Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Žalba u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, M ilan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. R . iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba A. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u N išu u predmetu P1. 7222/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 439/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. R. iz Niša podneo je, 20. juna 2013. godine, preko punomoćnika S. V, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 7222/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P1. 439/04), kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 592/12 od 25. maja 2012. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/12 od 21. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je radni spor započeo podnošenjem tužbe 3. februara 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/12 od 21. marta 2013. godine, iz čega proizlazi da je trajao devet godina, zbog čega je podnosiocu ustavne žalbe, kao tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj revizijskoj presudi propustio da ceni zakonitost osporene presude Apelacionog suda i da nije cenio nijedan navod revizije, čime je povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku; da Apelacioni sud nije razmotrio dopunske nalaze veštaka i da je to bio razlog što je odluka prvostepenog suda preinačena, a što je sve dovelo do povreda prava na pravično suđenje; da je odluka Vrhovnog kasacionog suda suprotna već donetim odlukama istog suda na iste okolnosti, i to Uzp. 234/11 od 30. marta 2012. godine i Uzp. 5/10 od 11. marta 2011. godine.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, da poništi osporene presude Apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda, te da naloži Vrhovnom kasacionom sudu da ponovi postupak po reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da će, u zavisnosti od odluke Suda, podneti zahtev za naknadu štete Komisiji za naknadu štete radi postizanja sporazuma o visini naknade, te da je to razlog što se u ustavnoj žalbi ne traži konkretna naknada u novcu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 7222/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P1.439/04), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac A. R. iz Niša, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 3. februara 2004. godine Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog – DP „N.“ iz Niša, radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa, koja je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P1. 439/04. Do donošenja presude zakazano je 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to dva iz tehničkih razloga – nestanka električne energije, a dva zbog bolesti punomoćnika tuženog i pozvanog svedoka. Na održanim ročištima sproveden je dokazni postupak uvidom u pismenu dokumentaciju, saslušanjem tužioca u svojstvu stranke i svedoka, kao i veštačenjem od strane veštaka lekara specijaliste sudske medicine.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 439/04 od 7. septembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca , pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog, o izricanju disciplinske mere otkaza ugovora o radu – prestanak radnog odnosa, obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i da mu prizna sva prava na radu i po osnovu rada, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da ga tuženi vrati na ranije radno mesto rukovodioca gradilišta i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž1. 936/06 od 14. novembra 2006. godine ukinuto je rešenje Opštinskog suda u Nišu P1. 439/04 od 7. septembra 2006. godine u delu kojim je poništeno rešenje tuženog i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i da mu naknadi troškove postupka, i predmet vraćen na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da činjenično stanje u ovoj pravnoj stvari nije tačno i u potpunosti utvrđeno, zbog čega je pobijana presuda morala biti ukinuta u delovima kojima je žalbom napadnuta.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmetu je dodeljen nov broj P1. 3409/06. Do donošenja druge prvostepene presude zakazano je 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana i to zbog nedolaska pozvanih svedoka i punomoćmika tuženog. U sprovedenom dokaznom postupku sud je ponovo saslušao određene svedoke i suočio neke svedoke, a izvršio je i uvid u rešenje RFPIO o otvrđivanju prava tužioca na starosnu penziju.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P1. 3409/06 od 11. juna 2008. godine usvojen je tužebeni zahtev tužioca, pa je poništeno predmetno rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa i obavezan tuženi da tužiocu prizna sva prava na radu i po osnovu rada počev od 20. januara 2004. do 19. februara 2007. godine i da mu naknadi parnične troškove.

Okružni sud u Nišu je presudom Gž1. 1036/08 od 19. decembra 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P1. 3409/06 od 11. juna 2008. godine.

Tuženi je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda RevII 473/10 od 6. oktobra 2010. godine usvojena je revizija tuženog, pa su ukinute presude Okružnog suda u Nišu Gž1. 1036/08 od 19. decembra 2008. godine i Opštinskog suda u Nišu P1. 3409/06 od 11. juna 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, sa obrazloženjem da su postupajući sudovi u osporenim presudama pogrešno primenili materijalno pravo.

Ponovni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine, prešla nadležnost za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, u predmetu P1. 7222/10. Do donošenja treće po redu prvostepene presude zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana na saglasan predlog stranaka zbog njihovog izjašnjenja na podneske suprotne strane, a u dokaznom postupku sud je izveo i dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske struke.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 7222/10 od 27. januara 2012. godine usvojn je tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog i obavezan tuženi da tužiocu prizna sva prava na radu i po osnovu rada počev od 20. januara 2004. godine do 19. februara 2007. godine, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 592/12 od 25. maja 2012. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 72222/10 od 27. januara 2012. godine tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Tužilac je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1001/12 od 21. marta 2013. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 592/12 od 25. maja 2012. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je pravilno rezonovanje apelacionog suda koji je zaključio da je tužilac zloupotrebio pravo na bolovanje na taj način što je 25. novembra 2003. godine zatečen da radi na placu preduzeća B. p. „T.“ i da to predstavlja opravdan razlog zbog koga je poslodavac mogao tužiocu da izrekne disciplinsku meru otkaz ugovora o radu zbog zloupotrebe bolovanja u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 7. tada važećeg Zakona o radu; da je apelacioni sud pravilno cenio utvrđenu činjenicu (na osnovu nalaza i mišeljnja veštaka od 30. marta 2011. godine) kojom je utvrđeno da obračunska situacija broj 384/2003 nema nijedan potpis odgovornog lica (tehničkog direktora i direktora tuženog) i da takva situacija ne predstavlja validan dokument, zbog čega drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda da se radi o validnoj dokumentaciji koja potvrđuje opravdanost angažovanja tužioca spornog dana u korist tuženog preduzeća, u vezi regulisanja situacije za izvedene radove na objektu Benzinske stanice „T.“; da je, naime, obračunska situacija za decembar 2003. godine sadržana u okončanoj situaciji broj 341/2004 iz novembra meseca 2004. godine; da je, osim toga, tužilac bio na dužem bolovanju u periodu od 4. avgusta 2003. godine do 14. novembra 2004. godine, tako da i po oceni Vrhovnog kasacionog suda dolazak na Benzinsku stanicu „T.“ od 25. novembra 2003. godine, radi sravnjenja obračunske situacije, nije opravdavajući razlog, a pri tome, je od strane Komisije zatečen da gura kolica natovarena ivičnjakom, pri čemu objašnjenje da se radi o opkladi članovi Komisije nisu prihvatili što su izneli u disciplinskoj prijavi; da je pravilno apelacioni sud ocenio ponašanjetužioca kao zloupotrebu bolovanja, jer se ponašao suprotno svrski zbog koje je bolovanje ustanovljeno, a što predstavlja otkazni razlog iz navedenog člana tada važećeg Zakona o radu; da Vrhovni kasacioni sud iz navedenih razloga nije prihvatio navode revizije tužioca, jer čak i da se prihvati tvrdnja tužioca da se radi o opkladi takvo ponašanje ne bi bilo primereno radniku koji je na dužem bolovanju, a zloupotreba bolovanja je svako neprimereno ponašanje – dok je bio na bolovanju kod svog poslodavca gura natovarena kolica ivičnjakom, tog kritičnog dana kada je zatečen od strane Komisije, a takvo ponašanje se ne može opravdati razlozima tužioca.

Pismeni otpravak revizijske presude je 29. maja 2013. godine dostavljen punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. februara 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu, i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1001/12 od 2 1. marta 201 3. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao devet godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 3. februara 2004. godine.

Navedeno trajanje parničnog postupka od devet godina , samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je vođen radni spor radi poništaja rešenja tuženog o prestanku radnog odnosa. . Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio pravno složen, kao ni činjenično, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , ocenio da je dužini postupka prv enstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P1. 439/04 od 7. septembra 2006. godine, P1. 3409/06 od 11. maja 2008. godine i P1. 7222/10 od 27. januara 2012. godine, od kojih je prva presuda ukinuta drugostepenim rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž1. 936/06 od 14. novembra 2006. godine, druga prvostepena presuda potvrđena drugostepenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 1036/08 od 19. decembra 2008. godine, a treća prvostepena presuda preinačena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 592/12 od 25. maja 2012. godine. Međutim, u odnosnoj pravnoj stvari je dva puta odlučivano i o reviziji, i to prvi put o reviziji tuženog rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev II 473/10 od 6. oktobra 2010. godine , tako što su ukinute osporene presude i predmet vraćen na ponovno suđenje zbog pogrešne primene materijalnog prava, a drugi put o reviziji tužioca, kada je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1001/12 od 21. marta 2012. godine odbijena revizija i potvrđena drugostepena presuda.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije bitno doprineo dužini trajanja postupka, imajući u vidu da je sud odložio dva ročišta na saglasan predlog stranaka, radi izjašnjenja na podneske suprotne strane, kao i da je okončanje predmetne parnice u razumnom roku bilo od naročitog značaja za podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je postupak vođen radi poništaja rešenja tu ženog o prestanku radnog odnosa i priznavanju prava po osnovu rada u periodu od 20. januara 2004. do 19. februara 2007. godine.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da je u konkretnom slučaju parnica neopravdano dugo trajala i da nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odred bom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 7222/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Nišu P 1. 439/04).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode usta vne žalbe da je osporenim presudama povređeno prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi Gž 1. 592/12 od 25. maja 2012. godine, kao i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev2. 1001/12 od 21. marta 2012. godine, dao jasne i logične zaključke zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se kao nezakonito poništi rešenje tuženog na osnovu kojeg mu je prestao radni odnos. Naime, u sprovedenom sudskom postupku je utvrđeno da je tužilac zloupotrebio pravo na bolovanje na taj način što je za vreme trajanja bolovanja zatečen da radi na placu poslodavca, što predstavlja opravdan razlog zbog koga je poslodavac mogao tužiocu da izrekne disciplinsku meru otkaz ugovora o radu zbog zloupotrebe bolovanja u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 7) tada važećeg Zakona o radu, te da je apelacioni sud pravilno ocenio ponašanje tužioca kao zloupotrebu bolovanja, jer se ponašao suprotno svrsi zbog koje je bolovanje ustanovljeno, a što predstavlja otkazni razlog iz navedenog člana tada važećeg Zakona o radu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumen tuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava .

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi u istim činjeničnim i pravnim situacijama donosili drugačije presude, što je osnovna pretpostavka za pozivanje na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da će, u zavisnosti od odluke Suda, podneti zahtev za naknadu štete Komisiji za naknadu štete radi postizanja sporazuma o visini naknade, te da je to razlog što se u ustavnoj žalbi ne traži konkretna naknada u novcu, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano da kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca, kao i da će odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen. Iz navedenog sledi da je Ustavni sud nadležan da u situacijama kada utvrdi povredu prava, pored ostalog, može da odredi način pravičnog zadovoljenja podnosiocu u vidu naknade materijalne ili nematerijalne štete, ukoliko je takav zahtev postavljen.

Kako je odredbom člana 85. stav 3. Zakona propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, a u ustavnoj žalbi takav zahtev nije postavljen, to Sud nije ni odlučivao o naknadi štete podnosiocu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti