Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocima je dosuđena naknada neimovinske štete zbog prekomerne dužine postupka, uzrokovane prvenstveno neaktivnošću prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4923/2016
18.10.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . i Ma . P, oboje iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i Ma . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3476/12 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 549/02) povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . i Ma . P, oboje iz Beograda, su 22. juna 2016. godine , preko punomoćnika M . S, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3476/12 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 549/02).

Podnosioci ustavne žalbe su detaljno obrazložili činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, njihova majka pok. Mirjana Pešut 8. februara 2002. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Saveznog Ministarstva odbrane – Vojnograđevinske direkcije iz Beograda, radi utvrđenja svojine na nepokretnosti i neosnovanog obogaćenja a podnosioci su kao njeni zakonski naslednici stupili u parnicu 24. juna 2004. godine; da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5643/15 od 17. marta 2016. godine; da im je zbog dužine trajanja postupka od 16 godina , a koji nije bio složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zahtevali su naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Trećeg osnovn og su da u Beogradu P. 3476/12 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. P, majka podnosilaca ustavne žalbe , je 8. februara 2002. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Saveznog Ministarstva odbrane – Vojnograđevinske direkcije Beograd, radi utvrđenja pravne svojine na nepokretnosti i isplate. Predmet je dobio broj P. 549/02.

U tužbi je navedeno: da je tužena vlasnik i davalac na korišćenje spornog stana na kome je pok. J. R . M . bila zakupac do svoje smrti 31. oktobra 1993. godine, i to po ugovoru o korišćenju stana od 1973. godine; da je pok. J . kao zakupac učestvovala u postupku otkupa stana i na ime otkupn e cene stana uplatila tuženo j iznos od 141.604,50 tadašnjih dinara, ali je iznenada preminula tako da nije zaključila ugo vor o otkupu stana; da je tužilja M . zaključila sa pok. J , koja je bila njena tetka , ugovor o doživotnom izdržavanju čiji je predmet sporni stan.

Tužena je 21. maja 2002. godine podnela protivtužbu radi iseljenja i predaje stana i rešenjem P. 549/02 od 10. oktobra 2002. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi.

Pred prvostepenim sudom je održano 11 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog, u ugovor o korišćenju spornog stana, ugovor o doživotnom izdržavanju, tražen je određen izveštaj od stambenog organa Vojne pošte 1313 iz Beograda, saslušani su svedoci, izvršeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, i saslušan je određeni sudski veštak, dok šest ročišta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, jedno jer pozvani svedok nije pristupio, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Podneskom od 24. juna 2004. godine podnosioci ustavne žalbe su obavestili sud da je tužilja M. P . preminula i da oni kao njeni zakonski naslednici po rešenju Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 685/03 od 18. aprila 2003. godine stupaju u parnicu na mesto tužioca.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da pred prvostepenim sudom nijedno ročište nije bilo zakazano u periodima od 10. oktobra 2002. do 26. septembra 2003. godine, i od 20. oktobra 2004. do 14. aprila 2006. godine.

Protivtužbeni zahtev je preciziran 18. juna 2008. godine.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 549/02 od 26. decembra 2008. godine, u stavu prv om izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci suvlasnici sa po ½ dela spornog stana bliže označenog u izreci; u stavu drug om izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocima isplati po osnovu neosnovanog obogaćenja iznos od 456.319,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. septembra 2008. godine do isplate; u stavu treć em izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev za iznos preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 569.928,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos; u stavu četvrt om izreke usvojen je protivtužbeni zahtev i obavezani su tužioci da isprazne stan i predaju ga protivtužiocu na raspolaganje; u stavu pet om izreke , odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 15864/09 od 29. septembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužene-protivtužilje kao neosnovana i potvrđena je ožalbena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 549/02 od 26. decembra 2008. godine u stavovima drugom i petom njene izreke; u stavu drugom izreke odbačena je kao neblagovremena žalba tužilaca-protivtuženih izjavljena protiv prvostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2564/10 od 22. aprila 2010. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 15864/09 od 29. septembra 2009. godine i predmet je vraćen Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12940/10 od 25. januara 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužilaca kao neosnovana i potvrđena je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 549/02 od 26. decembra 2008. godine u st avovima prvom i četvrtom njene izreke, u stavu drugom izreke u kinuta je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i petom izreke njene i predmet je u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 943/13 od 11. septembra 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12940/10 od 25. januara 2012. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su tri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, i izvršeno je dopunsko veštačenje od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, dok pet ročišta ni su bila održan a, i to: dva iz procesnih razloga, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, a jedno zbog protesta advokata.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3476/12 od 3. marta 2015. godine obavezana je tužena da tužiocima isplati na ime glavnog duga iznos od 131.257,81 dinara, sa zakonskom kamatom počev od 1. januara 2015. do isplate i na ime kamate iznos od 324.428,15 dinara za period od 12. februara 1992. do 31. decembra 2014. godine i određeno je da svaka st ranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5643/15 od 17. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P. 3476/12 od 3. marta 2015. godine u stavu prvom njene izreke; u stavu drugom izreke p reinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocima na ime troškova celog parničnog postupka isplati iznos od 120.400,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.) ; da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i devet meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosilaca – 8. februara 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 17. marta 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 14 godina , predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos prekomernom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon šest godina i deset meseci od podnete tužbe. Takođe, taj sud je imao dva perioda potpune neaktivnosti kada nije zakazao nijedno ročište, i to prvi period u trajanju od nepunih godinu dana (od 10. oktobra 2002. do 26. septembra 2003. godine) i drugi period u trajanju od godinu i po dana (od 20. oktobra 2004. do 14. aprila 2006. godine).

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao nepunih godinu dana a postupak pred revizijskim sudom samo šest meseci. Takođe, nakon ukidanja drugostepene presude od strane revizijskog suda, drugostepeni sud je ponovo odlučio za godinu dana i osam meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioce i podnosioci su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosilaca, Sud ukazuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja parnice .

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, iako je odlučivano o tužbi i o protivtužbi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3476/12 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 549/02). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, računajući period od 24. juna 2004. godine kada su podnosioci ustavne žalbe stupili u parnicu, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti