Odluka Ustavnog suda o pravu na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda, utvrdivši da se period korišćenja novčane naknade za nezaposlene ne uračunava u staž osiguranja potreban za ponovno ostvarivanje istog prava, što je u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4927/2010
31.01.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj ubice Stanković iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januar 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubice Stanković izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 11055/10 od 21. oktobra 2010. godine.

Ob r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Stanković iz Leskovca podnela je Ustavnom sudu 25. novembra 20 10. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11055/10 od 21. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da joj je Nacionalna služba za zapošljavanje – Filijala u Leskovcu svojim
rešenjem priznala pravo na novčanu naknadu u trajanju od 3 meseca, umesto u tra janju od 24 meseca , kako je regulisano Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti («Sl. glasnik RS», br oj 71/03 ); da je njena žalba protiv tog rešenja odbijena, a da je presudom Upravnog suda kojom je odlučeno o njen oj tužbi u upravnom sporu „ samo rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje pretočeno u p resudu“.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi: da se u konačnom rešenju upravnog organa „potencira“ da staž ostvaren za vreme korišće nja prava na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti nije staž ostvaren iz radnog odnosa, te se kao takav ne uračunava u staž za ostvarivanje pra va na novčanu naknadu, ali ukazuje da „navedeno mišljenje nije potkrepljeno niti jednom rečju u propisima kojima je uređeno naše radno pravo“; da njen staž osiguranja, na osnovu plaćenih doprinosa za socijalno osiguranje u skladu sa Zakonom o doprinosima za socijalno osiguranje, iznosi 25 godina, deset meseci i jedan dan , zbog čega ima pravo na novčanu naknadu u trajanju od 24 meseca, u skladu sa odredbama člana 115. stav 1. tačka 6) u vezi sa članom 124. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, nadležni organi u rešenja odnosno osporenu presudu „ugrađuju svoje mišljenje, zbog toga što navodno nije plaćen doprinos za osiguranje od nezaposlenosti, čime bacaju prašinu u oči nezaposlenom“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u usporeni akt i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Leskovac broj 1400-10411-466-1/2009 od 9. marta 2009. godine Ljubici Stanković (ovde podnositeljka ustavne žalbe) priznato je pravo na novčanu naknadu u trajanju od tri meseca, počev od 1. novembra 2008 godine, određen je iznos novčane naknade i utvrđeno da z a vreme isplate novčane naknade podnositeljka ima pravo na penzijsko i invalidsko i na zdravstveno osiguranje, na osnovicu koju čini novčana naknada određena tim rešenjem. U obrazloženju rešenja prvostepenog organa je navedeno: da je podnositeljki prestalo osiguranje 31. oktobra 2008. godine zbog brisanja iz registra preduzetnika, koju delatnost je obavljala od 29. oktobra 2007. godine; da je podnela zahtev u roku od 30 dana od dana prestanka osiguranja; da je poslednji put bila korisnik novčane naknade priznate rešenjem tog organa broj 1400-10411-1742/1998 od 22. septembra 1998. godine, u periodu od 1. avgusta 1998. do 31. januara 2000. godine; da je po prestanku prava na novčanu naknadu bila obavezno osigurana za slučaj nezaposlenosti 12 meseci neprekidno ili sa prekidima u poslednjih 18 meseci i da ima ukupan staž osiguranja za ponovno ostvarivanje prava na novčanu naknadu od jedne godine i tri dana; da je podnositeljki isplaćena prosečna zarada, odnosno naknada zarade u poslednjih šest meseci koji prethode mesecu u kojem je prestalo osiguranje, odnosno doprinos je plaćen na najnižu osnovicu osiguranja; da je podnositeljka rođena 7. juna 1952. godine. U obrazloženju ovog rešenja je dalje navedeno da su ispunjeni uslovi iz čl. 108. i 109. Zakona za ponovo priznavanje prava na novčanu naknadu, da se shodno članu 115. stav 1. tačka 1. Zakona, novčana naknada isplaćuje u trajanju od tri meseca, od prvog dana od dana prestanka osiguranja, te da je saglasno članu 125. Zakona, podnositeljki priznato pravo na penzijsko i invalidsko i na zdravstveno osiguranje za vreme isplate novčane naknade.

Rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0021-10412-851/2009 od 14. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba koju je
podnositeljka izjavila protiv navedenog rešenja Filijale Leskovac . U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je odredbom člana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, broj 36/09) propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), osim ako je za lice koje traži zaposlenje povoljnije da se postupak okonča po odredbama ovog zakona; da je odredbom č lana 115. stav 1. tačka 1. ranije važećeg Zakona bilo propisano da se novčana naknada isplaćuje nezaposlenom tri meseca ako osiguranik ima staž osiguranja duži od jedne do pet godina; da je odredbom člana 124. stav 1. Zakona bilo propisano da nezaposleni kome je prestalo pravo na novčanu naknadu može da ostvari ovo pravo ako ponovo ispuni uslove za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, s tim što mu ce u staž osiguranja ne uračunava staž za koji je ostvario poslednju novčanu naknadu, osim nezaposlenom koji po prestanku poslednjeg osiguranja ima 25 i više godina sta ža osiguranja; da je podnositeljka ustavne žalbe u momentu prestanka osiguranja imala 24 godine, četiri mesec a i jedan dan ukupnog staža iz radnog odnosa i samostalne delatnosti; da je imala 18 meseci penzijskog staža po osnovu korišćenja novčane naknade, za koji se ne uplaćuje doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti i koji se ne uračunava u staž za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, jer predstavlja staž izvan radnog odnos a. Donosilac drugostepenog rešenja je, polazeći od toga da podnositeljka nema ukupno 25 godina staža osiguranja, ocenio da se u staž osiguranja za ponovno priznavanje prava na novčanu naknadu može računati jedino staž ostvaren u periodu od 29. oktobra 2007. godine do 31. oktobra 2008.godine, odnosno ostvaren po prestanku ranijeg prava..

Odlučujući o tužbi podnositeljke u upravnom sporu, Upravni sud je, na sednici održanoj 21. oktobra 2010. godine, doneo osporenu presudu U. 11055/10, kojom je odbio tužbu kao neosnovanu. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude ocenio da je tuženi organ pravilno postupio kada je pobijanim rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu podnositeljke, ispravno zaključujući da je u prvostepenom postupku, na potpuno i tačno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenjeno materijalno pravo. Upravni sud je, polazeći od toga da podnositeljka nema ukupan staž osiguranja u trajanju od 25 godina staža osiguranja, te da joj se u staž osiguranja za priznavanje prava na novčanu naknadu ne uračunava staž za koji je ostvarila poslednju novčanu naknadu, a imajući u vidu da uslovi u pogledu ostvarivanja tog prava nisu povoljnije propisani odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik PC “, broj 36/09) , našao da je podositeljki ustavne žalbe pravilno priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od tri meseca.

4. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, n a čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se n iko tih prava ne može odreći.

Odredbom člana 9. stav 1. Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 i 7/09), određeno je da s vojstvo obveznika doprinosa za osig uranje za slučaj nezaposlenosti imaju: zaposleni, izabrana, imenovana i postavljena lica koja ostvaruju razliku zarade, odnosno plate; lica koja obavljaju privremene i povremene poslove po ugovoru ; lica koja ostvaruju naknadu zarade po zakonu koji uređuje finansijsku podršku porodici sa decom ; lica koja ostvaruju naknadu zarade po zakonu koji uređuje obavezno zdravstveno osiguranje ; preduzetnici, osnivači, odnosno članovi privrednog društva i drugi osiguranici, u skladu sa zakonom koji uređuje sistem obaveznog osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Odredbom člana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), koji se primenjivao na dan podnošenja predmetnog zahteva, bilo je propisano da je obavezno osigurano lice za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe: zaposleni koji u skladu sa propisima o radu ostvaruj e zaradu, odnosno naknadu zarade (tačka 1.) ; lice koje obavlja privremene i povremene poslove, osim lica iz člana 5. stav 1. ovog zakona (tačka 2.); izabrano ili imenovano lice koje za svoj rad prima platu, odnosno naknadu plate (tačka 3.); fizičko lice koje u skladu sa zakonom samostalno obavlja privrednu i drugu delatnost kao osnovno zanimanje (tačka 4.); osnivač, odnosno suosnivač preduzeća (tačka 5.).

Odredbom člana 108. navedenog zakona bilo je propisano da obavezno osigurana lica iz člana 105. zakona imaju pravo na novčanu naknadu ako su bila osigurana najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci .

Odredbama člana 115. Zakona bilo je predviđeno: da se novčana naknada isplaćuje nezaposlenom tri meseca, ako osiguranik ima staž osiguranja od jedne do pet godina, 24 meseca ako osiguranik ima najmanje 20 godina staža osiguranja i 61 godinu starosti (muškarac), odnosno 56 godina starosti (žena) ili navršenih 38 godina staža osiguranja (muškarac), odnosno 33 godine staža osiguranja (ž ena) i najmanje 51 godinu života, 24 meseca ako je osiguranik stariji od 55 godina i ima s taž osiguranja duži od 25 godina ( stav 1. tač. 1), 5) i 6 )); da se godinom staža osiguranja smatra navršenih 12 meseci za koje je zaposleni i poslodavac platio doprinos za osiguranje (č lan 115. stav 2.).

Saglasno odredbi č lana 124. stav 1. Zakona, nezaposleni kome je prestalo pravo na novčanu naknadu mogao je da da ostvari ovo pravo ako ponovo ispuni uslove za sticanje prava na novčanu naknadu, s tim što mu se u staž osiguranja n ije uračunavao staž za koji je ostvario poslednju novčanu naknadu, osim nezaposlenom koji je po prestanku poslednjeg osiguranja imao 25 i više go dina staža osiguranja

Saglasno odredbi č lana 12 5. stav 1. Zakona, k orisnik novčane naknade imao je pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu.

Novim Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, broj 36/ 09), koji je stupio na snagu 23. maja 2009. godine, propisano je da će se po stupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o zapošljavanju i osigu ranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, br. 71/03 i 84/04), osim ako je za lice koje traži zaposlenje povoljnije da se postupak okonča po odredbama ovog zakona (član 105).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravnu zaštitu za sluč aj prestanka radnog odnosa, jer, po njenom mišljenju, nijednim propisom nije isključen staž osiguranja ostvaren za vreme korišćenja prava na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti iz ukupnog staža osiguranja , a u obrazloženju akata donetih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi nije naveden pravni osnov za stanovište da se penzijski staž po osnovu korišćenja novčane naknade ne uračunava u staž za ostvarivanje prava na novčanu naknadu. Polazeći od navoda ustavne žalbe , Ustavni sud je ocenio da podnositeljka u suštini ukazuje na povredu prava zajemčenog odredbom član a 69. stav 3. Ustava, kojom je utvrđeno da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa ( 31. oktobra 2008. godine) stekla prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, koja su joj priznata rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Leskovac broj 1400-10411-466-1/2009 od 9. marta 2009. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe , Sud je najpre konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe podnela zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu za vreme važenja Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2003. godine, te da se na postupak odlučivanja o njenom zahtevu primenjuju odredbe tog zakona, saglasno odredbi člana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Službeni glasnik RS“, broj 36/ 09), jer novim zakonom nisu propisani povoljniji uslovi za ostvarenje prava na novčanu naknadu .

Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 125. stav 1. ranije važećeg Zakona, za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu imala pravo na zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje . Ovaj sud dalje ukazuje da u tom periodu podnositeljka nije imala svojstvo obveznika doprinosa za osig uranje za slučaj nezaposlenosti, što proizlazi iz navedenih odredaba člana 9. stav 1. Zakona o doprinosima za socijalno osiguranje i člana 105. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2003. godine, kojima je određen krug lica koja su obveznici tog doprinosa . Imajući u vidu odredb u člana 108. ranije važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, Ustavni sud ocenjuje da je za ostvarivanje prava na novčanu naknadu bilo potrebno kumulativno ispunjenje dva uslova : da je podnosilac zahteva obavezno osigurano lic e iz člana 105. tog zakona i da je bio osiguran najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima u poslednjih 18 meseci. S obzirom na to da se godinom staža osiguranja u smislu tog zakona smatra navršenih 12 meseci za koje je zaposleni, odnosno poslodav ac platio doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti (član 115. stav 2. istog zakona), Ustavni sud je ocenio ustavnopravno prihvatljivim stav Upravnog suda da se staž osiguranja ostvaren za vreme korišćenja novčane naknade za slučaj nezaposlenosti ne uračunava u staž za ostvarivanje prava na novčanu naknadu, koji je, po pravilu, vezan za radni odnos kod poslodavca, odnosno za obavljanje samostalne delatnosti.

Ispitujući navode ustavne žalbe kojima podnositeljka ukazuje na to da su nadležni organi bili dužni da joj priznaju pravo na novčanu naknadu u skladu sa odredbom člana 124. stav 1. ranije važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , Ustavni sud je našao da su ovi navodi zasnovani na pogrešno m uverenj u podnositeljke ustavne žalbe da period za koji su uplaćivani doprinosi za zdravstveno i penzijsko i invalidsko osiguranje predstavlja staž osiguranja u smislu odredaba Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , odnosno staž u kome je postojala obaveza uplaćivanja doprinosa za osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Naime, n avedenom odredbom Zakona je bilo predviđeno da se prilikom ponovnog ostvarivanja prava na novčanu naknadu u staž osiguranja ne uračunava staž za koji je ostvarena poslednj a novčan a naknad a, osim nezaposlenom koji je po prestanku poslednjeg osiguranja imao 25 i više go dina staža osiguranja. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe u momentu prestanka osiguranja imala 24 godine, četiri mesec a i jedan dan ukupnog staža iz radnog odnosa kod poslodavca i samostalne delatnosti. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su nadležni upravni organi primenom merodavnih odredaba ranije važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti , utvrdili da se podnositeljki ustavne žalbe u staž osiguranja za ponovno priznavanje prava na novčanu naknadu može računati jedino staž ostvaren u periodu od 29. oktobra 2007. godine do 31. oktobra 2008. godine, odnosno ostva ren po prestanku ranijeg prava na novčanu naknadu.

Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je osporena presuda Upravnog Suda U. 11055/10 od 21. oktobra 2010. godine „ samo rešenje Nacionalne službe za zapošljavanje pretočeno u p resudu“. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, t e ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi već ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. Navedeni stav izrazio je i Evropski sud za ljudska prava, istakavši da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome se odlučuje, već samo na one koje oceni pravno relevantnim (presuda u predmetu ''Van de H urk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine ).

Nalazeći da je podnositeljka ustavne žalbe ostvarila pravo na novčanu naknadu zbog nezaposlenosti u skladu sa merodavnim odredbama materijalnog prava i u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, Ustavni sud je utvrdio da osporenim aktom podnositeljki nije povređeno pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti zajemčeno članom 69. stav 3. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Upravnog suda U. 11055/10 od 21. oktobra 2010. godine.

6. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti