Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda o odbacivanju revizije i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao preko 17 godina. Sud je dodelio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. L. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. L. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 346/11 od 12. maja 201 1. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčen o odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 346/11 od 12. maja 201 1. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6708/10 od 17. novembra 2010. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2194/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/94) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. L. iz B. je 17. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika G. M, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 346/11 od 12. maja 201 1. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama član a 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i protiv trajanja postupka koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2194/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/94), zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak vođen po tužbi podnositeljke od 11. marta 1994. godine trajao, preko 16 godina, što je van granica razumnog roka za odlučivanje o ostvarivanju prava na dodelu stana i podnositeljka ovim odugovlačenjem nije bila zaštićen a od akta diskriminacije u zaštiti svojih prava. Takođe, njena revizija izjavljena protiv drugostepene odluke (kojom je odbijena njena žalba protiv prvostepene odluke) je odbačena kao nedozvoljena, iako je tužba podneta pre ZPP iz 2004. godine, kada nije bilo obavezno navođenje vrednosti predmeta spora u tužbi, te iako se ovde ne radi o "čisto" imovinskopravnom sporu, već o sporu povodom raspodele stanova. Podnositeljka smatra da je ovakvom odlukom učinjena povreda načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje. Predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeno rešenje, kao i prvostepenu i drugostepenu odluku, iako za iste nije navela razloge, te da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu čl. 6. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovana odredbama članova Evropske konvencije zajemčena odgovarajućim odredbama Ustava iz čl. 21, 32. i 58 , zbog čega Ustavni sud postojanje povrede ovih prava ispituje u odnosu na Ustav.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) pribavio spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P1. 2194/10 i nakon izvršenog uvida, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 11. marta 1994. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Beograd, radi poništaja odluka tuženog u vezi dodele trosobnog stana D.P. i utvrđenja rang liste. U tužbi je istakla da je tuženi, nakon pravnosnažne odluke Osnovnog suda udruženog rada St. 2403/89 od 2. oktobra 1990. godine, kojom je poništena konačna odluka Stambene komisije o dodeli spornog trosobnog stana radnici D.P, prema sačinjenoj rang listi za dodelu stanova, umesto da tužilji dodeli stan prema stanju te rang liste iz 1989. godine, raspisao novi konkurs 1993. godine, po kome je tužbom osporenim odlukama dao sporni stan u zakup D.P, a ne tužilji, a potom odbio prigovor tužilje na tu odluku. Tuženi je u odgovoru na tužbu naveo da je prema pravnosnažnoj odluci suda raspisao konkurs za dodelu stanova 1993. godine, da se tužilja prijavila na konkurs, a potom odustala, te da su predmet tužbenog zahteva odluke donete povodom tog konkursa na kome tužilja nije ni učestvovala. Predmet je zaveden pod brojem P. 141/94, ali je na ročištu od 27. juna 1994. godine doneto rešenje da se uvede u upisnik radnih sporova P1, tako da je dobio broj P1. 61/95 i prvo sledeće ročište bilo je zakazano za 15. mart 1995. godine, ali nije održano zbog bolesti sudije. Sud je dozvolio stupanje u parnicu D.P. u svojstvu umešača na strani tuženog. Tužilja je precizirala tužbeni zahtev i pored poništaja odluke o dodeli stana u zakup D.P. i odluke kojom je odbijen prigovor tužilje na tu odluku, tražila i poništaj ugovora o otkupu stana koji je umešač zaključio sa tuženim, kao i da se njoj dodeli sporni stan. Nakon sledeća četiri zakazana i održana ročišta, Drugi opštinski sud je presudom P.1. 65/95 od 25. decembra 1995. godine odbacio tužbu tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezao je da naknadi troškove umešaču na strani tuženog. Po žalbi tužilje od 8. aprila 1996. godine, Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž1. 499/96 od 26. juna 1996. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U drugom, ponovnom prvostepenom postupku, predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 349/96. Neposredno pred zakazano ročište za 29. januar 1997. godine, podnositeljka je precizirala tužbeni zahtev i tražila poništaj ugovora o otkupu stana zaključenog između prvotuženog i drugotužene D.P, te da se ista iseli iz spornog stana. Nakon dva održana ročišta sud je zaključio glavnu raspravu. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 349/96 od 20. maja 1997. godine odbačena je tužba tužilje. Odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 862/97 od 15. oktobra 2000. godine ukinuo prvostepeno rešenje i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom, trećem prvostepenom postupku, nakon dva održana ročišta, Opštinski sud je doneo rešenje P1. 62/98 od 28. oktobra 1998. godine kojim je tužbu tužilje odbacio, a Okružni sud u Beogradu je, odlučujući o žalbi tužilje, rešenjem Gž1. 511/99 od 11. avgusta 1998. godine ukinuo navedeno rešenje i spise predmeta vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.

Predmet je pred Opštinskim sudom, u četvrtom ponovnom postupku, dobio novi broj P1. 546/99, i na prvom zakazanom ročištu glavna rasprava je zaključena, pa je rešenjem Opštinskog suda P1. 546/99 od 26. maja 2000. godine u prvom stavu izreke odbačena tužba tužilje da se ponište odluke tuženog o dodeli stana umešaču na strani tuženog D.P, a u drugom stavu izreke se taj sud oglasio nenadležnim da odlučuje o ponišaju ugovora o otkupu stana, dok je u trećem stavu izreke postupak prekinut u odnosu na deo tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da joj tuženi dodeli u zakup sporni stan. Okružni sud u Beogradu je, ponovo, rešenjem Gž1. 396/01 od 18. aprila 2001. godine ukinuo ožalbeno rešenje i vratio predmet istom sudu na ponovni postupak.

Opštinski sud je, u petom ponovnom prvostepenom postupku, zakazao sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nisu održana jer su i tuženi i tužilja po jednom dostavili podnesak neposredno na/pred ročište i zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tužilja je tri puta podnescima precizirala tužbeni zahtev, a na ročištu održanom 4. septembra 2002. godine je povukla tužbu u delu kojim je tražila poništaj ugovora o otkupu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P1. 280/01 od 18. novembra 2002. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za poništaj, kao nezakonitih, odluka tuženog, i to odluke 02/4-447-4-94 od 1. februara 1994. godine i odluke 01-599-2/94 od 24. februara 1994. godine, a u drugom stavu izreke je odbio tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da joj pripada pravo korišćenja na spornom stanu, pa ukoliko tuženi ne zaključi ugovor o korišćenju stana, presuda ima zamenjivati ugovor o zakupu stana; trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan njen zahtev da joj tuženi preda na korišćenje sporni stan, te utvrđeno da je tužba povučena u delu kojim je tražila poništaj ugovora o otkupu stana i naknadu troškova postupka. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 10/03 od 15. januara 2003. godine ukinuo navedeno rešenje, osim u delu kojim je utvrđeno da je tužba povučena.

U šestom, ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud je nakon dva zakazana ročišta, te preciziranja tužbenog zahteva podneskom od 14. juna 2003. godine, zaključio glavnu raspravu. Rešenjem Opštinskog suda P. 83/2003 od 18. juna 2003. godine odbačena je tužba tužilje i odbijen njen zahtev za naknadu troškova postupaka. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1887/03 od 17. decembra 2003. godine uvažio žalbu tužilje i ukinuo rešenje Opštinskog suda u Beogradu P. 83/2003 od 18. juna 2003. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, jer kod odluke da tužilja nije aktivno legitimisana nije dat odgovor na pitanje da li se u konkretnom slučaju radi o nastavku raspodele stanova nakon poništaja prvobitne odluke o dodeli stan umešaču pravnosnažnom odlukom Osnovnog suda udruženog rada ili novozasnovanom postupku o raspodeli stanova, kao i zbog čega je tuženi donosio novi pravilnik o rešavanju stambenih potreba iz 1993. godine i na osnovu ovog pravilnika raspisao oglas, a da nije dovršio raspodelu stana po prethodno naznačenom oglasu i rang listi.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u ponovnom, sedmom prvostepenom postupku, nakon dva održana ročišta i jednog neodržanog ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, rešenjem P1. 116/04 od 23. novembra 2004. godine odbacio tužbu tužilje kao nedozvoljenu, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 211/05 od 2. februara 2005. godine to rešenje ukinuto, i predmet vraćen na ponovni postupak. U osmom, ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud je, ponovo, nakon jednog održanog ročišta, doneo rešenje P1. 73/05 od 30. marta 2005. godine kojim je odbačena tužba tužilje kao nedozvoljena. U postupku po žalbi tužilje, ovo rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1474/05 od 29. novembra 2005. godine, jer i dalje nije raspravljeno pitanje postojanja pravnog interesa tužilje za vođenje spora, odnosno njene aktivne legitimacije.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 14/06 od 16. maja 2006. godine, nakon dva održana ročišta, odbijen je tužbeni zahtev tužilje za poništaj odluka tuženog, dok je u preostalom delu tužba odbačena kao nedozvoljena, te tužilja obavezana da umešaču na strani tuženog naknadi troškove postupka i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova kao nedozvoljen. Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3721/06 od 20. decembra 2006. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je tužba tužilje odbačena kao nedozvoljena, a ukinuo prvostepenu presudu u delu odluke kojim je odbijen njen zahtev kao neosnovan i u delu odluke o troškovima. Odlučujući o reviziji tužilje i umešača na strani tuženog Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 630/07 od 27. avgusta 2008. godine delimično ukinuo rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3721/06 od 20. decembra 2006. godine, u delu kojim je potvrđeno rešenje u stavu drugom i trećem izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 14/06 od 16. maja 2006. godine.

Predmet je u desetom, ponovnom prvostepenom postupku, zaveden pod brojem P1. 29/09 i Drugi opštinski sud je u 2009. godini zakazao tri ročišta, od kojih dva nisu održana jer nije bilo uredne dostave poziva za tužilju i jer je tužilja tražila rok za preciziranje tužbenog zahteva. Nakon reorganizacije sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P1. 2194/10, koji je na prvom zakazanom ročištu zaključio raspravu. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2194/10 od 24. marta 2010. godine odbijen je u celini kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište kao nezakonite odluke tuženog 02/4-447-4-94 od 1. februara 1994. godine i 01-599-2/94 od 24. februara 1994. godine, da se utvrdi da ima pravo korišćenja na spornom stanu u svojstvu zakupca, te da je tuženi dužan da sa njom zaključi ugovor o zakupu tog stana u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, a ukoliko ga ne zaključi, da ova presuda zamenjuje ugovor i da se obaveže tuženi da joj preda stan na korišćenje ispražnjen od lica i stvari. Takođe, odbijen je i prigovor presuđene stvari kao neosnovan, te zahtevi tužilje i umešača na strani tuženog za naknadu troškova.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 6708/10 od 17. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu njenu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 346/11 od 12. maja 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6708/10 od 17. novembra 2010. godine. Revizijski sud je u obrazloženju, pored ostalog, naveo sledeće: da je tužba radi poništaja odluke Stambene komisije o dodeli stana podneta 11. marta 1994. godine, bez označene vrednosti predmeta spora, da taksa na tužbu nije određena, niti naplaćena. Dalje je sud naveo da je revizija tužilje izjavljena 3. februara 2011. godine, dakle posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09 ), pa je ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP, a u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, našao da treba primeniti opšta pravila o dozvoljenosti revizije, bez obzira što se radi o tzv. "stambenom sporu", s obzirom na to da Zakon o stanovanju ne sadrži odredbu o dozvoljenosti revizije u stambenim sporovima. Kako u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti se ona može odrediti na osnovu određene ili naplaćene sudske takse, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena jer se radi o imovinskopravnom zahtevu čije vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Navedeno rešenje je 16. septembra 2011. godine uručeno podnositeljki ustavne žalbe.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 29. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08 i 31/09), pored ostalog, je propisano: da kontrolu obračunate i naplaćene takse vrši sudija - predsednik veća koji vodi postupak, odnosno ovlašćeno lice koje preduzima radnje (stav 2.); da se kontrola iz stava 2. ovog člana vrši na taj način što je sud dužan da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost spora, odnosno da proveri vrednost označenu u tužbi, kao i na osnovu nje određeni iznos takse, pri čemu će ispitivanje vrednosti spora sud preduzeti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano, na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a ako utvrdi da u tužbi nije označena odgovarajuća vrednost spora ili ako utvrdi da taksa nije pravilno obračunata i naplaćena sud će rešenjem odrediti iznos takse koju je takseni obveznik dužan da plati (stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da je pravo na pravično suđenje jedno složeno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, Ustavni sud ispituje postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na pristup sudu, pravo na procesnu ravnopravnost i dr.), kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog materijalnog prava i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

Budući da je osporenim revizijskim rešenjem konačno odlučeno u predmetnoj parnici, Ustavni sud je u postupku po ovoj ustavnoj žalbi ispitivao da li su razlozi zbog kojih je revizija podnositeljke odbačena kao nedozvoljena prihvatljivi sa stanovišta prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju podnositeljke ustavne žalbe kao nedozvoljenu , sa obrazloženjem da podnositeljka, kao tužilja, nije označila vrednost predmeta spora, niti se ona može utvrditi na osnovu određene ili plaćene sudske takse

Prema stavu Ustavnog suda utvrđenom na sednici Suda održanoj 7. jula 2011. godine, ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi ni do zaključenja glavne rasprave, a ne može se utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora. Pri tome, Ustavni sud podseća da je članom 29. Zakona o sudskim taksama, pored ostalog, utvrđena obaveza suda da po prijemu tužbe na brz i pogodan način utvrdi vrednost predmeta spora u postupku kontrole obračunate i naplaćene sudske takse.

Polazeći od navedenog, kao i činjenice da, u konkretnom slučaju, vrednost predmeta spora kao radno-stambenog nije bila opredeljena u tužbi , ni do zaključenja glavne rasprave, a nije se mogla utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, Ustavni sud nalazi da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda proizvoljno primenjeno procesno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Načelan stav o tome da podnosilac ne bi trebalo trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da mu naloži plaćanje iznosa na ime razlike sudske takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti predmeta spora, izražen je i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garzičić protiv Crne Gore, od 21. septembra 2010. godine.

Na temelju svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 346/11 od 12. maja 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pristup sudu kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava podnositeljke mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 346/11 od 12. maja 2011. godine. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 346/11 od 12. maja 2011. godine i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6708/10 od 17. novembra 2010. godine.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome podnositeljka ukazuje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud utvrdio da je odbačajem revizije podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, to Sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba blagovremena u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka, od podnošenja tužbe do prijema revizijske odluke kojom je okončan spor.

Kada je reč o dužini trajanja konkretnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao od podnošenja tužbe, 11. marta 1994. godine do 16. septembra 2011. godine, kada je podnositeljki uručeno osporeno revizijsko rešenje, odnosno više od 17 godina i šest meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da ova parnica nije okončana u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ovako dugo trajanje parničnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom sporu glavno sporno pitanje bilo utvrđivanja pravnog interesa, odnosno aktivne legitimacije tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe za vođenje spora, s obzirom na to da je ona povukla svoju prijavu na novoraspisani konkurs za dodelu stanova u zakup. Drugih složenih pravnih i činjeničnih pitanja, koja bi mogla uticati na dužinu trajanja postupka, nije bilo.

U vezi sa značajem spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, svakako imalo veliku važnost za podnositeljku ustavne žalbe, te da ona svojim ponašanjem nije bitno doprinela odugovlačenju postupka s obzirom na to da je dva puta neposredno pred/na ročištu predala podnesak i jednom tražila odlaganje ročišta radi preciziranja tužbenog zahteva, a posle prijema drugostepenog rešenja kojim je ukinuta prvostepena odluka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju prvostepenog postupka dao je ipak nadležni prvostepeni sud. U prilog oceni o ne razumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donetih 11 prvostepenih odluka koje su uki dane uglavnom u celini (jednom delimično) od strane nadležnih sudova i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2194/10 (ranije Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 141/94), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačk e 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protiv vrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata . Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21. st. 2. i 3. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio, najpre, da nema osnova za iznete tvrdnje o diskriminaciji, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane dis kriminacije, a da se na povredu prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pozvala samo formalno, ne navodeći ustavnopravne razloge, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom del u tačke 3. izreke, jer nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka .

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba čl. 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti