Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku po privatnoj tužbi

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosudio naknadu nematerijalne štete. Postupak po privatnoj krivičnoj tužbi okončan je obustavom zbog apsolutne zastarelosti, usled neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Maje Mandžuke iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Maje Mandžuke i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1247/11 (ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 514/07) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.


2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maja Mandžuka iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 25. novembra 2010. godine , preko punomoćnika Vladimira Beljanskog, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu, dopunjenu 12. marta 2012. godine, zbog povrede načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na suđenje u razumnom roku, utvrđenih odredbama člana 22. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1247/11 (ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 514/07).

U ustavnoj žalbi se , pored ostalog, navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 23. februara 2006. godine, kao oštećena, preko punomoćnika, podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv A.K, zbog krivičnog dela kleveta iz člana 171 . st av 3. u vezi sa st. 2. i 1 . Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom iznošenje i pronošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172 . st av 3 . u vezi st. 2 i 1. istog zakonika, jer su u dnevnim novinama „Kurir“ broj 844 od 31. januara 2006. godine i broj 845 od 01. februara 2006. godine, na stranicama 1 i 12-13, pod naslovima „Porno, ekskluzivno-porno Maja“ i „Gola Maja drugi deo i porno Maja drugi deo“, objavljene fotografije NN osoba ženskog i muškog pola u momentima seksualnog odnosa, a da je pri tom navedeno da porno film ima i „jedna prava glumica Maja Mandžuka“ i na taj način čitaocima sugerisano da je ženska osoba na fotografijama privatna tužilja, odnosno podnositeljka ustavne žalbe Maja Mandžuka ; da je objavljivanje naznačenih naslova, tekstova i fotografija nanelo teške posledice na privatni, porodični i profesionalni život podnositeljke ustavne žalbe i da je objavljivanje neistinitih tvrdnji i lažiranih fotografija prouzrokovalo nenaknadivu štetu na njunu čast i ugled; da je 4. oktobra 2010. godine, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 23284/10 obustavljen krivični postupak protiv A.K. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 171. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, dok je u odnosu na krivično delo iznošenje i pronošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 3. u vezi st. 2 i 1. Krivičnog zakonika krivični postupak obustavljen, takođe zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1247/11 od 2. februara 2012. godine; da je „do okončanja predmetnog postupka donošenjem rešenja o obustavi krivičnog postupka od strane Prvog osnovnog suda u Beogradu, došlo isključivo zbog opstrukcije okrivljenog koju nadležni sud nije na odgovarajući način sprečio“ i da je „nadležni sud bio dužan da obezbedi da svi učesnici postupka postupaju na način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje, kao i da kontroliše sprovođenje svojih naredbi“; da se „bolest sudije, i nepotrebna odlaganja glavnih pretresa ne mogu smatrati valjanim razlogom koji bi mogao da opravda prekoračenje razumnog roka za donošenje sudske odluke“, kao i da „u ovoj pravnoj stvari nije bilo posebno složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a takođe ni kompleksnost činjeničnog stanja ne zahteva da dokazni postupak traje ovoliko vremena, te se postupanje nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari ne može smatrati efikasnim i delotvornim“.

Podnositeljka je predložila da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da je povređeno načelo o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao oštećena, preko punomoćnika, podnela 23. februara 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv A.K. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 171. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom iznošenje i pronošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 3. u vezi st. 2 i 1. istog zakonika. U privatnoj krivičnoj tužbi je predloženo je da se na glavni pretres pozovu i saslušaju oštećena kao privatna tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe i okrivljeni A.K, kao i da sud izvrši uvid u dnevne novine „Kurir“ br. 844 i 845, te da po izvedenim dokazima sud okrivljenog oglasi krivim, kazni po zakonu i obaveže ga da privatnoj tužilji nadoknadi troškove postupka, kao i da sud naloži da se o trošku okrivljenog u dnevnim novinama „Kurir“ objavi sudska presuda u celini.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 1. marta 2006. godine doneo rešenje K. 519/2006 kojim se, pored ostalog, oglasio mesno nenadležnim za postupanje .

Po pravnosnažnosti navedenog rešenja, spisi predmeta su 29. marta 2006. godine dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu, gde su zaveden i pod brojem K. 428/06 .

Podnositeljka ustavne žalbe je, preko punomoćnika, 12. aprila 2006. godine podnela predsednici Trećeg opštinskog suda u Beogradu molbu da se odredi drugi sudija u predmetu K. 428/06 , imajući u vidu da je postupajući sudija na dužem bolovanju.

Predsednica Trećeg opštinskog suda u Beogradu je 17. aprila 2006. godine dopisom VIII Su. 638/06, obavestila punomoćnika privatne tužilje da je podneti zahtev za promenu sudije preuranjen, imajući u vidu da je predmet primljen u sud 29. marta 2006. godine, a da je postupajući sudija je na bolovanju od 7. marta 2006. godine „iz razloga koji ne ukazuju na duže bolovanje“.

Predsednica Trećeg opštinskog suda u Beogradu je 19. juna 2006. godine dopisom VIII Su. 981/06 obavestila punomoćnika privatne tužilje, a u vezi sa njegovim podneskom od 7. juna 2006. godine, da ne stoje razlozi predviđeni Sudskim poslovnikom za promenu veća u predmetu K. 428/06, s obzirom da „postupajuća sudija za sada nije na dužem bolovanju i da se očekuje njen povratak“.

Istražni sudija Trećeg opštinskog suda u Beogradu je, povodom podnete privatne krivične tužbe, sproveo pojedine istražne radnje u predmetu Kri. 52/06, te je 20. novembra 2006. saslušao okrivljenog A.K, a 4. januara 2007. godine privatnu tužilju (koja je tom prilikom istakla imovinskopravni zahtev) .

Treći opštinski sud u Beogradu je 29. januara 2007. godine doneo rešenje K. 429/06 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u krivičnom postupku protiv okrivljenog A.K. za navedena krivična dela i odredio da se spisi predmeta, po pravnosnažnosti rešenja, dostave Okružnom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu.

Vrhovni sud Srbije je 17. maja 2007. godine rešenjem Kr. 314/07 odredio Treći opštinski sud kao stavarno i mesno nadležan sud za postupanje.

Predmet je u Trećem opštinskom sudu u Beogradu zaveden pod brojem K. 514/07.

Ročište za glavni pretres je pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu zakazano ukupno 13 puta, i to:

- tokom 2007. godine jedanput – nije održano (5. decembar);

- tokom 2008. godine četiri puta – dva održana (14. marta i 24. septembra) i dva neodržana;

- tokom 2009. godine osam puta – dva održana (7. maja i 26. novembra) i šest neodržanih.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 514/07 od 26. novembra 2009. godine okrivljeni A.K. je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo klevete iz člana 171. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika u sticaju sa krivičnim delom iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika.

Apelacioni sud u Beogradu je 9. septembra 2010. godine doneo rešenje Kž1. 3153/10 kojim je uvažio žalbe punomoćnika privatne tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 514/07 od 26. novembra 2009. godine, i predmet vratio na ponovno suđenje.

Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je preuzeo nadležnost Trećeg opštinskog suda u Beogradu, je 4. oktobra 2010. godine doneo rešenje K. 23284/10 kojim je obustavio krivični postupak protiv A.K. zbog krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 3. u vezi sa st. 2. i 1. Krivičnog zakonika, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 1. decembra 2010. godine doneo rešenje K. 23284/10 kojim je „odbio privatnu krivičnu tužbu.... protiv okrivljenog A.K. zbog krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika“.

Apelacioni sud u Beogradu je 3. februara 2011. godine doneo rešenje Kž2. 4932/10 kojim je uvažio žalbu punomoćnika privatne tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 23284/10 od 1. decembra 2010. godine, i predmet vratio na ponovno suđenje. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da „prvostepeni sud nije mogao doneti rešenje kojim odbija privatnu tužbu navodeći da u radnjama okrivljenog nisu sadržani svi elementi krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika, jer prvostepeni sud u obrazloženju svog rešenja ne navodi koji elementi krivičnog dela nisu sadržani u radnjama okrivljenog, a koje radnje su predmet dokazivanja u kontradiktornom postupku na glavnom pretresu, a koji postupak se ne može završiti rešenjem, nego meritornom odlukom“.

Predmet je u Prvom osnovnom sudu u Beogradu primljen 22. februara 2011. godine i zaveden je pod brojem K. 1247/11.

Zamenik vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je dopisom VI Su. 1322/2011 od 29. jula 2011. godine obavestio punomoćnika privatne tužilje da je utvrđeno da je njegova pritužba na rad suda od 27. jula 2011. godine neosnovana, jer je „postupajući sudija 5. aprila 2011. godine... odredila traganje za okrivljenim A.K, pa je nakon prijema izveštaja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije glavni pretres zakazan za 29. oktobar 2011. godine u 13,30 časova“.

Postupajući sudija u predmetu K. 1247/11 je dopisom od 3. oktobra 2011. godine obavestila stranke u postupku da je „glavni pretres greškom zakazan za 29. oktobar 2011. godine u 13,30 časova, obzirom da se radi o neradnom danu – suboti, te se naredni glavni pretres zakazuje za 29. decembar 2011. godine u 11,00 časova“.

Ročište za glavni pretres zakazano za 29. decembar 2011. godine nije održano , kao ni ročište zakazano za 10. januar 2012. godine, dok je 24. januara 2012. godine održano.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 2. februara 2012. godine doneo rešenje K. 1247/11 kojim je obustavio krivični postupak protiv A.K. zbog krivičnog dela iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 221. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju ovo značenje: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (tačka 6)) i da je tužilac javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (tačka 7)).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6. obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, stav 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, stav 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije“ od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima „Atanasova protiv Bugarske“ od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bila optužena, već je imala svojstvo privatne tužilje. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev, iz čega nesumnjivo proizlazi da je jasno izrazila svoju nameru da traži naknadu štete.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u ovom postupku .

6. Polazeći od dosadašnjih stavova Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Razumnost dužine trajanja sudskog postupka mora se procenjivati u svakom konkretnom slučaju, prvenstveno imajući u vidu sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe i postupanje nadležnih organa vlasti, kao i koja je važnost predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom krivičnom predmetu nije bilo posebno složenih pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a takođe ni kompleksnost činjeničnog stanja nije zahtevala da dokazni postupak traje duže vreme.

Podnositeljka ustavne žalbe je nesumnjivo imala veliki interes da sud u postupku u kome je imala svojstvo privatne tužilje i u kojem je istakla imovinskopravni zahtev, meritorno odluči. Ovo posebno imajući u vidu da je povod za podnošenje privatne krivične tužbe bilo objavljivanje fotografija na naslovnoj i drugim stranicama dnevnih novina, na kojima su se nalazile N.N. osobe ženskog i muškog pola pri seksualnom odnosu, uz naslove „Porno, ekskluzivno porno Maja“ i „Gola Maja drugi deo i porno Maja drugi deo“, uz navod da „porno film ima i jedna prava glumica Maja Mandžuka“. Naime, privatna tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je iz navedenog zaključila da je okrivljeni A.K. „sugerisao čitaocima“ da je ženska osoba na fotografijama upravo ona, te je, radi zaštite svoje časti i ugleda podnela privatnu krivičnu tužbu zbog krivičnog dela klevete i krivičnog dela iznošenje i pronošenje ličnih i porodičnih prilika.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe privatnu krivičnu tužbu podnela mesno nenadležnom sudu, ali ova činjenica nije od zanačaja za odlučivanje, budući da se Prvi opštinsk i sud u Beogradu svega sedam dana nakon prijema privatne tužbe oglasio mesno nenadležnim, a da u daljem toku krivičnog postupka podnositeljka ustavne žalbe svojim radnjama nije doprine la njegogom dužem trajanju.

Ustavni sud nalazi da je do okončanja predmetnog postupka donošenjem rešenja kojima je obustavljen krivični postupak zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, došlo usled odugovlačenja postupka od strane prvostepenog suda . Ovo iz razloga što su u osporenom krivičnom postupku uočljivi periodi nedozvoljene aktivnosti suda, i to kako Trećeg opštinskog suda u Beogradu (kome je trebalo deset meseci da zaključi kako navodno nije stvarno nadležan za postupanje, a potom, nakon što je Vrhovni sud odredio upravo Treći opštinski sud u Beogradu kao stvarno i mesno nadležan sud za postupanje, još par meseci da zakaže ročište za glavni pretres), tako i Prvog osnovnog suda u Beogradu (koji je nakon što su mu 22. januara 2011. godine spisi predmeta vraćeni iz Apelacionog suda u Beogradu, prvo ročište za glavni pretres zakazao tek za 29. decembar 2011. godine). Uzimajući u obzir činjenicu da je za krivična dela koja su okrivljenom stavljena na teret privatnom krivičnom tužbom apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupala za četiri, odnosno šest godina, a da o predmetu optužbe nije meritorno odlučeno, Ustavni sud nalazi da nadležni prvostepeni sudovi nisu delotvorno postupali kako bi se krivični postupak okončao u razumnom roku.

Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević