Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnosioca protiv rešenja Apelacionog suda. Sud smatra da se oštećeni kao tužilac u krivičnom postupku ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje zato što postupak nije pokrenut protiv određenog lica.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4923/2010
13.10.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Ivkovića iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 13. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

   
Odbacuje se ustavna žalba Božidara Ivkovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 835/10 od 17. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

   
Božidar Ivković iz Vladičinog Hana je 25. novembra 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 835/10 od 17. novembra 2010. godine, zbog uskraćivanja prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
   
Podnosilac smatra da mu je osporenim rešenjem uskraćeno pravo na pravično suđenje time što je istražni sudija nadležnog suda izrazio neslaganje sa njegovim zahtevom da se protiv određenih lica «sprovedu određene istražne radnje», a koje neslaganje je osporenim aktom potvrđeno tako što je odbijena kao neosnovana njegova žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja, a sve sa obrazloženjem sudova da iz priloženih dokaza ne proističe postojanje subjektivnog elementa krivičnog dela koje podnosilac stavlja na teret osumnjičenima.
   
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se njome osporava pojedinačni akt kojim je odlučivano o pravima ili obavezama podnosioca ustavne žalbe, jer je samo takav akt podoban da dovede do povrede ili uskraćivanja nekog od njegovih zajemčenih prava i sloboda.
   
3. Uvidom u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je Viši sud u Leskovcu 18. avgusta 2010. godine doneo rešenje Kv. 201/10 kojim je uvažio neslaganje istražnog sudije tog suda i odbio kao neosnovan zahtev za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnet protiv više lica zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika.
   
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 835/10 od 17. novembra 2010. godine, odbijena je kao neosnovana žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv navedenog prvostepenog rešenja.
   
Postupajući sudovi su svoje odluke obrazložili navođenjem razloga zbog kojih ocenjuju da iz dokaza koji se nalaze u spisima predmeta i iz zahteva za sprovođenje istrage ne proizlazi da postoji osnovana sumnja da su prijavljeni izvršili krivično delo koje im se stavlja na teret.
   
4. Prema stavu Ustavnog suda, a koji je zasnovan i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (videti presudu Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine) oštećeni koji ima svojstvo tužioca u krivičnom postupku se ne može pozivati na povredu prava na pravično suđenje zbog toga što po njegovom zahtevu nije pokrenut postupak protiv određenog lica, odnosno što to lice, ukoliko je postupak pokrenut, nije osuđeno. Ovo iz razloga što se u krivičnom postupku ne odlučuje o pravima tužioca, već o osnovanoj sumnji da li je neko lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret, odnosno o optužbama protiv nekog lica. Stoga se i Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom, odnosno osumnjičenom licu.
   
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporeni akt ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava, jer njime nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
   
5. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 4707/2010: Odbacivanje ustavne žalbe u krivičnom postupku zbog procesnih razloga
• Už 5358/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog nespojivosti sa Ustavom ratione materiae
• Už 4632/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca
• Už 5500/2010: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog procesnih nedostataka
• Už 1957/2010: Rešenje Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe oštećenog kao tužioca
• Už 3274/2010: Odbacivanje ustavne žalbe oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku
• Už 2958/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnih tužilaca