Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i deset meseci. Sud je konstatovao da je dugo trajanje posledica neažurnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4928/2011
26.03.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E. A. iz Č, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. A. i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 195/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. A. iz Č. je podnela 7. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz S, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 195/10 i protiv rešenja Višeg suda u Subotici Gž. 753/10 od 5. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, navela: da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje i da je istim priznato pravo tuženima na sudske takse na žalbu i drugostepenu presudu, a da u spisima predmeta nema dokaza da su tuženi platili navedene takse, kao i da su punomoćniku tuženih dosuđeni troškovi na ime podnesaka i zastupanja, iako punomoćnik u vreme podnošenja odgovora na tužbu nije posedovao punomoćja izdata od svih tuženih; da su tužioci podneli tužbu 5. septembra 2001. godine i da je prvostepena presuda doneta nakon 24 održana i dva neodržana ročišta; da je od dana podnošenja odgovora na tužbu do odbačaja tužbe tužilaca održano 19 ročišta, a neodržana dva ročišta; da sud nije nastojao da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da nije onemogućio zloupotrebu prava stranaka u postupku; da su svi važni svedoci na okolnosti iz tužbe saslušani do 11. jula 2005. godine i da je na okolnost visine naknade za korišćenje kuće izvedeno veštačenje preko tri sudska veštaka. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakla je i zahtev za naknadu štete u visini dosuđenih troškova parničnog postupka, kao i zahtev za naknadu troškova ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 195/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, i tužilac I . A. podneli su 28. novembra 2003. godine tužbu Opštinskom sudu u Subotici protiv deset tuženih, radi neosnovanog obogaćenja.

Prvo ročište je održano 1. marta 2004. godine, a potom su održana ročišta 15. aprila, 7. juna, 29. septembra i 16. decembra 2004. godine, 13. januara, 23. februara i 23. marta 2005. godine, na kojima su izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i predloženih svedoka.

Zbog nepostojanja procesnih pretpostavki ročište zakazano za 21. april 2005. godine nije održano, a na ročištima održanim 14. juna i 11. jula 2005. godine su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke, a nalaz je dostavljen sudu 21. novembra 2005. godine.

Na ročištu održanom 17. januara 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i na predlog tužilaca je ponovo određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 28. marta 2006. godine.

Na ročištu održanom 20. aprila 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, zatim je na ročištu održanom 7. juna 2006. godine zaključena glavna rasprava, a rešenjem Opštinskog suda u Subotici P. 2022/03 od 21. jula 2006. godine je ponovno otvorena glavna rasprava radi dopune postupka i razjašnjenja pojedinih važnijih pitanja.

Potom su održana ročišta 2. novembra, 27. novembra i 12. decembra 2006. godine, kao i 18. januara 2007. godine na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 18. aprila 2007. godine. Ponovo je na ročištu od 14. maja 2007. godine određeno dopunsko veštačenje, a dopunski nalaz je dostavljen sudu 14. juna 2007. godine. Nakon toga je održano ročište 21. juna 2007. godine, a na sledećem održanom 6. septembra 2007. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Subotici P. 2022/03 od 6. septembra 2007. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im na ime naknade za razna davanja i u loženi rad, za nepokrivene troškove života i nepokrivene troškove sahrane za pokojnih B. P. i B. I. tuženi A.F. isplati iznos od 94.949,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, tuženi B. L. iznos od 14.365,67 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, tuženi B. J. iznos od 50.265,22 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, tuženi K. T. iznos od 12.223,36 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, tuženi G. J. iznos od 15.937,50 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, tužena P. M. iznos od 12.223,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i K. M. iznos od 12.223,36 dinara. Stavom drugim izreke su obavezani tužioci da tuženima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 289.800,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Subotici je presudom Gž. 494/08 od 10. juna 2009. godine delimično ukinuo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2022/03 od 6. septembra 2007. godine u delu kojim je odbijen zahtev tužbe u odnosu na tužene A. F, B. L i B. J, osim u delu odluke o troškovima sahrane, i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, a u preostalom delu žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana i presuda u preostalom delu u odnosu na ove tužene, te u celosti u odnosu na tužene K. T, G. J, P. M . i K. M . potvrđena.

U ponovnom postupku je održano ročište 9. septembra 2009. godine na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, pa je nalaz dostavljen sudu 18. novembra 2009. godine, a potom je održano ročište 18. januara 2010. godine i na ročištu od 11. februara 2010. godine zaključena glavna rasprava.

Osnovni sud u Subotici je rešenjem P. 195/10 od 24. februara 2010. godine ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune postupka, potom je održano ročište 23. marta 2010. godine, a na sledećem ročištu održanom 15. aprila 2010. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Subotici P. 195/10 od 26. aprila 2010. godine, je u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan primarni tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi A. F, B. L . i B. J . da im isplate ukupan iznos od 184.841,04 dinara , sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom u odnosu na svakog tuženog. Stavom drugim izreke ove presude je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obavežu tuženi A. F, B. L. i B. J . da im isplate na ime izdržavanja pok. B. P . i B. I . i troškova oglašavanja u ostavinskom postupku iza navedenih, iznos od 80.256,60 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom u odnosu na svakog tuženog. Stavom trećim izreke presude je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih Viši sud u Subotici je osporenim rešenjem Gž. 753/10 od 5. septembra 2011. godine delimično usvojio žalbu, pa je preinačio rešenje o troškovima sadržano u presudi Osnovnog suda u Subotici P. 195/10 od 26. aprila 2010. godine u delu kojim je određeno da tuženi K.T, G. J, P. M . i K. M . snose svoje troškove postupka, tako što s u tužioci obavez ani da tuženima K. T, G. J, P. M . i K. M . solidarno isplate na ime troškova parničnog postupka iznos od 245.250,00 dinara, dok je u preostalom delu u odnosu na tuženog A. F. žalba odbijena, a prvostepeno rešenje je potvrđeno. Stavom drug im izreke drugostepenog rešenja tužioci su obavezani da solidarno tuženima K. T, G. J, P. M. i K. M . naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 24.794,91 dinara. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi : da je presudom Opštiskog suda u Subotici P. 2022/03 od 6. septembra 2007. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su zahtevali da im na ime naknade za razna davanja i uloženi rad, za nepokrivene troškove života i troškove sahrane za pokojne B . P. i B. I. tuženi isplate opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, a tužioci su obavezani da tuženima naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 289.800,00 dinara; da je Okružni sud u Subotici presudom Gž. 494/08 od 10. juna 2009. godine ukin uo presudu Opštinskog suda u Subotici P. 2022/03 od 6. septembra 2007. godine u delu kojim je odbijen zahtev tužbe u odnosu na tužene A. F, B. L . i B. J , osim u delu odluke o troškovima sahrane , i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, a u preostalom delu je žalba tužilaca odbijena kao neosnovana, te je presuda potvrđena u preostalom delu u odnosu na ove tužene, a u odnosu na tužene K. T, G. J, P. M . i K. M . u celosti; da je u ponov nom postupku prvostepeni sud odbio preinačeni primarni i eventualni tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na tužene A. F, B. L i B. J i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; da su protiv odluke o troškovima žalbu izjavili A. F, K. T, G. J, P. M . i K. M; da s obzirom da Porodični zakon ne predviđa obavezu izdržavanja između ostalih krvnih srodnika, to u odnosu na tužene K. T, G. J, P. M . i K. M . nije bilo mesta primeni odredbe člana 165. Prodičnog zakona, te je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 207. Porodičnog zakona u odnosu na ove tužene koji nisu imali zakonsku obavezu izdržavanja B . P. i B. I, niti su na bilo koji način dali povod za tužbu, a u celosti su uspeli u sporu; da je drugostepeni sud prihvatio razloge pravostepenog suda koji je po slobodnoj oceni utvrdio da je pravično da svaka stranka snosi svoje troškove postupka u odnosu na tužioce i tuženog A. F; da su tuženi, po stanovištu , suda uspeli u žalbenom postupku sa 80% i da im na ime troškova postupka pripada iznos od 24.794,41 dinara , koji su tužioci dužni da solidarno isplate tuženima K. T, G. J, P. M . i K. M . koji su sa svojim zahtevima u celosti uspeli u postupku po žalbi, dok tuženom A. F . ne pripada naknada tih troškova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/2013 - Odluka US) je propisano: da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje, da je sud dužan da u toku celog postupka pazi da li je lice koje se pojavljuje kao punomoćnik ovlašćeno za zastupanje i da će sud ak o utvrdi da lice koje se pojavljuje kao punomoćnik nije ovlašćeno za preduzimanje određenje radnje, ukinuti parnične radnje koje je to lice preduzelo ako te radnje stranka nije naknadno odobrila (član 92.); da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 1. i 2.); da će sud kad odbaci ili odbije pravni lek, odlučiti i o troškovima nastalim u postupku povodom tog pravnog leka i da će kad sud preinači odluku protiv koje je izjavljen pravni lek ili ukine tu odluku i odbaci tužbu, odlučiti o troškovima celog postupka (član 161. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 28. novembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Subotici i da je pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Subotici je Gž. 753/10 od 5. septembra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao sedam godina i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka imala legitiman pravni interes da ce o njenom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, kao tužilja, kao ni njen punomoćnik, nisu doprineli dužni trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da su se uredno odazivali na pozive suda i da nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud nakon četiri godine od podnošenja tužbe doneo prvu presudu, koja je delimično ukinuta u postupku po žalbi, a da je u ponovnom postupku nakon pet održanih ročišta doneo drugu presudu koja je u postupku po žalbi potvrđena, osim u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava rešenje Višeg suda u Subotici Gž. 753/10 od 5. septembra 2011. godine u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Ustavni sud je iz obrazloženja osporenog rešenja, utvrdio da su tuženima dosuđeni troškovi parničnog postupka na osnovu opredeljenog zahteva za naknadu troškova parničnog postupka. Pored toga, Ustavni sud nalazi da navodi podnositeljke da tuženi prilikom podnošenja odgovora na tužbu nisu bili zastupani od strane punomoćnika, ne može biti od uticaja na određivanje naknade troškova parničnog postupka, s obzirom na to da su tuženi u skladu sa odredbom člana 92. stav 2. Zakona o parničnom postupku, naknadno odobrili radnje punomoćnika. U odnosu na troškove na ime sastava žalbe i na ime sudske takse na žalbu i drugostepenu odluku, Ustavni sud je utvrdio da je odluku u ovom delu drugostepeni sud doneo primenom člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je preinačio odluku protiv koje je izjavljen pravni lek u delu troškova parničnog postupka, te je odlučio i o troškovima celog postupka.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu osporenog rešenja , Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ispitujući zahtev podnositeljke za naknadu štete u visini dosuđenih troškova parničnog postupka osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Gž. 753/10 od 5. septembra 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe nije dokaza la da je osporenim rešenjem kojim su utvrđeni troškovi postupka pretrpela materijalnu štetu , s obzirom na to da prethodno u odnosu na osporeno rešenje nije utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete u visini dosuđenih troškova parničnog postupka, očigledno neosnovan.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustaavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti