Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je u parničnom postupku koji traje 23 godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Iako je podnositeljka delimično doprinela odugovlačenju, glavna odgovornost leži na neefikasnom postupanju suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4924/2011
13.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Trajković iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Trajković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1980/01, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da , kada se za to stvore procesni uslovi , preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Trajković iz Leskovca je 17. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Vlastimira Ristića, advokata iz Vranja, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1980/01.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnositeljka predmetni parnični postupak pokrenula 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, protiv tužene V . M, radi poništaja dva svojeručna zaveštanja pok. D.M; da je sud nakon višegodišnjeg suđenja doneo presudu P. 796/99 od 17. aprila 2001. godine, kojom je tužbeni zahtev podnositeljke usvojen; da je Okružni sud u Vranju navedenu presudu ukinuo, naloživši da se tužba proširi na sve jedinstvene suparničare; da su se ostali tuženi, nakon što je tužba na njih proširena, odselili, zbog čega nije bilo moguće vršiti uručenje poziva i sudskih pismena; da je sud punomoćniku podnositeljke posebnim rešenjima nalagao da dostavi tačne adrese tuženih, iako je njima tužba već bila uredno dostavljena; da zbog neažurnosti i neznanja suda da postupi po Zakonu o parničnom postupku, koji decidno propisuje kako se u ovakvim slučajevima postupa, parnica traje više od dvadeset godina, bez ikakvih naznaka da će biti okončana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku i odluku objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 1980/01, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. februara 1991. godine, u svojstvu tužioca, podnela Opštinskom sudu Vranju tužbu protiv tužene V. M. iz Vranja, radi utvrđenja ništavosti dva svojeručna zaveštanja pok. D.M. Predmet je dobio broj P. 755/91.

Pripremno ročište zakazano za 7. mart 1991. godine, odloženo je na molbu tužene. Tužena je u odgovoru na tužbu od 6. marta 1991. godine istakla prigovor da tužbom nisu obuhvaćeni svi testamentalni naslednici. Na pripremnom ročištu održanom 25. marta 1991. godine sud je naložio tužilji da tužbu proširi i na ostale testamentalne naslednike pok. D.M, što je tužilja uradila podneskom od 15. januara 1992. godine, označivši još desetoro lica kao tužene u ovom postupku. U međuvremenu, sud je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu (22. jula, 18. septembra i 23. oktobra 1991. godine), od kojih nijedno nije održano, s obzirom na to da tužilja nije označila adresu svog punomoćnika. Iz navedenog razloga, sud je na ročište zakazano za 23. oktobar 1991. godine punomoćnika tužilje pozvao putem oglasne table suda. Pošto je konstatovano uredno pozivanje punomoćnika tužilje, sud je odredio mirovanje postupka.

Na ročištu održanom 30. marta 1992. godine sud je ukinuo rešenje o mirovanju postupka i raspravu odložio na neodređeno vreme, ne navodeći razlog za to. Naredno ročište održano je 21. oktobra 1992. godine. Imajući u vidu da su dvoje od novooznačenih tuženih (V. D. i D. C.) lica koja žive i rade u inostranstvu (SAD i Nemačka), sud je raspravu odložio za 26. april 1993. godine, radi uručenja tužbe i poziva za ročište diplomatskim putem. Ovo ročište nije održano, iz razloga što navedeni tuženi nisu uredno pozvani. Sud je na ovom ročištu prihvatio predlog punomoćnika tužilje da se tuženima u inostranstvu postavi privremeni zastupnik, ali je 25. novembra 1993. godine, van ročišta, opozvao svoje rešenje, određujući da će se ovi tuženi ubuduće pozivati diplomatskim putem. U narednom periodu zakazana su tri ročišta (25. maja i 15. juna 1995. godine i 20. novembra 1996. godine), od kojih nijedno nije održano, jedno zbog neurednog pozivanja tuženih u inostranstvu, drugo na predlog tužilje i treće zbog "štrajka advokata".

Matična služba opštine Aleksandrovac je 11. decembra 1996. godine obavestila sud da je tuženi D. C. preminuo, zbog čega je sud rešenjem P. 755/91 od 20. januara 1997. godine odredio prekid postupka. Tužilja je nastavak postupka predložila podneskom od 10. marta 1999. godine. Sud je nastavio postupak i predmet je dobio broj P. 769/99. Ročište zakazano za 8. septembar 1999. godine nije održano, jer većina tuženih nije bila uredno pozvana. Na narednom ročištu (26. oktobra 1999. godine) punomoćnik tužilje je povukao tužbu protiv većine tuženih i predložio da se postupak nastavi samo prema tuženima koji su dostupni sudu, odnosno prema V. M. i S. S. - K. U periodu do presuđenja, zakazano je ukupno devet ročišta, od kojih sedam nije održano, i to dva na molbu stranaka, a tri zbog veštaka neuropsihiijatra koji nije preuzeo spise predmeta, iz kog razloga je sud odredio drugog veštaka. Nakon obavljenog veštačenja, sud je na ročištu održanom 17. aprila 2001. godine izveo dokaz saslušanjem veštaka i zaključio glavnu raspravu.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P. 796/99 od 17. aprila 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Ova presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena u prvoj polovini juna 2001. godine.

Po žalbama tuženih, Okružni sud u Vranju je postupao u periodu od sredine jula 2001. godine do 7. decembra 2001. godine. Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1253/01 od 29. novembra 2001. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda, sa obrazloženjem da tužbom moraju biti obuhvaćeni svi testamentalni naslednici pok. D.M.

Nakon vraćanja na ponovni postupak predmet je dobio broj P. 1980/01. Podneskom od 28. januara 2002. godine punomoćnik tužilje je proširio tužbu na još devetoro tuženih. U periodu do smrti tužene V. (prva polovina 2005. godine) zakazano je ukupno devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih nijedno nije održano. Sud je punomoćnika tužilja u tri navrata (24. marta i 23. oktobra 2003. godine i 17. februara 2004. godine) rešenjem pozivao da uredi tužbu, tako što će dostaviti tačne adrese za tužene koji su nedostupni sudu. Punomoćnik tužilje je postupio po nalozima suda, ali obezbeđivanje procesnih uslova za održavanje glavne rasprave i dalje nije bilo moguće, s obzirom na to da su se sudske dostave uglavnom vraćale sa naznakom "nepoznat na datoj adresi".

Zbog smrti tužene V, sud je rešenjem P. 1980/01 od 5. septembra 2005. godine odredio prekid postupka. Usled opisanih problema oko dostavljanja, ovo rešenje je strankama uručivano sve do 29. februara 2008. godine, najviše putem oglasne table suda.

Punomoćnik tužilje je podneskom od 25. maja 2009. godine predložio nastavak postupka, navodeći da pok. V. nije imala naslednike, niti imovinu, zbog čega je nepotrebno čekati okončanje ostavinskog postupka iza njene smrti. Nakon obaveštenja ostavinskog odeljenja Opštinskog suda u Vranju od 16. jula 2009. godine, da ostavinski postupak iza smrti pok. V. M. još uvek nije pokrenut, sud je rešenjem P. 1980/01 od 20. jula 2009. godine odbio predlog tužilje za nastavak postupka, kao i njen predlog da se prema tuženom D. K. odredi privremena mera. Ovo rešenje je većini tuženih dostavljeno preko oglasne table suda, zbog čega se sud time bavio sve do 14. januara 2011. godine. U međuvremenu, sud je obavešten da su i tuženi D. K. i T. K. preminuli. Po žalbi punomoćnika tužilje, Viši sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 68/11 od 23. decembra 2011. godine, kojim je žalbu odbio i rešenje prvostepenog suda od 20. jula 2009. godine, kojim je odbijen predlog za nastavak postupka, u celini potvrdio. Spisi predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 10. januara 2012. godine. Osnovni sud u Vranju, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Vranju, rešenjem P. 1980/01 od 5. februara 2013. godine odredio je prekid postupka zbog smrti tuženih T. K. i D. K. Ovo rešenje je parničnim strankama uručeno u februaru i martu 2013. godine, a postupak je do dana odlučivanja Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i dalje u prekidu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, a primenjuje se i dalje na osporeni parnični postupak, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku (član 10.); da će sud ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledice za jednu ili obe stranke, tuženom postaviti privremenog zastupnika i da će pod uslovom iz stava 1. ovog člana sud to učiniti i u slučaju ako je boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika, odnosno ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika u SRJ, nalaze u inostranstvu, a dostavljanje se nije moglo izvršiti (član 84. st. 1 i 2. tač. 4) i 5)); da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u SRJ, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u SRJ, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 146.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. februara 1991. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju i da još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica traje dvadeset i tri godine, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu postoje složenija činjenična i pravna pitanja, ali da nisu takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ne predstavlja opravdanje za dvadesettrogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe ima legitiman interes da sud o njenim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je ona značajno doprinela produžavanju trajanja predmetnog postupka , imajući u vidu da po nalozima suda da dostave tačne adrese za neke od tuženih, podnositeljka i njen punomoćnik nisu na odgovarajući način postupali, s obzirom na to da su podaci koje su dostavljali uglavnom bili netačni ili nepotpuni. Samim, teret odgovornosti za nemogućnost obezbeđivanja procesnih uslova za održavanje glavne rasprave je u određenoj meri i na strani podnositeljke. Ustavni sud smatra da je podnositeljka na opisani način uticala da se ova parnica produži za najmanje tri godine.

Ustavni sud konstatuje da se u periodu od 20. januara 1997. godine do 10. marta 1999. godine predmetni postupak nalazio u opravdanom prekidu, imajući u vidu činjenicu smrti tuženog D. C. Ustavni sud takođe ima u vidu i da je od 5. septembra 2005. godine, pa nadalje, postupak sve vreme u prekidu. Razlozi za navedeni prekid su, po oceni Ustavnog suda, takođe opravdani, s obzirom na to da je u međuvremenu preminulo još troje tuženih, te da još uvek nema procesnih uslova za nastavak postupka. S tim u vezi, osporeni postupak se do dana odlučivanja po ustavnoj žalbi nalazi u opravdanom prekidu ukupno deset godina.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne efikasno postupanje Opštinskog suda u Vranju. Naime, i pored značajnih procesnih ovlašćenja koja su tome sudu stajala na raspolaganju saglasno odgovarajućim odredbama Zakona o parničnom postupku, sud je sve vreme insistirao na tome da se tuženima u inostranstvu sudska dostava vrši isključivo diplomatskim putem, ne uzimajući u obzir mogućnost postavljanja privremenog zastupnika ili eventualno određivanje punomoćnika za prijem pismena. Što se tiče ostalih tuženih koji su takođe bili nedostupni sudu, a nalaze se u zemlji, Opštinski sud u Vranju je dostavu putem oglasne table po prvi put primenio tek 2008. godine, prilikom uručenja rešenja o prekidu postupka od 5. septembra 2005. godine.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 1980/01, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan i da se nalazi u opravdanom prekidu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, a kada se za to steknu procesni uslovi, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti objavljivanjem donete odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", imajući u vidu da je to predloženo ustavnom žalbom, a da podnositeljka naknadu nematerijalne štete nije tražila.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić