Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su proizvoljno primenili materijalno pravo, pogrešno uputivši podnositeljku na upravni postupak umesto da odlučuju o njenom zahtevu za utvrđenje prava korišćenja građevinskog zemljišta prema upisanim sukorisnicima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Č . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Č . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3557/12 od 17. aprila 2013. godine i presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4161/12 od 11. juna 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3557/12 od 17. aprila 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4161/12 od 11. juna 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Č. iz Novog Sada podnela je, 20. juna 2013. godine, preko punomoćnika S. B, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. st. 1. do 3. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe osporava stanovište redovnih sudova da se o zahtevu za utvrđenje prava korišćenja na građevinskom zemljištu odlučuje u upravnom postupku, zbog čega smatra da je materijalno pravo proizvoljno primenjeno na njenu štetu. Dodaje da je ovakvim shvatanjem sudova dovedena u situaciju da joj je priznato pravo svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, a da zbog odbijanja zahteva za utvrđenje prava korišćenja na zemljištu na kome se objekti nalaze, ne može da sprovede postupak njihove legalizacije. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4161/12 od 1. juna 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je utvrđeno da je tužilja S. Č, ovde podnositeljka ustavne žalbe, vlasnik prizemne porodične stambene zgrade broj 1 i prizemne pomoćne zgrade broj 2, sagrađenih na katastarskoj parceli broj 7568/1 i upisanih u list nepokretnosti broj 4586 KO N. S. 2. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je nosilac prava korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini – navedenoj katastarskoj parceli na kojoj su podignuti pomenuti objekti, što su tuženi (njih sedmoro), kao uknjiženi korisnici na po 1/7 idealnih delova, dužni da priznaju i da trpe da se izvrši zemljišnoknjižni i katastarski prenos. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiljin otac je 1960. godine kupio nepokretnosti koje su predmet spora (zemljište, kuća i pomoćni objekat), a zatim je, zajedno sa tužiljinom majkom, raspolagao njima u tužiljinu korist putem ugovora o poklonu overenog pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov. 18659/87 od 19. oktobra 1987. godine u kome je navedeno da se radi o vangruntovnom vlasništvu. Prema nepotpunom izvodu iz zemljišnih knjiga od 8. oktobra 2003. godine parcela broj 7568/2 (njiva) bila je upisana u ZKUL 2296 KO N. S. 2. kao društvena svojina sa pravom korišćenja tuženih. U zapisniku RGZ od 22. oktobra 2008. godine, sastavljenom u postupku izlaganja na javni uvid podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i podataka o pravima na nepokretnostima upisanim u privremeni list nepokretnosti broj 4586 KO N. S. 2, konstatovano je da je u posedovnom listu broj 3629 upisana parcela 7568/1 koja je nastala spajanjem četiri parcele, između ostalog i parcele broj 7568/2. U vreme podnošenja tužbe 3. juna 2010. godine, u pomenutom listu nepokretnosti parcela broj 7568/1 upisana je kao gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini sa pravom korišćenja tuženih u udelima od po 1/7 delova, dok je u V listu kao držalac porodične stambene zgrade broj 1 i pomoćne zgrade broj 2 - objekata izgrađenih bez odobrenja za gradnju upisana tužilja. Tužilja je 23. februara 2010. godine nadležnom upravnom organu podnela zahtev za legalizaciju pomenutih objekata. Odluku o odbijanju tužbenog zahteva prvostepeni sud je obrazložio time da se pravo korišćenja ne može steći na zemljištu na kojem je podignut nelegalan objekat.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3557/12 od 17. aprila 2013. godine potvrdio nižestepenu odluku u pobijanom odbijajućem delu sa obrazloženjem, da tužilja pravo korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu ne može steći neposredno kroz izgradnju objekata bez odobrenja za gradnju, već da redovan pravni put, propisan odredbama člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, podrazumeva da tek nakon legalizacije predmetnih objekata tužilja može kod nadležnog organa uprave da pokrene upravni postupak za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta, saglasno stavu 3. tačka 3) navedenog člana Zakona.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1. do 3.).

Članom 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

Članom 1. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS" , broj 72/09), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva za legalizaciju i tužbe, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju uslovi i način uređenja prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i izgradnja objekata, vršenje nadzora nad primenom odredaba ovog zakona i inspekcijski nadzor, druga pitanja od značaja za uređenje prostora, uređivanje i korišćenje građevinskog zemljišta i za izgradnju objekata.

Odredbama člana 70. pomenutog zakona bilo je propisano: da po zahtevu vlasnika objekta, organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove, donosi rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranju građevinske parcele (stav 2.); da se rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranju građevinske parcele donosi u slučaju da postojeća katastarska parcela, na kojoj je objekat izgrađen, predstavlja samo zemljište ispod objekta, ili da se radi o objektu za koji je podnet zahtev za legalizaciju i za koji je nadležni organ utvrdio da postoji mogućnost legalizacije, odnosno doneto rešenje o legalizaciji u skladu sa ranije važećim zakonom, ili da je u postupku konverzije prava korišćenja potrebno utvrditi zemljište za redovnu upotrebu postojećeg objekta, kada je vlasnik objekta fizičko ili pravno lice, a nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je taj objekat izgrađen jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija, odnosno drugo pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija (stav 3.); da r ešenje iz stava 2. ovog člana sadrži sve potrebne elemente za formiranje građevinske parcele, u skladu sa važećim planskim dokumentom, koje nadležni organ pribavlja po službenoj dužnosti (stav 5.);

Navedenim Zakonom takođe je bilo propisano: da se uz zahtev za naknadno izdavanje građevinske dozvole za porodične stambene objekte do 100 m2 i stambene objekte preko 100 m 2 sa jednim stanom, podnosi dokaz o pravu svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno pravu svojine na objektu, fotografije objekta i tehnički izveštaj o stanju objekta, instalacija, infrastrukturne mreže i spoljnjeg uređenja koji sadrži geodetski snimak objekta na kopiji plana parcele, sa iskazanom bruto razvijenom građevinskom površinom u osnovi objekta i dokaz o uplati administrativne takse (član 188.); da se pored dokaza koji su propisani u čl. 188. i 189. ovog zakona, kao dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na građevinskom zemljištu smatra - za objekat izgrađen na građevinskom zemljištu u svojini drugog lica - pravnosnažna sudska odluka kojom je utvrđeno pravo svojine na zemljištu, koju vlasnik pribavi u skladu sa propisima o svojinskim odnosima, a za objekat izgrađen na građevinskom zemljištu - ugovor o prenosu prava korišćenja, odnosno kupovini zemljišta, koji je zaključen do 13. maja 2003. godine između tadašnjeg korisnika zemljišta i podnosioca zahteva i koji je overen kod nadležnog suda; ugovor o kupovini objekta ili objekta u izgradnji između vlasnika, odnosno korisnika zemljišta i podnosioca zahteva, koji je overen kod nadležnog suda; ugovor o suinvestiranju izgradnje objekta zaključen između vlasnika, odnosno korisnika zemljišta i podnosioca zahteva, koji je overen kod nadležnog suda; pravnosnažno rešenje o nasleđivanju; pravnosnažno rešenje o statusnoj promeni privrednog društva iz koga se na nesporan način može utvrditi pravni kontinuitet podnosioca zahteva (član 193.) .

Noveliranim odredbama člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", broj 24/11) bilo je propisano: da se zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove, ako postojeća katastarska parcela na kojoj je objekat izgrađen predstavlja samo zemljište ispod objekta, osim u slučaju iz stava 2. ovog člana, ili kada se radi o objektu za koji je podnet zahtev za legalizaciju i za koji je nadležni organ utvrdio da postoji mogućnost legalizacije, odnosno za koji je doneto rešenje o legalizaciji u skladu sa ranije važećim zakonom, kada je takav objekat izgrađen na građevinskom zemljištu na kome je kao nosilac prava korišćenja, odnosno vlasnik upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija, odnosno lica čiji su oni osnivači , ili u slučaju kada je u postupku konverzije prava korišćenja potrebno utvrditi zemljište za redovnu upotrebu postojećeg objekta, kada je vlasnik objekta fizičko ili pravno lice, a kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je objekat izgrađen upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija ili pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili Republika Srbija ili drugo pravno, odnosno fizičko lice (stav 3.); da rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i o formiranju građevinske parcele donosi organ jedinice lokalne samouprave nadležan za imovinsko-pravne poslove (stav 9.).

5. Budući da podnositeljka smatra da joj je pravo na pravično suđenje povređeno proizvoljnom primenom materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije u njegovoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka i pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova. Tumačenje i primena merodavnog prava u nadležnosti je pomenutih sudova i nije predmet ustavnosudske ocene, pod uslovom da je način na koji sudovi tumače i primenjuju merodavno materijalno pravo u svakom konkretnom slučaju saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe tužbenim zahtevom, pored ostalog, tražila da se utvrdi da je nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu u državnoj svojini na kom se nalaze bespravno podignuti objekti, te da je tužbu podnela protiv sedam fizičkih lica koja su u javnim evidencijama o nepokretnostima upisana kao sukorisnici predmetne parcele. Odlučujući o ovako postavljenom zahtevu, prvostepeni sud je , ne pozivajući se ni na jednu zakonsku odredbu, zaključio da se pravo korišćenja ne može steći na zemljištu na kojem su podignuti objekti bez dozvole za izgradnju. Drugostepeni sud je, pozivajući se na novelirane odredbe člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji, koje su stupile na snagu 5. aprila 2011. godine, ocenio pravilnim stanovište nižestepenog suda, nalazeći da podnositeljka zaštitu svoga prava treba da ostvaruje pred nadležnim organom uprave u postupku za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta , i to nakon okončanja postupka njihove legalizacije.

Polazeći od razloga datih u obrazloženjima osporenih presuda , Ustavni sud ukazuje na sledeće: prvo, da je pravo korišćenja građevinskog zemljišta stvarno tj. imovinsko pravo i drugo, da se deklaratornom tužbom, pored ostalog, može tražiti utvrđenje postojanja nekog prava ili pravnog odnosa. Prema članu 1. Zakona o parničnom postupku, sud raspravlja i odlučuje o sporovima iz imovinskih i drugih građanskopravnih odnosa fizičkih i pravnih lica, osim ako su neki od sporova posebnim zakonom stavljeni u nadležnost drugog organa. S druge strane, odredbama Zakona o planiranju i izgradnji na koje se pozvao drugostepeni sud, uređen je postupak utvrđivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranja građevinske parcele .

Po nalaženju Ustavnog suda, redovni sudovi su, donoseći osporene odluke i dajući za njih razloge koji se suštinski tiču pitanja nadležnosti za postupanje, izgubili iz vida sadržinu tužbenog zahteva tj. predmet spora u konkretnom slučaju, što je za posledicu imalo proizvoljnu primenu materijalnog prava jer podnositeljka nije tražila donošenje rešenja o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranju građevinske parcele, već utvrđenje prava korišćenja prema licima koja su u javnim evidencijama upisana kao njeni sukorisnici.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim presudama Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3557/12 od 17. aprila 2013. godine i Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4161/12 od 11. juna 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4161/12 od 11. juna 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na pravično suđenje dovoljan vid pravičnog zadovoljenja za podnositeljku, zbog čega je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje navoda o povredi prava iz člana 58. st. 1. do 3. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporene drugostepene presude.

9. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.