Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao osam godina i četiri meseca. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, glavni razlog je neefikasnost suda. Dosuđena je naknada od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-493/2011
09.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Rendulića iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Rendulića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 22/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Rendulić iz Čačka izjavio je 3. februara 2011. godine ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P1. 22/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo 22. marta 2005. godine tužbu Opštinskom sudu u Čačku radi naknade štete iz radnog odnosa, ali da postupak do dana podnošenja ustavne žalbe nije okončan; da je odredbama Zakona o parničnom postupku propisano da su sudovi dužni da obrate naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu pripada pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog sud a u Čačku u predmetu P1. 22/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 22. marta 2005. godine Opštinskom sudu u Čačku (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog DP „Autoprevoz“ Čačak, zahtevajući da mu tuženi isplati razliku zarade (rente) koju bi tužilac ostvario kod tuženog preduzeća da nije povređen na poslu i potom proglašen invalidom rada treće kategorije, u iznosu od 528.222,78 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tuženi je 27. oktobra 2005. godine odgovorio na tužbu, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 30. januar 2006. godine nije održano, zbog toga što tuženi nije bio uredno pozvan. Naredno ročište održano je 5. aprila 2006. godine, na kome je tužilac predložio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem radi utvrđivanja tačne visine iznosa koji potražuje od tuženog, uz predlog da se pozove Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje za mešanje u parnici na strani tuženog.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao umešač na strani tuženog, je 25. aprila 2006. godine dostavio sudu podnesak osporavajući tužbeni zahtev u celini. Do kraja 2006. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 15. novembra i 26. decembra.

Prvo ročište u 2007. godini održano je 6. marta, na kome je određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 7. maja 2007. godine. Do kraja 2007. godine održana su još četiri ročišta, a tužilac je 1. oktobra preinačio tužbeni zahtev usklađujući ga sa nalazom i mišljenjem veštaka.

Tokom 2008. godine održano je svih šest zakazanih ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2009. godine četiri zakazana ročišta za glavnu raspravu nisu održana, jer tuženi nije postupao po nalozima suda za dostavljanje tražene dokumentacije, dok su tri ročišta održana.

Tokom 2010. godine, pred sada nadležnim Osnovnim sudu u Čačku (u daljem tekstu: Osnovni sud), održana su tri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 8. februar nije održano (nije dato bilo kakvo obrazloženje zbog čega nije održano).

Ročište zakazano za 20. januar 2011. godine nije održano, jer tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan. Osnovni sud je nakon ročišta održanog 24. marta 2011. godine zaključio glavnu raspravu. Tužilac je podneskom od 31. marta 2011. godine predložio sudu da ponovo otvori raspravu radi dopune dokaznog postupka i radi razjašnjenja odlučnih činjenica. Osnovni sud je rešenjem od 8. aprila 2011. godine ponovo otvorio raspravu, ujedno nalažući tužiocu da predloži dokaze koje bi trebalo izvesti. Tužilac je podneskom od 17. juna 2010. godine preinačio tužbu, proširujući je i na umešača - Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje. Do kraja 2011. godine održano samo jedno ročište za glavnu raspravu - 15. septembra.

Tokom 2012. godine, nijedno ročište za glavnu raspravu nije održano. Naime, ročište zakazano za 26. januar nije održano na zahtev punomoćnika tužioca, ročište zakazano za 10. maj, nije održano zbog odsustva punomoćnika tuženog, dok ročište zakazano za 12. decembar nije održano zbog odlaska punomoćnika tuženog na seminar.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 6. februar i 20. mart 2013. godine odložena su na zajednički predlog stranaka u kome su istakli da postoji mogućnost mirnog rešenja spora, dok je ročište zakazano za 22. maj takođe odloženo „radi potrebe da tužilac dostavi predloge za dopunu postupka i razrešenje odlučnih činjenica“. Konačno, tužilac je na ročištu održanom 3. jula 2013. godine povukao tužbu, što je i konstatovano rešenjem Osnovnog suda P1. 22/10 od istog dana.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 22. marta 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan u julu 2013. godine povlačenjem tužbe. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao osam godina i četiri meseca, što ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio činjenično i pravno toliko složen da opravdao osmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu kojim je tražio isplatu razliku zarade (rente) koju bi ostvario kod tuženog preduzeća da nije povređen na poslu zbog čega je postao invalid, pravnosnažno odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je tužilac u određenoj meri doprineo prolongiranju postupka. Naime četiri ročišta za glavnu raspravu koja su bila zakazana za 26. januar 2012. godine, 6. februar, 20. mart i 20. maj 2013. godine su odložena, što na zahtev punomoćnika tužioca, što na zajednički predlog stranaka zbog „mogućnosti mirnog rešenja spora“. Navedeni period od nepunih godinu dana se ne može pripisati odgovornosti suda, već prvenstveno ponašanju podnosioca i njegovog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi podnosioca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Osmogodišnje trajanje postupka pred prvostepenim sudom i činjenica da najpre Opštinski sud, a zatim i Osnovni sud za to vreme nisu uspeli da meritorno reše parnicu, dovoljno govori u prilog tome da je parnični postupak trajao nerazumno dugo.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 426 stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti