiri zakazana ročišta zbog dva neodazivanja pozivima suda tuženog, jednog neodazivanja uredno pozvanog tužioca i radi pokušaja mirnog rešenja spora. U 2003. godini održano je pet ročišta , a jedno je ostalo neodržano zbog izostanka tuženog. Sud je odredio veštačenj e od strane veštka građevinske struke, saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, saslušao dva svedoka, pribavio nalaz i mišljenje veštaka. Od 4. jula 2003. do 5. aprila 2004. godine nije bilo zakazano nijedno ročište, pa je Opštinski sud nakon četiri održana ročišta i jednog odloženog ročišta, zbog nedostavljanja dopunskog nalaza veštaka, zaključio glavnu raspravu 22. novembra 2004. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog protiv navedene prvostepene presude Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 156/05 od 8. februara 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 952/02 od 22. novembra 2004. godine i predmet vratio prvost epenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi, sa odlukom o žalbi , primljeni su u Opštinski sud 16. februara 2005. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden u Opštinskom sudu pod brojem P. 834/05. Tokom 2005. godine zakazana su i održana dva ročišta 18. i 28. novembra, a tužilac je 7. decembra 2005. godine podneskom proširio tužbu i tužbeni zahtev - tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između prvotuženog M.T. i drugotuženog R.T. u delu koji se odnosi na prostorije objekta koji je predmet tužbenog zahteva i u delu koji se odnosi na pravo korišćenja navedenog zameljišta. Takođe, proširio je tužbu na drugotuženog R.T. Tokom 2006. godine održano je jedno ročište na kojem se drugotuženi nije saglasio sa proširenjem tužbe i doneto je rešenje 20. januara 2006. godine da se ne dozvoljava proširenje na novog tuženog R.T.

Na šest održanih ročišta za glavnu raspravu u 2007. godini Opštinski sud je predmetu P. 834/05 spojio spise predmeta toga suda P. 5308/04 i P. 848/07, jer se sporovi vode između istih stranaka i po istom pravnom pitanju, te saslušao tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka na licu mesta i saslušao jednog svedoka.

Prvostepenom presud om Opštinskog suda u Leskovcu P. 834/05, P. 5308/04 i P. 848/07 od 16. novembra 2007. godine, u parnici radi utvrđenja prava svojine, poništaja ugovora o poklonu i ugovora o doživotnom izdržavanju, protiv tuženih M.T, R.T. i R.T, u celosti je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženima naknadi troškove postupka . Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac 24. decembra 2007. godine, a tuženi su podneli odgovor na žalbu 31. decembra 2007. godine, pa je Opštinski sud 31. avgusta 2008. godine dao naredbu za dostavljanje spisa predmeta po žalbi Okružnom sudu u Leskovcu.

Apelacioni su d u Nišu, nadležan za odlučivanje o žalbi tužioca, po izvršenoj reformi pravosuđa, presudom Gž. 1229/10 od 6. oktobra 2010. godine je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 834/05, P. 5308/04 i P. 848/07 od 16. novembra 2007. godine, te odbio zahtev tuženih kojim su tražili da sud obaveže tužioca da im naknadi trošak za sastavljanje odgovora na žalbu. Ova presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 3. novembra 2010. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (" Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“ , br.125/04 i 111/09) , koji je važio u trenutku okončanja parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe 13. februara 200 2. godine i da je okončan dostavljanjem drugostepene presude punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 3. novembra 20 10. godine.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja do okončanja osporenog parničnog postupka proteklo osam godina i skoro devet meseci, što ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak, kao i značaja postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak, te da je postupak bio usložnjen spajanjem još dva predmeta, koja se vode između istih stranaka povodom istog pravnog pitanja, ali da ovo ne može biti opravdanje za trajanje postupka van razumnog roka .

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije u znatnijoj meri doprineo dužem trajanju ovog parničnog postupka time što je jednom izostao sa ročišta, a da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda. Iako su sudovi više instance postupali ažurno kod donošenja odluka u dva navrata, u prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govori da Opštinski sud u Leskovcu nije zakazao nijedno ročište u periodu od 4. jula 2003. godine do 5. aprila 2004. godine, što je devet meseci neaktivnosti suda, te da je tek posle devet meseci od dostavljanja spisa iz Okružnog suda u Leskovcu zakazao ročište u ponovnom postupku , a da je u još jednom navratu usledio period neaktivnosti suda od jedne godine i dva meseca kada nije zakazivano nijedno ročište (između 20. januara 200 6. godine i 12. marta 2007. godine), te da je drugostepenom sudu prosledio spise radi odlučivanja o žalbi tužioca tek posle osam meseci . Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud u ovom sporu koji j e trajao osam godina i skoro devet meseci ni je preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno okonča , iako je njegova dužnost da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 959/02 (kasnije P. 834/05, P. 5308/04 i P. 848/07) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja postupka i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda , ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa troškovnikom za sastav ustavne žalbe koji je naveden u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti