Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud je proizvoljno primenio pravo o zastarelosti, ignorišući priznanje duga od strane tuženog. Postupak koji je trajao preko 22 godine prekoračio je razuman rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Turudića iz Ravnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Turudića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4830/10 od 2. septembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda , ponovi postupak po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 867/08 od 9. juna 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Zorana Turudića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 623/89 (kasnije predmet Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1858/11) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zaje mčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Turudić iz Ravnja, preko punomoćnika Vlajka Komlenca, advokata iz Sremske Mitrovice, podneo je 23. novembra 20 10. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 867 /08 od 9. juna 200 9. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4830/10 od 2. septembra 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i povrede prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu označena prava povređena jer mu je Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom "uskratio pravo na povraćaj isplaćene kupoprodajne cene za parcelu broj 4292/2 K.O. Ravnje sa obrazloženjem da je to njegovo pravo zastarelo 6. oktobra 1994. godine, a da je on tuž beni zahtev podneo 23. maja 1995. godine. Podnosilac smatra da taj sud "nije imao u vidu činjenicu" da su tuženi priznali dug čime je zastarevanje prekinuto. Dalje, podnosilac ističe da su sud ovi bespotrebno odugovlači ovu jednostavnu parnicu. Naime, tužbeni zahtev za predaju u državinu kupljene oranice postavljen je 1989. godine, a za povraćaj kupoprodajne cene, ukoliko se ne može dobiti u svojinu i državninu, postavljen je 25. maja 1995. godine, pa je suđenjem koje se okončalo osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, očigledno prekoračen razuman rok za odlučivanje. Predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u priloženu dokumentaciju i s pise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1858/11 (ranije predmeta Opštinsk og sud a u Sremskoj Mitrovici P. 623/89) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Pravni prethodnik p odnosioca ustavne žalbe , Svetislav Turudić, podneo je 27. aprila 1989. godine Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih M.V. i S.V. radi utvrđenja jačeg prava na posed i predaje u posed k.p. 4925/2, površine od 0.68.99 ha, KO Ravnje. Tužilac je 1979. godine kupio od prvotuženog M.V. katastarsku parcelu 2686 u površini od 0.63.11 ha, uspisanu u ZKUL br oj 140 Ravnje i zaključio ugovor o kupoprodaji (mada bez propisane forme), a zatim isplatio kupoprodajnu cenu i stupio u posed zemljišta. Drugotuženi koji je suvlasnik parcele za ovu kupoprodaju nije znao. Tužilac je u posedu parcele bio sve do komasacije, kada je deposediran i kada je sinu pr votuženog dodeljena druga parcela na ime ove koja je ušla u komascionu masu. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 623/89

Presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 623/89 od 16. maja 1989. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca - pravnog prethodnika ovde podnosioca ustavne žalbe. Po izjavljenoj žalbi tužioca, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 316/90 od 30. marta 1990. godine ukinuo prvostepenu presdu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Predmet je u ponovnom prvostepenom postupku zaveden pod brojem P. 925/90 i Opštinski sud je presudom od 30. avgusta 1990. godine ponovo odbio tužbeni zahtev tužioca. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici, odlučujući o žalbi tužioca, je rešenjem Gž. 1284/90 od 8. novembra 1990. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

U trećem ponovnom prvostepenom postupku, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe kao tužilac je proširio tužbu i na S.V. kome je prvotuženi poklonio parcelu koja je bila predmet njihovog ugovora. Kako je on tu parcelu uneo u komasacionu masu i po tom osnovu dobio drugu parcelu - br. 4295/2 od 0.86.99 ha , KO Ravnje, tužilac tužbom traži utvrđenje prava jačega na toj parceli i uvođenje u posed. Nakon četiri neodržana ročišta zbog nepristupanja uredno pozvanih tuženih, na ročištu sa kog su izostala obe parnične strane Opštinski sud je rešenjem P. 463/91 od 14. oktobra 1993. godine utvrdio da postupak miruje. Po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje Opštinski sud je tri ročišta odložio zbog neuredne dostave za tužene i jedno zbog njihovog predloga za odlaganje ročišta, te doneo rešenje 18. februara 1997. godine kojim je prihvatio predlog za povraćaj u pređašnje stanje i odredio veštačenje na okolnost utvrđivanja vrednosti sporne kat astarske parcele s obzirom na to da je tužilac 23. maja 1995. godine postavio alternativni tužbeni zahtev po kome traži da se tuženi obavežu da solidarno isplate tužiocu protivrednost spornog zamljišta u iznosu od 6.899,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude pa do isplate. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio 18. marta 1997. godine. U toku 1997. godine bilo je zakazano sedam ročišta za glavnu raspravu, pet nije održano - tri puta zbog izostanka uredno pozvanog veštaka, a dva puta zbog neuredne dostave poziva tuženima, dok je Opštinski sud na održana dva ročišta odlučio o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje i saslušao veštaka. Tokom 1998. godine, od šest zakazanih ročišta , sud je na tri održana ročišta saslušao dva svedoka, odredio finansijsko veštačenje na okolnost revalorizovanog iznosa isplaćene cene za sporno zemljište 1979. godine. Tri ročišta u 1998. godini nisu održana zbog sprečenosti sudije, te neuredne dostave poziva za veštaka i tužene. Tuženi su 21. januara 1999. godine podneli protivtužbu pod brojem P. 45/99 pred istim sudom, radi neosnovanog obogaćenja s obzirom na to da je tužilac u određenom periodu koristio parcelu iz kupoprodajnog ugovora, pa je Opštinski sud spojio spise predmeta P. 463/91 i P. 45/99 radi jednovremenog raspravljanja. U 1999. godini od šest zakazanih ročišta za glavnu raspravu sud je održao samo jednu, a ostale odložio zbog nedostatka procesnih pretpostavki - izostanka uredene dostave za tužene, te sudskog tumača za gluvoneme. U 2000. godini sud od pet zakazanih ročiišta nije održao nijedno zbog neuredne dostave poziva za tuženog D.V . Kako pokušana dostava poziva preko SUP-a Beograd nije uspela , Opštinski sud je 27. marta 2000. godine odredio privremenog zastupnika trćetuženom D.V , pa to rešenje stavio van snage 14. aprila iste godine, da bi mu ponovo rešenjem P. 463/91 od 15. januara 2001. godine odredio privremnog zastupnika pošto je trećetuženi gluvonem i ne može mu se izvršiti uredna dostava poziva . Od osam zakazanih ročišta u 2001. godini Opštinski sud nije održao sedam, bilo zbog neuredne dostave poziva tuženima, bilo zbog izostanka privremenog zastupnika i sudskog tumača za trećetuženog , koji se ipak odazvao pozivu suda. Na jed inom održanom ročištu u 2001. godini sud je saslušao veštaka finansijske struke.

Nakon tri održana ročišta u 2002. godini, Opštinski sud je doneo presudu P. 463/91 od 6. marta 2002. godine kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da tuženi -protivtužioci M.V, S.V. i D.V. priznaju da tužilac ima preče pravo na posed na delu katastarske parcel e 4295/2 u površini od 0.68.99 ha u KO Ravnje, te da su ist i dužni da mu navedenu nekretninu predaju u državinu ili da s olidarno isplate tužiocu na ime duga iznos kao u prvom stavu izreke presude. Drugim stavom izreke presude odbijen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca kojim su tražili da sud obaveže tužioca - protivtuženog da im na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 15.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom . Trećim stavom izreke presude odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. Odlučujući o žalbama tužioca i prvotuženog, Okružni sud u Sremskoj Mirovici je rešenjem Gž. 1288/2003 od 13. jula 2004. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u prvom i trećem stavu izreke presude i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeno rešenje je dostavljeno prvostepenom sudu 11. avgusta 2004. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici zaveden pod brojem P. 932/04. Prvo ročište u ovoj pravnoj stvari zakazano je 14. jula 2006. godine i nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, ali je Opštinski sud istog dana doneo rešenje P. 932/04 o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari jer je tužilac Svetislav Turudić umro. Podnosilac ustavne žalbe, kao zakonski naslednik tužioca, obavestio je Opštinski sud da stupa u parnicu 19. oktobra 2006. godine. U 2007. godini Opštinski sud je od pet zakazanih ročišta za glavnu raspravu održao dva, a tri nisu održana zbog neuredne dostave poziva za tužene i zbog protesta službenika suda. Tokom 2008. godine tri ročišta nisu održana jer je prvotuženi tražio izuzeće sudije (odbijen zahtev rešenjem predsednika suda), jer prvotuženi nije bio uredno pozvan i jer je jednom on tražio odlaganje. Na ročišt u održanom 6. juna 2008. godine saslušani su u svojstvu parničnih stranaka tužilac , prvotuženi i drugotuženi. Prvotuženi je na Zapisniku izjavio: "Ja sam njemu odmah vraćao kupoprodajnu cenu za tu zemlju svih 25 godina koliko se vodi postupak ali on nije hteo da primi. Ja i danas ostajem kod toga da vratim kupoprodajnu cenu a da mi se naknade svi sudski troškovi". Nakon ovog ročišta, Opštinski sud je doneo rešenje P. 832/06 od 17. septembra 2008. godine kojim se utvrđuje da je tužba tužioca povučena. Po žalbi tužioca protiv navedenog rešenja, sa predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, Opštinski sud je na ročištu zakazanom za 3. decembar 2008. godine prihvatio njegov predlog, a predmetu je dodeljen novi broj P. 867/08. Tokom 2009. godine od zakazanih pet ročišta, održana su tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su tužilac i prvotuženi izneli predloge za poravnanje ali bez uspeha, te saslušan trećetuženi u svojstvu parnične stranke. Dva ročišta nisu održana jer nisu pristupi li sudski tumač i privremeni zastupnik trećetuženog.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 867/08 od 9. juna 2009. godine , u prvom stavu izreke odbijen je kao neosnovan osnovni tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je tužilac vlasnik dela parcele broj 4295/2 u površini od 0.68.99 ha u KO Ravnje što su tuženi M.V, S.V. i D.V. dužni priznati, a tuženi S.V. dužan predati deo naveden e parcele u državinu tužiocu, dok je , u drugom stavu izreke, usvojen eventualni tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa obavezan prvotuženi M.V. da mu na ime povraćaj a kupoprodajne cene isplati iznos od 276.907,14 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 24. decembra 2001. godine pa do isplate. U trećem stavu izreke ove presude odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog i trećetuženog. U četvrtom stavu izreke presude obavezan je prvotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 204.138,00 dinara, dok je tužilac sa preostalim zahtev om za troškove postupka odbijen. U petom stavu izreke presude odbijen je zahtev prvotuženog za naknadu troškova parničnog posupka, a u šestom stavu izreke je obavezan tužilac da privremenom zastupniku trećetuženog naknadi troškove postupka u iznosu od 77.000,00 dinara. U obrazloženju osporene prvostepene presude sud navodi da je na osnovu izvedenih dokaza, između ostalog , utvrdio : da je pravni prethodnik tužioca sa tuženim Miodragom zaključio privremeni kupoprodajni ugovor 16. juna 1979. godine po kome je kupljena parcela br. 2686 njiva, KO Ravnj e, u površini od 0.63.11 ha, za kupoprodajnu cenu od 50.000,00 dinara; da potpisi ugovornih strana nisu overeni od strane suda niti plaćen porez; da je pravni prethodnik tužioca ugovorenu cenu u c elosti isplatio i bio u posedu nepokretnosti sve dok predmetnu parcelu nije uneo u komasacionu masu; da prilikom kupovine pravni prethodnik tužioca nije proverio stanje u zamljišnim knjigama kako bi se uverio da Miodrag Vasić nije samovlasnik na predmetnoj parceli; da su u zemljišnim knjigama kao suvlasnici bili upisani M.V. i D.V jer fizička deoba između braće tada nije bila izvršena; da je prilikom obnove zemljišne knjige u Ravnju na zapisniku 113 od 12. jula 1982. godine došlo do deobe u kojoj je sporna parcela pripala tuženom M. V, koji je tom prilikom ovu parcelu preveo na svog sina tuženog Sašu Vasića; da je u postupku komasacije pravni prethodnik tužioca predao navedenu parcelu ali iz komasacione mase njemu nije nadeljena druga parcela pošto se kao gruntovni vlasnik te parcele vodio Saša Vasić, već je Saša Vasić dobio novu parcelu br. 4295/2 od 0.68.99 ha i da se u posedu katastarske parcele br. 4295/2, KO Ravnje , od perioda nadele od strane Komisije za komasaciju stalno bili tuženi M.V. i S .V. Tužiocu, a ni njegovom pravnom prethodiku, tuženi nisu nikada vratili kupoprodajnu cenu za parcelu br. 2686, KO Ravnje . Sud, dalje navodi da uvidom u spise predmeta nije utvrdio da je tuženi M.V. ikada nudio pravnom prethodiku tužioca povraćaj kupoprodajne cene kako je to M.V. tvrdio na ročištima kada su stranke pokušavale rešiti sporni odnos poravnanjem. Međutim, u delu obrazloženja pres ude koji se odnosi na odgovor tuženog Miodraga Vasića na navode tužbe stoji: "tuženi tvrdi da je odmah po saznanju da se zaključeni kupoprodajni ugovor ne može sprovesti u zemljišnim knjigama nudio Svetislavu Turudiću, pravnom prethodniku tužioca, povraćaj kupoprodajne cene ali on to nije želeo prihvatiti već je nasilno ušao u zemljište; da je tuženi M.V. eventualni tužbeni zahtev za povraćaj revalorizovanog iznosa koji mu je tužilac S.V. isplatio osporio, tvrdeći da mu je odmah po saznanju da nije samovlasnik zemljišta nudio vraćanje kupoprodajne cene, te da je tokom parnice nudio tužiocu da mu na ime kupoprodajne cene isplati iznos za koji bi tužilac mogao kupiti zemljište iste površine i istog kvaliteta u Ravnju ali nije pristajao na plaćanje troškova parničnog postupaka...". U delu obrazloženja presude , koji se odnosi na usvajanje eventualnog tužbenog zahteva, sud je obrazložio odbijanje prigovora zastarelosti tuženog , pozivajući se na odredbu člana 388. ZOO kojom je predviđeno da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđenja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Naime, sud nalazi da je prvi put pravni prethodnik tužioca postavio zahtev za povraćaj kupoprodajne cene u podnesku od 23. maja 1995. godine - šest godina posle podnošenja tužbe u kojoj je postavljen zahtev za predaju parcele, ali da njegovo potraživanje nije z astarelo imajući u vidu da je pravni prethodnik tužioca vodio upravni spor protiv rešenja o raspodeli komasacione mase Komisije za komasaciju SO Sremska Mitrovica po kom je rešenju Saši Vasiću dodeljena katastarska parcela br. 4295/2 , KO Ravnje umesto pravnom prethodniku tužioca, te da je ovaj spor pravosnažno okončan 5. oktobra 1988. godine od kada je i počeo teći rok zastarelosti od deset godina. S obzirom na datum postavljanja eventualnog tužbenog zahteva 23. maja 1995. godine, po nalaženju toga suda, proizlazi da je pravni prethodnik tužioca pre isticanja roka od deset godina za neosnovano obogaćenje , postavio tužbeni zahtev za povraćaj kupoprodajne cene.

Protiv navedene prvostepene presude izjavili su žalbe tužilac i prvotuženi, a tužilac dostavio sudu odgovor na žalbu prvotuženog . Prvotuženi je u žalbi naveo da je netačan i proizvoljan navod suda da nije utvrđena činjenica da je prvotuženi hteo da vrati tužiocu kupoprodajnu cenu, zbog čega je "parnica dobila na dužini trajanja i troškovima". Po mišljenju prvotuženog, ovo ne odgovara dokazima u spisima jer je još na prvoj raspravi u odgovoru na tužbu 16. maja 1989. godine nudio povraćaj cene. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u odgovoru na žalbu prvotuženog, između ostalog, navodi: "tužilac mora izraziti čuđenje tridesetogodišnjoj upornosti prodavca - prvotuženog da prodanu stvar 16. juna 1979. godine ne preda kupcu ili da vrati cenu, uz čuđenje da mu to sud omogućava."

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4830/10 od 2. septembra 2010. godine žalba prvotuženog je delimično uvažena, a delimično odbijena pa je preinačena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 867/08 od 9. juna 2009. godin u stavu dva izreke presude i odbijen eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim traži da se prvotuž eni M.V. obaveže da tužiocu na ime povraćaja kupoprodajne cene isplati iznos od 276.907,14 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. decembra 2001. godine pa do isplate . U trećem stavu izreke ove osporene presude odbijen a je žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 867/08 od 9. juna 2009. godine u trećem stavu izreke, u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog S.V, u četvrtom stavu izreke presude preinačena je prvost epena presuda u stavu četvrtom, petom i šestom izreke i odlučeno da tužilac i prvotuženi snose svoje troškove prvostpenog postupka, u petom stavu izreke obavezan je tužilac da prvotuženom isplati iznos od 15.338,14 dinara na ime troškova drugostepnog postupka , a odbijen je tužilac sa zahtevom za naknadu troškova drugostepenog postupka, te upućeni spisi predmeta Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici radi odlučivanja o predlogu trećetuženog za dopunu rešenja o troškovima pos tupka. U obrazloženju osporene presude, drugostepeni sud, između ostalog navodi da je činjenično stanje u pobijanoj presudi poptupno i pravilno utvrđeno, a naveden e bitne činjenice nisu osporene ni navodima žalbe stranaka. Po nalaženju drugost epenog suda, prvostepeni sud je pogrešio kada je prigovor zastarelosti potraživanja prvotuženog ocenio kao neosnovan, što je podsl edica pogrešne primene materijalnog prava. Naime, u konkretnom slučaju radi se o potraživanju tužioca za vraćanje novčanog iznosa stečenog bez osnova za koja je predviđen zastarni rok od deset godina, kao opšti rok zastarelosti po odredbi član 371. Zakona o obligacionim odnosima. Kod pravilno utvrđene činjenice da predmetni ugovor između pravnog prethodnika tužioca i prvotuženog nije proizveo pravno dejstvo, to je po osnovu ovog ugovora prvotuženi (u obrazloženju je greška da je to bio pravni prethodnik tužioca) je neosnovano stekao iznos na ime kupoprodajne cene već 26. juna 1979. godine, ali kod činjenice da je pravni prethodnik tužioca izgubio posed na prometovanoj nepokretnosti 4. oktobra 1984. godine, to je od tog dana mogao zahtevati povraćaj kupoprodajne cene od prvotuženog (greškom u obrazloženju stoji od pravnog prethodnika tužioca) koju je zadržao bez osnova, shodno o dredbi 210. ZOO. A, ovo dalje znači da je od 5. oktobra 1984. godine, pa do postavljanja tužbenog zahteva za povraćaj revalorizovane kupoprodajne cene u ovom postupku 23. maja 1995. godine , protekao zastarni rok od deset god ina. Drugostepeni sud nalazi da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je zastarevanje predmetnog potraživanja prekinuto vođenjem upravnog spora pravnog prethodnika tužioca protiv rešenja o raspodeli komasacione mase, koji je okončan 5. okotbra 1988. godine, jer pokretanje upravnog spora nije tužiočeva radnja preduzeta protiv dužnika, prvotuženog, već je tužba podneta protiv donosioca osporavanog rešenja. Ova presuda dostavljena je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe 1. novembra 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Gzz1. 180/11 od 17. maja 2011. godine odbio kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4830/10 od 2. septembra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P. 867/08 od 9. juna 2009. godine (u odnosu na stav treći izreke).

Rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1858/11 od 1. septembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan zahtev drugotuženog za naknadu troškova postupka u predmetu P. 867/08 Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici. Ovo rešenje je punomoćniku tužioca dostavljeno 9. septembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82,58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 2/98,15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme okončanja spora, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odlučuje o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja i odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) kojima je propisano: da se dužnik ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost (član 365. stav 1.); da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti (član 366. stav 1.); da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug (član 387. stav 1.); da se priznanje duga može učiniti ne samo izjavom poveriocu nego i na posredan način, kao što su davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja (član 397. stav 2.); da zastarevanje prekinuto priznanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja (član 392. stav 2 .).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporene presude donete od strane zakonom ustanovljen ih sud ova, koji su u sprovedenom postupku odluči vali na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim sudovima. Ovaj sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Ovo pogotovu jer je, u konkretnom slučaju, prvostepena odluka u delu zahteva za povraćaj kupoprodajne cene bila u korist tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Drugostepeni sud u parničnom postupku ispituje pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći, između ostalog, po službenoj dužnosti, i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Imajući u vidu da su ustavnom žalbom osporene i prvostepena i drugostepena odluka parničnih sudova zbog primene materijalnog prava u odnosu na prekid zastarelosti i donošenje pravnog zaključka drugostepenog suda da prigovor zastarelosti treba odbiti iz razloga drugačijeg sagledavanja samo jedne od činjenica - kada je tužilac deposediran od strane katastarske parcele , Ustavni sud je razmotrio da li se neizjašnjavanje Apelacionog suda u Novom Sadu o ostalim činjenicama na koje treba primeniti materijalno pravo (priznanja obaveze prvotuženog na zapisnicima sa ročišta od 16. maja 1989. godine -"nudio sam tužiocu povraćaj kupoprodajne cene" i 6. juna 2008. godine - "ja i danas ostajem kod toga da vratim kupoprodajnu cenu"), može u konkretnom slučaju razumno protumačiti kao prećutno odbijanje ocene o prekidu zastarelosti, odnosno o odricanju od zastarelosti, ili je Apelacioni sud u Novom Sadu jednostavno prevideo njihovu ocenu. Nižestepen i sud je svoju odluku o odbijanja prigovora zastarelosti zasnovao na činjenici vođenja upravnog spora tužioca, ali je bio kontradiktoran u obrazloženju odluke oko ponude povraćaja kupoprodajne cene prvotuženog. Kako je i prvotuženi u žalbi na prvostepenu odluku, u delu o troškovima, ukazao na svoje priznanje duga - kao u navedenim zapisnicima, otvara se pitanje i obaveze drugostepenog suda da obrazloži razloge zbog kojih izjave na ročišt ima dat e u sudu, potpisan e od strane prvostuženog nije upodobio pismenom priznanju obaveze koja proizvodi pravni efekat - početak novog roka zastarelosti. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje i ujedno naložio ponavljanje postupka, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude donese novu, obrazloženu odluku, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 27. aprila 1989. godine pokrenut parnični postupak, podnošenjem tužbe pravnog prethodnika tužioca, ovde podnosi oca ustavne žalbe, Opštinskom sudu u Sremskoj Mitrovici, a okončan rešenjem Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1858/11 od 1. septembra 2011. godine, koje je punomoćniku tužioca dostavljeno 9 . septembra 2011. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, kojim je ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba od strane Zorana Turudića, pravnog sledbenika tužioca, koji je stupio u parnicu 19. oktobra 2006. godine posle smrti tužioca - njegovog oca, trajao je ukupno 22 godin e i četiri i po meseca.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, ali da sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postup ka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja bilo od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe .

Podnosilac ustavne žalbe nije svojim ponašanjem doprineo dužem trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, sporo i nedolotvorno postupanje sudova, i to prevashodno prvostepenog suda, je odlučujući razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Naime, višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda je u značajnoj meri doprinelo dužini trajanja postupka. S tim u vezi, Ustavni sud upućuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je zauzeo stav da ponovljeno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može samo po sebi otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu P. 623/89 (kasnije predmet Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 1858/11) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 3. izreke.

7. U odnosu na povredu iz člana 58. Ustava, istaknutu od strane podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je, kao način otklanjanja štetne posledice utvrđene povrede prava na pravično suđenje, nadležnom sudu naloženo ponavljanje postupka, te je ustavn a žalba, u ovom delu, preuranjena.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti