Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje preko dvanaest godina. Naloženo je hitno okončanje postupka i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić , zamenica predsednika Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Đokić i Đorđa Đokića, oboje iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Đokić i Đorđa Đokića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2147/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25827/12, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Đokić i Đorđe Đokić, oboje iz Zaječara, su 20. juna 2013. godine podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2147/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25827/12.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli radni spor pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u kome je prvostepena presuda doneta 8. septembra 2011. godine, posle više od deset godina od podnošenja tužbe; da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem od 14. novembra 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, te da je ovakvim postupanjem nadležnih sudova povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži sudovima okončanje postupka u roku od tri meseca, utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete i dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, priložene dokumentacije i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25827/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 14. juna 2001. godine neposredno podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog Ministarstva zdravlja i zaštite životne okoline, drugotuženog DP „Klokot Banja“ – Klokot sa sedištem u Bujanovačkoj Banji – Bujanovac i trećetuženog – Ilije Tasića – Zavod za specijalizovanu rehabilitaciju Bujnovačka Banja – Bujanovac, sa predlogom da sud obaveže prvotuženog da tužiocima isplati opredeljene novačne iznose kao naknadu štete zbog neisplaćenih ličnih dohodaka, neisplaćenog toplog obroka i troškova putovanja za period od 1. juna 1999. godine do 1. juna 2001. godine, sa pravom prvotuženog da traži pravo regresa od drugotuženog i trećetuženog, sa zakonskom kamatom od presuđenja do konačne isplate, da obaveže prvotuženog, drugotuženog i trećetuženog da redovno nastave isplatu ličnih dohodaka i drugih primanja tužiocima od 1. juna 2001. godine pa nadalje, te da obavežu prvotuženog da tužiocima naknadi troškove sudskog postupka.

Na ročištu održanom 13. novembra 2001. godine konstatovano je da je tužba pogrešno zavedena u P. upisnik, te je naloženo pisarnici da predmet razvede i zavede tužbu u upisnik P1. i dostavi postupajućem sudiji u rad.

Tužioci su 20. novembra 2001. godine podneli predlog za određivanje privremene mere prema tuženima, a Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 804/2001 od 26. novembra 2001. godine naložio tužiocima da urede tužbu i preciziraju tužbeni zahtev i dostave pisane dokaze koji bi potkrepili zahtev za privremenu meru.

Tužioci su prvostepenom sudu dostavili podneske 5. decembra 2001. godine, a zatim 5. aprila 2002. godine odgovor na podnesak Republičkog javnog pravobranilaštva, da bi sud rešenjem P1. 804/01 od 30. aprila 2002. godine ponovo naložio tužiocima da preciziraju tužbeni zahtev i tačno označe tužene u sporu.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 14. oktobra 2002. godine, na kome su tužioci kao prvotuženog označili Republiku Srbiju – Ministarstvo zdravlja i zaštite životne okoline.

Podneskom od 11. decembra 2002. godine Republičko javno pravobranilaštvo je istaklo prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani prvotužene.

Na ročištu održanom 18. decembra 2002. godine tužioci su obavestili prvostepeni sud da će ih ubuduće zastupati punomoćnik – advokat, a naloženo im je da dostave punomoćje i preciziraju tužbeni zahtev, što su tužioci učinili podneskom od 15. januara 2003. godine.

Nakon toga, postupak je nastavljen na ročištu 20. juna 2003. godine, pred drugim sudijom - predsednikom veća, koji je postupao u predmetu do kraja 2009. godine.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2003. godine naloženo je prvotuženom da se izjasni po osnovu koje odluke je zaposlenima kod drugotuženog isplaćivana zarada iz budžeta prvotuženog, šta je tačno isplaćeno, kome i u kom iznosu.

Na ročištu 3. februara 2004. godine saslušan je trećetuženi, koji je bio direktor drugotuženog, u svojstvu parnične stranke, tužioci su dostavili dokumentaciju kao dokaze za svoj tužbeni zahtev, a sud je ponovio zahtev Republičkom javnom pravobranilaštu sa prethodnog ročišta.

Na sledećem ročištu održanom 10. maja 2004. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je, na predlog punomoćnika tužilaca, odredio veštačenje putem veštaka ekonomsko-finansijske struke R. P. na okolnost utvrđivanja činjenice po osnovu koje odluke je prvotuženi preneo sredstva na račun drugotuženog radi isplaćivanja zarada zaposlenima kod drugotuženog u peoriodu od 1. juna 1999. godine do 1. juna 2001. godine, koliki iznos sredstava i kada je prvotuženi uplatio na račun drugotuženog radi isplate zarada za navedeni period, a ponovljen je i zahtev za izjašnjenje prema Republičkom javnom pravobranilaštvu.

Nalaz i mišljenje veštaka R. P. su primljeni u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 17. januara 2005. godine.

Sledećih pet zakazanih ročišta, i to: za 29. juni 2005. godine, 7. oktobar 2005. godine, 24. mart 2006. godine, 12. oktobar 2006. godine i 7. februar 2007. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki (tri) ili zbog sprečenosti postupajućeg sudije (dva ročišta).

Prvostepeni sud je 29. juna 2005. godine zatražio od Republičkog javnog pravobranilaštva da dostavi sudu odluke po kojima je vršena isplata zarada raseljenim licima sa teritorije Kosova i Metohije , što je Republičko javno pravobranilaštvo učinilo podneskom od 18. jula 2005. godine.

Dana 28. marta 2006. godine prvostepeni sud je uputio zahtev Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje za dostavljanje odgovarajućih podataka, kao i zahteve MUP-u Vranje radi utvrđivanja adrese trećetuženog, a Agenciji za privredne registre i Privrednom sudu u Vranju, radi utvrđivanja statusa i tačne adrese drugotuženog. Prema odgovoru Agencije za privredne registre od 10. avgusta 2006. godine DP „Klokot Banja“ iz Klokota je podnelo zahtev za prevođenje u ovaj registar 8. juna 2006. godine.

Na prvom sledećem ročištu održanom 23. marta 2007. godine, prvostepeni sud je, na predlog punomoćnika tužilaca, odredio dopunsko veštačenje putem veštaka R. P. sa zadatkom da utvrdi visinu neisplaćene zarade za prvotužioca za period od 1. juna 1999. godine do 20. oktobra 2000. godine, a za drugotužilju od 1. juna 1999. godine do dana sačinjavanja dopunskog nalaza i mišljenja.

Ročište zakazano za 23. maj 2007. godine nije održano, jer se spis predmeta nalazio kod sudskog veštaka, a dopisom od 3. oktobra 2007. godine prvostepeni sud je naložio veštaku da hitno vrati spise predmeta koje je uzeo 7. maja 2007. godine.

Veštak je podneskom primljenim u prvostepenom sudu 3. oktobra 2007. godine zatražio produženje roka za izradu izveštaja, te je sud na ročištu održanom 4. oktobra 2007. godine naložio veštaku da u roku od sedam dana dostavi nalaz i mišljenje ili vrati spis. Veštak je vratio spis 10. oktobra 2007. godine.

Prvostepeni sud je 30. novembra 2007. godine pozvao veštaka R. K. da preuzme spis radi izrade nalaza i mišljenja po rešenju sa zapisnika od 23. marta 2007. godine.

Veštak R. K. je prvostepenom sudu dostavio izveštaj o izvršenom veštačenju 7. februara 2008. godine, a tužioci su podneskom od 25. marta 2008. godine precizirali tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem veštaka.

U oktobru 2008. godine Drugi opštinski sud u Beogradu je pokušao dostavljanje poziva drugotuženom preko pošte na adresu iz izvoda o registraciji privrednog subjekta Agencije za privredne registre koji je sud pribavio 4. aprila 2008. godine, ali je pošiljka vraćena sa obaveštenjem da drugotuženi ne postoji na navedenoj adresi. Sud je zatim naložio punomoćniku tužilaca da dostavi tačnu adresu drugotuženog, a podneskom od 20. novembra 2008. godine punomoćnik tužilaca je predložio da se dostavljanje drugotuženom vrši preko oglasne table suda ili postavljanjem privremenog zastupnika.

Naredna ročišta zakazana za 11. februar 2009. godine i 15. arpil 2009. godine nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 15. aprila 2009. godine doneo rešenje P. 2147/03 da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari u odnosu na drugotuženog DP „Klokot Banja“ Klokot, opština Vitina.

Protiv ovog rešenje prvotuženi je izjavio žalbu 6. maja 2009. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2947/03 od 23. septembra 2009. godine odbacio žalbu tužene Republike Srbije – Ministarstva zdravlja, kao nedozvoljenu, a rešenje sa spisima je dostavljeno prvostepenom sudu 10. novembra 2009. godine.

Sledeće ročište u ovom postupku zakazano je za 10. februar 2011. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim predsednikom veća, ali nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki.

Na narednom ročištu 8. septembra 2011. godine glavna rasprava je počela iznova, a zatim je zaključena.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26449/11 od 8. septembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i odbijen predlog za određivanje privremene mere.

Protiv prvostepene presude prvotužena je izjavila žalbu 13. decembra 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1052/12 od 14. novembra 2012. godine ukinuo ožalbenu presudu u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

Na ročištu održanom 10. juna 2013. godine punomoćnik tužilaca je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog „iz razloga što navedeno preduzeće samo formalno postoji i kao takvo je upisano u registar“, a „što se tiče tuženog trećeg reda on nije direktor drugotuženog, već penzioner“.

Ročište zakazano za 20. septembar 2013. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a sledeće je zakazano za 16. januar 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe pokrenuli parnični postupak podnošenjem tužbe, 14. juna 2001. godine, a da postupak još uvek nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak , povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, trajao je do vremena razmatranja ustavn e žalb e preko dvanaest godina, za koje vreme o tužbenom zahtevu još uvek nije konačno odlučeno.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da zauzme stav u konkretnom slučaju, kao i sprovedeni dokazni postupak, u toku koga je izveden dokaz saslušanjem trećetuženog u svojstvu parnične stranke, veštačenje i dopunsko veštačenje veštaka ekonomsko-finansijske struke i upoznavanje sa relativno obimnom dokumentacijom koju su dostavile stranke, sami po sebi ne mogu predstavljati opravdanje za tako dugo trajanje parničnog postupka.

Predmet postupka je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioce ustavn e žalbe, jer se njime rešavalo o sporu povodom isplate zarade .

Ustavni sud je, takođe, ocenio da su podnosioci u određenoj meri doprineli dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Naime, iako saglasno odredbama Zakon o parničnom postupku, stranka nije u obavezi da ima stručnog punomoćnika, neposredno podnošenje tužbe prvostepenom sudu od strane podnosilaca je imalo za posledicu da je prvostepeni sud prvo rešenjem od 26. novembra 2001. godine, a zatim i rešenjem od 30. aprila 2002. godine nalagao tužiocima da preciziraju tužbeni zahtev i tačno označe tužene u sporu, a podnosioci su angažovali punomoćnika – advokata tek posle godinu ipo dana od podnošenja tužbe.

Međutim, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je neažurno, neefikasno i nedelotvorno postupanje nadležnog suda. Tako je Drugi opštinski sud u Beogradu prvo ročište za glavnu raspravu zakazao posle pet meseci od prijema tužbe, na kome je ustanovljena greška u zavođenju tužbe, te na ročištu nije moglo biti raspravljano. Nakon toga, do donošenja prvostepene presude, koja je doneta posle više od deset godina od podnošenja tužbe - 8. septembra 2011. godine, zakazano je još 19 ročišta, od kojih je održano devet, što znači da je u proseku održano manje od jednog ročišta godišnje, dok ostala ročišta nisu održana iz razloga na strani suda. Prvostepeni sud je propustio i da preduzme mere na koje je ovlašćen Zakonom o parničnom postupku kako bi obezbedio blagovremeno postupanje sudskih veštaka, pa su tako nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljeni sudu punih osam meseci posle određivanja veštačenja (17. januara 2005. godine), a u slučaju određivanja dopunskog veštačenja sud je opomenuo veštaka tek posle pet meseci od njegovog preuzimanja spisa, da bi zatim poverio veštačenje drugom veštaku. Ustavni sud je takođe konstatovao da je posle ukidanja prvostepene presude i vraćanja spisa Prvom osnovnom sudu u Beogradu 19. decembra 2012. godine, u toku 2013. godine prvostepeni sud zakazao samo dva ročišta, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a sledeće je zakazano kroz četiri meseca.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora, a da ovakvu odredbu sadrži i važeći Zakon o radu iz 2005. godine. Iako ove odredbe ne ustanovljava ju imperativni rok za okončanje postupka, navedeno postupanje suda u ovom postupku u sporu iz radnog odnosa nikako se ne može smatrati efikasnim postupanjem suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2147/03, sada predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25827/12, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 25827/12 okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnosilaca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti