Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja krivičnog postupka od 11 godina i pet meseci. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 1.100 evra, dok je ostali deo žalbe odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4920/2010
20.11.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Počekovca iz Kruševca i Dragane Jovanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pavla Počekovca i Dragane Jovanović i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Kruševcu u predmetu K. 74/07 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavle Počekovac iz Kruševca je 25. novembra 201 0. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 1. 156/10 od 21. septembra 201 0. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na slobodu kretanja, prava na nepovredivost stana i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 39, 40. i 60. Ustava Republike Srbije, koja je u Ustavnom sudu zavedena pod brojem Už – 4920/2010.

Dragana Jovanović iz Beograda je 24. novembra 2010. godine podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 156/10 od 21. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, prava na slobodu kretanja, prava na nepovredivost stana i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 23, člana 32. stav 1, člana 34. stav 3. i čl. 39, 40. i 60. Ustava, koja je u Ustavnom sudu zavedena pod brojem Už – 4921/2010.

Ustavni sud je, imajući u vidu da je u oba predmeta osporen isti akt, presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 156/10 od 21. septembra 2010. godine, kojim je pravnosnažno okončan krivični postupak koji je vođen protiv okrivljenih Pavla Počekovca i Dragane Jovanović, spojio spise predmeta Už - 4921/2010 spisima predmeta Už – 4920/2010, radi vođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke.

Podnosioci ustavne žalbe navode da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je krivični postupak koji je protiv njih vođen pred Okružnim sudom u Kruševcu u predmetu K. 74/07 i koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude, trajao 12 godina. Takođe, podnosioci ustavne žalbe ističu i povredu prava na pravično suđenje navodeći, pored ostalog: da je „sudska odluka zasnovana na dokazima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku“; da se „drugostepena presuda zasniva na falsifikovanom činjeničnom stanju“; da su izjave svedoka u suprotnosti sa pisanim dokazima, a da su „predlozi odbrane odbijani i zabranjivano je svedocima da odgovaraju na brojna pitanja“; da je „pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje“. Konačno, podnositeljka ustavne žalbe ističe i povredu prava iz člana 23. i člana 34. stav 3. Ustava, navodeći da je „u sredstvima javnog informisanja i pre pravnosnažnosti presude oglašena krivom, a nazivana je pogrdnim nadimkom kojim se nikada i nigde nije deklarisala kao svojim i za koji je saznala iz štampe“, dok oba podnosioca ističu povrede prava iz čl. 39, 40. i 60. Ustava, smatrajući da su im povređena i prava na slobodu kretanja, na nepovredivost stana i na rad, jer im je „neosnovano oduzeta putna isprava“ na šest godina, počev od 13. avgusta 1999. godine (Pavlu Počevcu), odnosno od 7. juna 1999. godine (Dragani Jovanović), jer je pretres njihovih stanova bio nezakonit i bez odluke suda, kao i jer je pokretanje postupka protiv njih dovelo do gubitka posla „bez vođenja disciplinskog postupka“, te je Pavle Počekovac bio primoran da ranije ode u penciju, a zahtev Dragane Jovanović za upis u imenik advokata je odbijen.

Predložili su da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu označenih prava , kao i prava na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i u tvrdio je sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosilaca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Kruševcu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 21. aprila 199 9. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosilaca ustavne žalbe sprovede istraga, i to u predmetu Ki. 24/99 protiv Pavla Počekovića, a u predmetu Ki. 25/99 protiv Dragane Jovanović.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Kruševcu je protiv podnosilaca ustavne žalbe podiglo optužnicu i predmet je u Okružnom sudu u Kruševcu zaveden pod brojem K. 32/99 u odnosu na Pavla Počekovića, a pod brojem K. 33/99 u odnosu na Draganu Jovanović.

Okružni sud u Kruševcu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 15. jula 1999. godine doneo osuđujuću presudu K. 32/99 u predmetu protiv Pavla Počekovca, koja je 19. maja 200 0. godine ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 552/00 i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Okružni sud u Kruševcu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 20. jula 1999. godine doneo osuđujuću presudu K. 33/99 u predmetu protiv Dragane Jovanović, koja je 23. marta 2000. godine ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 816/00 i predmet je vraćen na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud Srbije je u rešenjima Kž. I 816/00 od 23. marta 2000. godine i Kž. I 552/00 od 19. maja 2000. godine, pored ostalog, istakao da će „u novom postupku prvostepeni sud sprovesti jedinstven postupak u odnosu na Pavla Počekovca i Draganu Jovanović“, odnosno „da je „neophodno izvršiti spajanje tih postupaka“.

Jedinstveni postupak je protiv podnosilaca ustavne žalbe nastavljen pred Okružnim sudu u Kruševcu u predmetu broj K. 8/01.

Okružni sud u Kruševcu je 24. februara 2006. godine doneo presudu K. 8/01 kojom su podnosi oci ustavne žalbe oglašen i krivim i to: Pavle Počekovac zbog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Jugoslavije i osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci; Dragana Jovanović zbog produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Jugoslavije i osuđena je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci;

Vrhovni sud Srbije je 21. maja 200 7. godine doneo rešenje Kž. I 1195/06 kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Kruševcu K. 8/01 od 24. februara 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je nakon prijema u Okružnom sudu u Kruševcu dobio novi broj K. 74/07.

Okružni sud u Kruševcu je 19. februara 2009. godine doneo presudu K. 74/07 kojom : 1) su podnosioci ustavne žalbe oglašeni krivim i to, Pavl e Počekov ac zbog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od osam meseci , a Dragan a Jovanović zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđena na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i jedan mesec; 2) je u odnosu na podnosioce ustavne žalbe odbijena optužba usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i to, protiv Pavla Počekovca zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i protiv Dragane Jovanović takođe zbog produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Krivični postupak je protiv podnosilaca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 21. septembra 201 0. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž 1. 156/10, kojom je prvostepena presuda preinačena (u pogledu odluke o kazni, tako što su ob oje okrivljen ih osuđen i na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine , dok je po službenoj dužnosti u odnosu na Draganu Jovanović odbijena optužba usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije), a u preostalom delu prvostepena presuda je potvrđena.

Podnosioci ustavne žalbe su se nalazili u pritvoru od 18. aprila 1999. godine do 20. jula 1999. godine (Dragana Jovanović), odnosno od 18. aprila 1999. godine do 15. jula 1999. godine (Pavle Počekovac).

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosi oci poziva ju u ustavnoj žalbi , utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite i da s vako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 3 4. stav 3.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati i da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da je stan nepovrediv, da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, da držalac stana i druge prostorije ima pravo da sam ili preko svoga zastupnika i uz još dva punoletna svedoka prisustvuje pretresanju, da ako držalac stana ili njegov zastupnik nisu prisutni, pretresanje je dopušteno u prisustvu dva punoletna svedoka i da bez odluke suda, ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, dozvoljeni su ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom (član 40.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 21. aprila 199 9. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage (Ki. 24/99 i Ki. 25/99) krivični postupak pokrenut, do 21. septembra 201 0. godine, kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž 1. 156/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni krivični postupak trajao 11 godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu doprine li neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak , u kome je prva prvostepena osuđujuća presuda doneta 15. odnosno 20. jula 1999. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan delimično osuđujućom a delimično odbijajućom presudom tek 21. septembra 201 0. godine, pošto što je predmet optužbe tri puta razmatran pred dve sudske instance. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog Suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako je u konkretnom slučaju, imajući u vidu brojnost radnji izvršenja krivičnih dela koja su stavljena na teret podnosiocima, nadležni sud u krivičnom postupku trebalo da raspravi i oceni niz detaljnih činjeničnih pitanja, što je iziskivalo sprovođenje obimnog dokaznog postupka, uz dodatni napor i vreme suda, to, po oceni Suda, ni pod kojim okolnostima ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od 11 godina i pet meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave. Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog krivičnog postupka, kao i činjenicu da podnosioci ustavne žalbe svojim postupcima nisu doprineli njegovom odugovlačenju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem pre svega prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i sopstvenu praksu, kao i kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 39. st. 1. i 2. i člana 40. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe naveden e povred e istič u u odnosu na period tokom kojeg su im je bile oduzete putne isprave u trajanju od šest godina, počev od 13. avgusta 1999. godine (Pavlu Počevcu), odnosno od 7. juna 1999. godine (Dragani Jovanović) , kao i u odnosu na pretres stana koji je izvršen 18. aprila 1999. godine. Imajući u vidu da su podnosi ocima ustavne žalbe putne isprave bile oduzete i pretres stana izvšen pre stupanja na snagu važećeg Ustava, kojim je uvedena ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud je ocenio da u tom delu nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Takođe, Ustavni sud je, ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da podnosioci nisu naveli razloge, niti pružili dokaze koji bi osnovano ukazivali na to da im je osporenom presudom povređeno označeno ustavno pravo. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca ustavne žalbe u ovom delu (da je „sudska odluka zasnovana na dokazima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku“; da se „drugostepena presuda zasniva na falsifikovanom činjeničnom stanju“; da su izjave svedoka u suprotnosti sa pisanim dokazima, a da su „predlozi odbrane odbijani i zabranjivano je svedocima da odgovaraju na brojna pitanja“; da je „pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje“), zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenom osuđujućom presudom činjenično stanje nije pravilno utvrđeno i da je trebalo da podnosioci budu oslobođeni od optužbe, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Istovremeno, Ustavni sud ističe da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Konačno, Ustavni sud je konstatovao da se povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, na pretpostavku nevinosti i prava na rad iz člana 23, člana 34. stav 3. i člana 60. Ustava ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim presudama kojima su podnosioci ustavne žalbe pravnosnažno oglašeni krivim zbog izvršenja označenih krivičnih dela.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti