Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko sedam i po godina. Takođe, utvrđena je i povreda prava na pravično suđenje jer je Vrhovni sud Srbije proizvoljno odbacio reviziju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Zdravkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Zdravkovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 3667/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Predraga Zdravkovića i utvrđuje se da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 3400/08 od 11. decembra 2008. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3400/08 od 11. decembra 2008. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2206/08 od 22. jula 2008. godine.

4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Zdravković iz Beograda, preko punomoćnika Zorice Jovanović-Đukanović, advokata iz Beogrda, je 2. aprila 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 3667/07 od 24. marta 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2206/08 od 22. jula 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 3400/08 od 11. decembra 2008. godine, zbog povrede prava "zagarantovanih odredbama čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije".

U ustavnoj žalbi se navodi da je tužilac Mirko Mlađan pokrenuo parnični postupak pred Opštinskim sudom u Nišu protiv više tuženih, kao nužnih suparničara, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe; da je predmet tužbenog zahteva bio utvrđenje da je tužilac vlasnik kuće koju je podigao na mestu kuće koja nije bila njegova, a koju je bez saglasnosti vlasnika porušio, na zemljištu na kome je pravni prethodnih tuženih upisan kao korisnik (raniji vlasnik); da je osporenim sudskim odlukama - presudom Opštinskog suda u Nišu usvojen tužbeni zahtev, presudom Okružnog suda u Nišu potvrđena prvostepena presuda, a rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena, kao nedozvoljena revizija tuženog - podnosioca ustavne žalbe. Dalje se navodi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 24. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje svojine građenjem na tuđem zemljištu, jer je tužilac - graditelj nesavestan, a tuženi nisu znali za gradnju sve dok nije pokrenut sudski spor i usprotivili su se gradnji čim su saznali za nju, osporavajući tužbeni zahtev; da je revizijsko rešenje zasnovano na zaključku Vrhovnog suda Srbije da promena vrednosti spora koju je tužilac izvršio podneskom od 18. jula 2005. godine, postupajući po nalogu Opštinskog suda u Nišu, nije relevantana za ocenu dozvoljenosti revizije zato što nije izvršena prema članu 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a da je Opštinski sud u Nišu, odlučujući o troškovima postupka, odredio troškove na osnovu tako preinačene vrednosti predmeta spora, a ne vrednosti prvobitno označene u tužbi, te je na taj način višestruko oštetio tužene. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je osporenim sudskim odlukama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, u razumnom roku, kao i pravo na imovinu, te da Sud poništi osporene odluke.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, priložene dokumentacije i spisa predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 3667/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Mirko Mlađan je 12. juna 2001. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv Predraga Zdravkovića iz Beograda - podnosioca ustavne žalbe i Miodraga Zdravkovića iz Aranđelovca, kojom je tražio da sud utvrdi da je tužilac vlasnik novopodignute stambene zgrade i garaže, izgrađenih u Nišu, u ul. Dragoljuba Stankovića br. 12, na katastarskoj parceli broj 1549 KO Niš - Crveni krst, po osnovu lične gradnje, što su tuženi dužni da priznaju i trpe, a kao vrednost predmeta spora je označio 5.000 dinara. Uz tužbu nije priložio dokaze, već ih je samo najavio.

Pošto je 2. jula 2001. godine primio odgovor tuženog Predraga Zdravkovića na tužbu, Opštinski sud u Nišu je zakazao tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih su ročišta zakazana za 16. juli i 6. novembar 2001. godine odložena zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju drugotuženog, a ročište 18. septembra 2001. godine je odloženo na saglasni predlog stranaka radi pokušaja sporazumnog rešenja spora. Na sledećem ročištu, održanom 26. decembra 2001. godine, tužilac je predložio izvođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta i veštačenjem radi procene vrednosti kuće koja je ranije postojala na navedenoj katastarskoj parceli, a tuženi su, pored ostalog, izneli da nisu pasivno legitimisani, jer je zemljišnoknjižni vlasnik stare kuće - deda tuženih (umro 1926. godine), iza čije smrti nije sproveden ostavinski postupak, da osim tuženih ima još zakonskih naslednika istog stepena srodstva i da će dostaviti podatke o njima, a postupajući sud je naložio strankama da dostave pismene dokaze kojima raspolažu.

Tuženi su 8. februara 2002. godine dostavili podnesak sa podacima o ostalim naslednicima (još šest naslednika), a tužilac je 1. marta 2002. godine dostavio podnesak sa pismenim dokazima. Na ročištu 28. februara iste godine Opštinski sud je odredio veštačenje putem veštaka, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. marta, a saslušan je na ročištu 30. maja 2002. godine. Tuženi su 28. maja 2002. godine dostavili podnesak sa pismenim dokazima, po nalogu suda sa ročišta od 30. maja 2002. godine dostavili pismene primedbe na nalaz veštaka sa novim pismenim dokazima 24. juna 2002. godine, a 8. jula 2002. godine veštak je dao odgovor na primedbe tuženih. Nakon odloženog ročišta 4. oktobra (zbog neurednog dostavljanja poziva), održano je ročište 28. novembra 2002. godine na kome je postupajući sud naložio strankama da dostave sve pismene dokaze koje poseduju, a posebno one dokaze na koje su se pozivali na ročištu. Tužilac je postupio po nalogu suda 29. novembra, a tuženi 23. decembra 2002. godine.

Posle održanog ročišta 22. januara 2003. godine i odloženog ročišta 4. marta 2003. godine, zbog toga što tuženi nisu pristupili, na ročištu 4. aprila 2003. godine Opštinski sud u Nišu je konstatovao da stranke nemaju novih dokaznih predloga i doneo rešenje da će se doneti odluka i dostaviti strankama.

Nakon toga, tuženi su 2. juna 2003. godine preinačili tužbu tako što su njome obuhvatili nove tužene, a na ročištu 2. jula 2003. godine postupajući sud je naložio tužiocu da uredi proširenu tužbu i dostavi je sudu u dovoljnom broju primeraka. Tužilac je 10. jula 2003. godine uredio proširenu tužbu i kao vrednost spora označio 16.000 dinara. Posle toga, zakazano je jedno neuspelo ročište 8. oktobra 2003. godine, Opštinski sud u Nišu je primio više podnesaka tužioca i tuženih u vezi sa preinačenjem tužbe i spajanjem postupka sa predmetom P. 5484/03 po istovetnoj tužbi koju je tužilac podneo 14. oktobra 2003. godine, da bi na ročištu 10. februara 2004. godine Opštinski sud doneo rešenje P. 2716/01 da je tužba povučena.

Rešavajući o žalbi tuženih protiv navedenog rešenja ponetoj 1. marta 2004. godine, Okružni sud u Nišu je, rešenjem Gž. 718/04 od 13. aprila 2004. godine, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, zbog toga što je prvostepeno rešenje doneto bez saglasnosti tuženih, koji nisu bili pristupili ročištu. Ovo rešenje je primljeno u Opštinskom sudu u Nišu 16. aprila 2004. godine.

U nastavku postupka, do donošenja prvostepene presude, zakazano je još deset ročišta (14. juna, 6. septembra, 12. oktobra i 26. novembra 2004. godine, 21. januara, 8. februara, 6. aprila, 14. jula, 4. oktobra i 22. novembra 2005. godine i 24. januara 2006. godine), od kojih je pet održano, a pet odloženo (zbog neurednog dostavljanja poziva - tri i po zahtevu tuženih - dva). Opštinski sud u Nišu je na ročištu 26. novembra 2004. godine novom punomoćniku tužioca naložio da dostavi sudu najavljeni podnesak sa konačno preciziranim tužbenim zahtevom, što je on učinio podneskom od 21. januara 2005. godine u kome nije označena nova vrednost spora; sproveo uviđaj na licu mesta 11. aprila 2005. godine; na ročištu 14. jula 2005. godine naložio punomoćniku tužioca da dostavi adrese svih svedoka koje misli da predloži, što je ovaj učinio podneskom od 18. jula 2005. godine, u kome je, pored podataka o svedocima označio kao vrednost spora iznos od 510.000 dinara; izveo dokaze saslušanjem svedoka i stranaka; na ročištu 24. januara 2006. godine zaključio glavnu raspravu.

Opštinski sud u Nišu je, presudom P. 2203/04 od 24. januara 2006. godine, usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu naknade parnične troškove, i to od konačno postavljenog tužbenog zahteva od 21. januara 2005. godine, pa pored ostalog, i troškove na ime takse za tužbu u vreme podnošenja - 1.000 dinara i na ime takse za presudu po preciziranom tužbenom zahtevu i konačno opredeljenoj vrednosti spora na iznos od 510.000 dinara - 19.500 dinara. Prepis ove presude je dostavljen punomoćniku tuženih 10. februara 2006. godine.

Na zahtev tužioca od 1. marta 2006. godine, Opštinski sud je doneo rešenje od 13. marta 2006. godine o ispravci presude P. 2203/04 u delu o troškovima postupka, tako što je ispravljena greška u utvrđivanju troškova za održane rasprave i što je tužiocu priznao i troškove veštačenja i uviđaja na licu mesta.

Rešavajući o žalbama tužioca i tuženih protiv prvostepene presude i rešenja o ispravci presude, koji su mu dostavljeni 4. maja 2006. godine, Okružni sud u Nišu je, rešenjem Gž. 1859/06 od 12. juna 2006. godine, usvojio žalbe, ukinuo ožalbenu presudu i rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog toga što činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, te su izostali razlozi o bitnim činjenicama, a i materijalno pravo je pogrešno primenjeno.

U novom prvostepenom postupku, nakon dostavljanja rešenja Okružnog suda u Nišu 15. juna 2006. godine, a do zaključenja glavne rasprave 24. marta 2008. godine, Opštinski sud u Nišu je zakazao devet ročišta od kojih je sedam održano, a dva su odložena na zahtev ili zbog odsustva tuženih. U ovom delu postupka stranke su se izjasnile o primedbama Okružnog suda u Nišu i naloženo je strankama dostavljanje dopunskih dokaza u skladu sa primedbama Okružnog suda. Na zahtev punomoćnika tuženih od 16. januara 2007. godine postupak je prekinut zbog smrti jednog od tuženih, a tužilac je 12. jula 2007. godne podneo zahtev za nastavak postupka kada su se stekli uslovi za to. Nakon ovog zahteva, od ročišta 4. oktobra 2007. godine do zaključenja glavne rasprave 24. marta 2008. godine, aktivnost postupajućeg suda se odnosila na obezbeđenje uređenja tužbenog zahteva, kako bi bili obuhvaćeni svi naslednici, kao nužni suparničari, i na obezbeđenje pravilnog dostavljanja tužbe ovim licima.

Presudom P. 4667/07 od 24. marta 2008. godine Opštinski sud u Nišu je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu naknade parnične troškove, pored ostalog na ime takse za tužbu 1.000 dinara i na ime takse za presudu 24.500 dinara. Prepis ove presude je dostavljen punomoćniku tuženih 17. aprila 2008. godine.

Okružni sud u Nišu je, rešavajući o žalbi prvotuženog - podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepene presude od 24. marta 2008. godine, koja mu je dostavljena 21. maja 2008. godine, rešenjem Gž. 2206/08 od 22. jula 2008. godine, odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Predmet je vraćen Opštinskom sudu u Nišu 29. jula 2008. godine, a prepis drugostepene presude je dostavljen podnosiocu ustavne žalbe 16. septembra 2008. godine.

Protiv navedene drugostepene presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju 10. oktobra 2008. godine.

Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 3400/08 od 11. decembra 2008. godine odbacio reviziju prvotuženog kao nedozvoljenu. Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije u smislu čl. 401. i 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud Srbije je našao da revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U obrazloženju osporenog rešenja se navodi da je u konkretnom sporu tužbom podnetom 12. juna 2001. godine tužilac postavio zahtev za utvrđenje prava svojine, označivši vrednost predmeta spora u iznosu od 5.000 dinara, a podneskom od 10. jula 2003. godine je preinačio tužbu proširenjem na nove tužene i označio vrednost predmeta spora od 16.000 dinara. S obzirom na predmet spora, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu člana 382. stav 3. u vezi sa članom 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prema vrednosti predmeta spora označenoj u tužbi, odnosno prema vrednosti predmeta spora određenoj prilikom preinačenja tužbe, a prema kojoj revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora označena u tužbi ne prelazi 300.000 dinara. Kako je prilikom preinačenja tužbe označena vrednost predmeta spora od 16.000 dinara, revizija je nedozvoljena. U obrazloženju revizijskog rešenja se takođe navodi da je podneskom od 18. jula 2005. godine tužilac postupajući po nalogu suda označio vredost spora iznosom od 501.000 dinara, ali ta promena vrednosti predmeta spora nije relevantna za ocenu dozvoljenosti revizije zato što nije izvršena prema članu 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na pripremnom ročištu, odnosno na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnosilac ustavna žalbe ukazuje od značaja i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u osporenom postupku primenjivao od 22. februara 2005. godine je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sudija pojedinac sudi sporove o imovinskopravnim zahevima ako vrednost predmeta spora ne prelazi 3.000.000 dinara (član 37. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažene odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Zakonom o izmenama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos, da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi, te da će sud u slučaju kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ako je tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 40. st. 1. do 3.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. stav 3.).

Zakonom o sudskim taksama ("Službeni glasnik RS", br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 i 61/05), koji je važio u vreme donošenja prvostepene presude, u delu Taksene tarife, u tarifnom broju 1. u četvrtoj alineji stava (1) bilo je propisano da se, između ostalog, za tužbu, kada je vrednost predmeta spora preko 500.000 do 1.000.000 dinara, plaća taksa u visini 19.500 dinara uvećana za 1 % od vrednosti predmeta spora, dok je tarifnim brojem 2. bilo propisano da se za prvostepenu presudu plaća prema vrednosti predmeta spora taksa iz stava (1) tarifnog broja 1.

5. Ocenjujući navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak otpočeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Nišu 12. juna 2001. godine i da je okončan donošenjem osporenog revizijskog rešenja – 11. decembra 2008. godine, koje je dostavljeno Opštinskom sudu u Nišu 26. januara 2009. godine. U spisima predmeta ne postoji dokaz kada je punomoćnik tuženih primio revizijsko rešenje, ali je to moralo biti pre podnošenja ustavne žalbe 2. aprila 2009. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je konstatovao da je od podnošenja tužbe 12. juna 2001. godine do dostavljanja odluke o reviziji prvostepenom sudu 29. januara 2009. godine proteklo sedam godina, sedam meseci i 17 dana i našao da ovakvo ukupno trajanje parničnog postupka premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, Ustavni sud polazi od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa koji vode, odnosno koji su vodili postupak, kao i značaj postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Po oceni Ustavnog suda, parnični sud u osporenom postupku je trebalo da odgovori na veći broj činjeničnih i pravnih pitanja i u tom cilju je sproveo dokazni postupak saslušanjem stranaka, uviđajem na licu mesta, veštačenjem, saslušanjem tri svedoka, a trebalo je da se upozna i sa relativno obimnim pismenim dokazima. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, ova pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje parničnog postupka.

S obzirom da je u osporenom postupku trebalo rešiti spor za utvrđivanje prava svojine na nepokretnosti, Ustavni sud je ocenio da su stranke u sporu, pa i podnosilac ustavne žalbe, nesumnjivo imale opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i rešavanje spora.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe u određenoj meri doprinelo trajanju osporenog parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je od ukupno 33 ročišta zakazana u postupku pred Opštinskim sudom u Nišu podnosilac ustavne žalbe izostao sa 14 ročišta, a da je šest od 11 odloženih ročišta odloženo iz razloga na strani podnosioca (preostalih pet ročišta je odloženo zbog toga što nisu bili obezbeđeni dokazi o urednom dostavljanju poziva za glavnu raspravu). Na taj način, računajući vreme do zakazanog sledećeg ročišta, podnosilac je doprineo trajanju postupka oko deset meseci. Isto tako, prvostepeni sud se ne može smatrati odgovornim za produženje postupka usled prekida do koga je došlo zbog smrti jednog od tuženih od utvrđenja prekida do podnošenja predloga za nastavak postupka.

Međutim, bez obzira na ovaj doprinos podnosioca dužini trajanja postupka, ocenjujući ponašanje suda u postupku u periodu od podnošenja tužbe do okončanja postupka, Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 3667/07 uzrokovano prvenstveno neodgovarajućim postupanjem Opštinskog suda u Nišu. Naime, postupak pred Opštinskim sudom u Nišu od podnošenja tužbe do dostavljanja druge prvostepene presude podnosiocu je trajao šest godina i osam meseci, ne računajući vreme u kome je tekao postupak po žalbama pred Okružnim sudom u Nišu. Ustavni sud je našao da u svom postupanju prvostepeni sud nije vodio dovoljno računa o potrebi obezbeđenja ekonomičnosti i efikasnosti postupka. Tako je prvostepeni sud dopustio da od 8. februara 2002. godine, kada su tuženi dostavili podatke o ostalim naslednicima, tužilac ne uredi tužbu sve do 2. juna 2003. godine, dakle posle skoro 16 meseci, postupajući u međuvremenu po tužbi koja je očigledno bila neuredna, jer nije obuhvatila sve nužne suparničare. Nakon preinačenja tužbe od strane tužioca 2. juna 2003. godine, u narednih sedam meseci sud je naložio uređenje proširene tužbe i zakazao jedno neodržano ročište, da bi 10. februara 2004. godine doneo rešenje da je tužba povučena, koje je Okružni sud ukinuo kao nezakonito. Posle ukidanja prvostepene presude od 24. januara 2006. godine, usledio je postupak u trajanju od jedne godine i više od devet meseci, čija dužina se, po oceni Ustavnog suda, ne može opravdati obimom i složenošću izvedenog dokaznog postupka. Kako su postupci po žalbama protiv rešenja o povlačenju tužbe, prvostepene presude od 24. januara 2006. godine i prvostepene presude od 24. marta 2008. godine pred Okružnim sudom u Nišu trajali ukupno pet meseci, a rešenje o reviziji dostavljeno prvostepenom sudu tri i po meseca od njenog izjavljivanja, to je očigledno da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog parničnog postupka dalo postupanje Opštinskog suda u Nišu.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Opštinskog suda u Nišu P. 3667/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio da mu se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se štetne posledice povrede podnosiočevog prava otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 4. izreke.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u odnosu na rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3400/08 od 11. decembra 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li se osporenim rešenjem povređuje ili uskraćuje ustavno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa stanovišta citiranih odredaba Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije odbacio reviziju koju je izjavio ovde podnosilac ustavne žalbe, s pozivom na odredbu člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, iz razloga što je u preinačenoj tužbi od 10. jula 2003. godine kao vrednost predmeta spora označen iznos od 16.000 dinara, iako je u podnesku od 18. jula 2005. godine tužilac kao vrednost predmeta spora označio iznos od 501.000 dinara, smatrajući da ta promena nije relevantna za ocenu dozvoljenosti revizije, jer nije izvršena saglasno članu 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku koji se primenjuje u konkretnom slučaju. Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije obrazloženje osporenog rešenja nije zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, prema stanovištu Ustavnog suda, odredba člana 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku predstavlja samo ovlašćenje parničnom sudu da u slučajevima kada od vrednosti predmeta spora zavisi stvarna nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije, a tužilac je očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, brzo i na pogodan način proveri tačnost označene vrednosti predmeta spora, s tim da ovu radnju sud može da preduzme najdocnije na pripremnom ročištu, ili ako ono nije održano - na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari. Dakle, ako bi parnični sud u zakonom utvrđenom roku utvrdio da je vrednost predmeta spora suviše visoko ili nisko određena, sud bi odluku o stvarnoj nadležnosti i sastavu suda doneo u odnosu na vrednost predmeta spora koju je sam utvrdio, bez obzira na onu vrednost koja je naznačena u tužbi, a isto pravilo bi se onda moralo primeniti i kada je u pitanju rok za utvrđivanje vrednosti predmeta spora kao uslova za izjavljivanje revizije. Osim toga, ukoliko bi se prihvatilo tumačenje prema kome ovakva promena vrednosti spora predstavlja povredu člana 40. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ova povreda ne spada u apsolutno bitne povrede Zakona o parničnom postupku na koje nadležni sud, odlučujući o reviziji, pazi po službenoj dužnosti. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prihvatio novooznačenu vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u podnesku od 18. jula 2005. godine, te je u uvodu presuda P. 2203/04 od 24. januara 2006. godine i P. 4667/07 od 24. marta 2008. godine naveo da je vrednost predmeta spora 510.000 dinara, pri čemu se tuženi - podnosilac ustavne žalbe nije protivio ovakvoj promeni vrednosti spora. Samim označavanjem vrednosti predmeta spora od 510.000 dinara, sud je ukazao parničnim strankama na mogućnost izjavljivanja revizije. Takođe, prvostepeni sud je odredio i taksu za presudu u skladu sa novooznačenom vrednošću predmeta spora.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1559/08 od 21. oktobra 2008. godine u situaciji kada je revizija odbačena, iako je o njoj trebalo meritorno odlučivati, suštinski povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke (prvi deo).

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja, kako bi u ponovnom postupku Vrhovni kasacioni sud doneo novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

7. S obzirom na to da će Vrhovni kasacioni sud, kao sud najviše instance, tek zauzeti pravni stav o osnovanosti revizije podnosioca ustavne žalbe, tj. da će ispitati da li su postupajući sudovi u predmetnom parničnom postupku pravilno primenili materijalno pravo, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjena, zbog čega je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavom sudu, u preostalom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti