Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom postupku koji je trajao preko tri i po godine, usled neefikasnosti sudova i sukoba nadležnosti, a u radnom sporu koji je po prirodi hitan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4919/2011
20.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. B. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. B. i utvrđuje da je u drugostepenom postupku koji je vo đen po žalbi izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6263/08 od 8. aprila 2009. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B. iz B. podneo je 17. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Z. T, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Beogradu Gž. 14202/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je Drugi opštinski sud u Beogradu 8. aprila 2009. godine doneo presudu kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za naknadu štete protiv Bezbednosno-informativne agencije; da je 8. maja 2009. godine podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv navedene presude; da je godinu dana kasnije, 27. maja 2010. godine, predmet po žalbi stigao u Viši sud u Beogradu, gde je zaveden pod brojem Gž. 14202/10; da od tada do dana podnošenja ustavne žalbe, odnosno jednu godinu i pet meseci, Viši sud u Beogradu nije odlučivao po navedenoj žalbi; da se 6. septembra 2010. godine obratio za pomoć predsedniku Višeg suda u Beogradu, ali da nije dobio nikakav odgovor; da smatra da mu je ovakvim (ne)postupanjem Višeg suda u Beogradu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac predlaže da Ustavni sud naloži Višem sudu u Beogradu da u razumnom roku (što je, prema podnosiocu, u konkretnom slučaju – odmah), okonča postupak po žalbi u predmetu Gž. 14202/10.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16756/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

S. B. iz B. podneo je 28. novembra 2008. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Bezbednosno-informativne agencije iz Beograda, radi naknade štete zbog manje isplaćene zarade u ukupnoj visini od 166.330,50 dinara i uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Nakon ročišta održanog 8. aprila 2009. godine, sud je doneo presudu P. 6263/08 kojom je odbio tužbeni zahtev, odbio zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse i obavezao ga da tuženoj naknadi troškove postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je 8. maja 2009. godine izjavio žalbu protiv ove presude, a 28. maja iste godine tužena je podnela odgovor na žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu se rešenjem Gž. 6199/10 od 17. marta 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog sud u Beogradu P. 6263/08 od 8. aprila 2009. godine i ustupio predmet Višem sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, jer je našao da po vrednosti predmeta spora nije nadležan za postupanje.

Predmet se zatim u Višem sudu u Beogradu vodio pod brojem Gž. 14202/10, a zatim pod brojem Gž1. 1439/11. Ovaj sud je zatim u ovom predmetu izazvao sukob nadležnosti 7. decembra 2011. godine, nalazeći da nije nadležan da u njemu postupa, jer se spor iz radnog odnosa ne može smatrati sporom male vrednosti.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R. 7/12 od 12. januara 2012. godine odredio da je za postupanje po žalbi podnosioca ustavne žalbe nadležan Apelacioni sud u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležan sud.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1594/12 od 30. januara 2013. godine potvrdio rešenje kojim je odbijen zahtev tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse sadržan u presudi Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6263/08 od 8. aprila 2009. godine, a ovu presudu ukinuo je u preostalom delu i uputio je Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Nakon ročišta održanog 22. maja 2013. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 16756/13 usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Protiv ove presude tužena je 25. juna 2013. godine izjavila žalbu, a tužilac je 16. jula 2013. godine podneo odgovor na žalbu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435 .).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe i zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, osporava trajanje drugostepenog postupka koji je vođen po njegovoj žalbi koju je izjavio protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6263/08 od 8. aprila 2009. godine. Ustavni sud stoga konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe ovu žalbu izjavio 8. maja 2009. godine, a da je postupak po ovoj žalbi okončan donošenjem rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1594/12 od 30. januara 2013. godine, odnosno posle više od tri godine i osam meseci.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog drugostepenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud stoga najpre konstatuje da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno dug postupak odlučivanja. U osporenom postupku trebalo je odlučiti o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koja je doneta nakon samo jednog održanog ročišta i samo na osnovu pismenih dokaza.

Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da nadležni sud okonča postupak odlučivanja o njegovoj žalbi u postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima iz radnog odnosa, koji je po zakonu hitan, a da svojim ponašanjem nije ni na koji način doprineo njegovom dužem trajanju.

Ocenjujući zatim postupanje drugostepenih sudova koji su vodili postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su ovi sudovi svojim pogrešnim i neažurnim postupanjem doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo. Ovo najpre stoga što se Apelacioni sud u Beogradu oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po izjavljenoj žalbi, iako je nakon rešenog sukoba nadležnosti ipak bila utvrđena njegova stvarna nadležnost. Isto tako, Višem sudu u Beogradu je trebalo više od jedne godine i osam meseci da bi zbog toga što je smatrao da nije nadležan za postupanje izazvao sukob nadležnosti. Na kraju, nakon što je sukob nadležnosti rešen, Apelacionom sudu u Beogradu je bilo potrebno još godinu dana da konačno donese odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre trajanje osporenog drugostepenog postupka, njegovu hitnost i postupanje drugostepenih sudova u njemu, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je ovakav stav, povodom neefikasnog postupanja sudova u žalbenom postupku, izneo i u svojim odlukama Už-845/2010 od 20. decembra 2012. godine i Už-2561/2010 od 12. juna 2013. godine .

6. Ustavni sud nije odlučivao o zahtevu podnosioca ustavne žalbe da se naloži drugostepenom sudu da okonča osporeni postupak u razumnom roku, jer je u trenutku odlučivanja o ustavnoj žalbi taj postupak već okončan.

U skladu sa odredbom člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete .

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u drugostepenom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti