Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv krivičnih presuda. Sud utvrđuje da nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, jer se kao relevantan datum uzima dan donošenja, a ne dostavljanja presude. Takođe, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milomira Vasića iz Sremčice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milomira Vasića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 5148/10 od 7. septembra 2010. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4884/10 od 11. maja 2010. godine zbog povrede prava iz člana 32. stav 1 , člana 33. stav 6. i člana 34. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 4884/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomir Vasić iz Sremčice, preko punomoćnika Tatjane Petrović, advokata iz Sremčice, podneo je Ustavnom sudu 25. novembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž. 5148/10 od 7. septembra 2010. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4884/10 od 11. maja 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i prava na imovinu iz člana 32. stav 1 , člana 33. stav 6, člana 34. stav 2. i člana 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 4884/10.

U ustavnoj žalbi se navodi:

- da je podnosilac osporenim presudama oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela laka telesna povreda opa snim oruđem iz člana 54. stav 2. KZRS;

- da je postupak zastareo, s obzirom na to da je podnosilic trebalo da bude osuđen za krivično delo iz člana 122. stav 1. KZ, a ne za stav 2, pa kako je za to delo zaprećena novčana kazna ili zatvor do godinu dana, krivično gonjenje je zastarelo;

- da je vođenje krivičnog postupk u svakom slučaju zastarelo, čak i za delo iz člana 122. stav 2. KZ, jer zastarelost je nastupila 20. septembra 2010. godine, dok je podnosiocu presuda uručena nakon nastupanja zastarelosti – 26. oktobra 2010. godine;

- da u osporenom krivičnom postupku činjenično stanje nije potpuno ni pravilno utvrđeno, niti ima dokaza da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, pa je osuđujuća presuda doneta na osnovu proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja, bez ikakvih pouzdanih dokaza, niti je sud cenio dokaze koji idu podnosiocu kao okrivljenom u prilog, čime je povređena odredba člana 32. stav 1. Ustava;

- da prilikom izricanja kazne nije primenjen zakon koji je blaži za učinioca, čime je povređeno podnosiočevo pravo iz člana 34. stav 2. Ustava;

- da presudu nije potpisao zapisničar, pa je povređen zakon, a time i ustavna prava podnosioca;

- da je povređen zakon time što pred većem drugostepenog suda nije održan pretres, čime je povređena odredba člana 377. stav 5. ZKP, a time i Ustav;

- da je postupak trajao preko šest godina, čime je povređeno podnosiočevo pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava.

Podnosilac je predložio da se utvrdi povreda njegovih označen ih ustavn ih prava i ponište osporene presude .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporene presude, kao i iz navoda ustavne žalbe, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 4884/10 od 11. maja 2010. godine podnosilac je osuđen zbog izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 54. stav 2. u vezi stava 1. KZ RS, izvršenog 18. septembra 2004. godine i izrečna mu je uslovna osuda, tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri meseca i istovremeno određeno da se tako utvrđena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo. Ovaj krivični postupak je pokrenut optužnim predlogom Drugog opštinskog javnog tužioca Kt. 2317/04 od 6. septembra 2005. godine.

Odlučujući o žalbi branioca okrivljenog, Apelacioni sud u Beogradu je 7. septembra 2010. godine presudom Kž. 5148/10 žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava, na koje se podnosilac poziva, utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da s vako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a krivična dela i krivične sankcije se određuju zakonom (član 34. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.).

Odredbama člana 54. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) (u daljem tekstu: KZ RS) , koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela za koje je podnosilac osuđen, bilo je, pored ostalog, propisano da će se kaznom zatvora do jedne godine kazniti onaj ko drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši (stav 1.), a da će se kazniti zatvorom do tri godine ukoliko je takva povreda nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši (stav 2.).

Članom 122. Krivičnog zakonik a („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09 ) (u daljem tekstu: KZ) , koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, propisano je, pored ostalog, da će se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine kazniti onaj k o drugog lako telesno povredi ili mu zdravlje lako naruši (stav 1.), a a ko je takva povreda nanesena oružjem, opasnim oruđem ili drugim sredstvom podobnim da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, učinilac će se kazniti zatvorom do tri godine (stav 2.) . Odredbom člana 103. stav 1. tačka 6) KZ je propisano da se krivično gonjenje ne može preduzeti kad protekne tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine, dok je odredbom člana 104. stav 6. KZ propisano da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Odredbom člana 360. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01, 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da presudu potpisuju predsednik veća i zapisničar, dok je odredbom člana 377. stav 5. propisano da se pretres pred drugostepenim sudom mora održati ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta.

5. Ocenjujući postojanje povreda ustavnih prava, na koja podnosilac ustavnom žalbom ukazuje, Ustavni sud je pošao od sadržine pojednih označenih odredaba Ustava i navoda ustavne žalbe.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je vođenje krivičnog postupka protiv njega u konkret nom slučaju zastarelo 20. septembra 2010. godine, dok mu je osporena drugostepena presuda uručena 26. oktobra 2010. godine.

Ustavni sud, prvenstveno, konstatuje da je krivično delo, za koje je podnosilac oglašen krivim i osuđen, izvršeno 18. septembra 2004. godine, a da je drugostepena osporena presuda doneta 7. septembra 2010. godine. Kazna propisana za krivično delo laka telesna povreda opasnim oruđem je , prema odredbi člana 54. stav 2. KZ RS, kao i prema odredbi člana 122. stav 2. KZ, kazna zatvora do tri godine. Saglasno odredbama člana 103. stav 1. tačka 6) i člana 104. stav 6. KZ, relativna zastarelost krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju nastupa 18. septembra 2007. godine , dok apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa 18. septembra 2010. godine. Ustavni sud je utvrdio da zastarelost krivičnog gonjenj a za krivično delo laka telesna povreda opasnim oruđem u konkretnom slučaju nije nastupila, s obzirom na to da je drugostepena osporena presuda doneta 7. septembra 2010. godine, odnosno 11 dana pre nastupanja apsolutne zstarelosti krivičnog gonjenja. Pri tome, Ustavni sud napominje da se kao datum relevantan za utvrđivanje nastupanja zastarelosti ne računa datum dostavljanja osporene presude, već datum njenog donošenja. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ovaj navod podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovan.

6. U odnosu na navode o povred i odredb e člana 3 77. stav 5. ZKP a time i povredi odredbe člana 32. stav 1. Ustava, zato što pred većem drugostepenog suda nije održan pretres, Ustavni sud ukazuje na već više puta izneto tumačenje da pretres pred raspravnim većem drugostepenog suda nije u svakom slučaju obavezan, ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta, već se ova odredba mora sagledati u logičkoj i pravnoj vezi sa odredbom stava 1. ovog člana, kao i sa odredbama člana 376. ZKP. Naime, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je obavezan da održi pretres kada odlučuje o žalbi protiv prvostepene presude, ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta, samo ukoliko je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi, odnosno da se otkloni uočena apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka, kako se ponovnim ukidanjem presude i vraćanjem predmeta prvostepenom sudu radi održavanja glavnog pretresa ne bi suvišno odugovlačilo sa presuđenjem krivične stvari. Ukoliko drugostepeni sud smatra da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, pa nema potrebe za izvođenjem novih dokaza, niti za ponavljanjem već izvedenih dokaza, a ne postoje ni drugi razlozi da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres, po stavu Ustavnog suda, bez obzira na to što je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta, nema obaveze toga suda da odluku donese na osnovu održanog pretresa , već to može učiniti u sednici žalbenog veća.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je odbijanjem Apelacionog suda u Beogradu da u konkretnom slučaju otvori glavni pretres i izvede naknadno predložene dokaze, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno time što je krivični postupak protiv njega trajao šest godina.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak započeo optužnim predlogom Drugog opštinskog javnog tužioca Kt. 2317/04 od 6. septembra 2005. godine, a okončan je osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. 5148/10 od 7. septembra 2010. godine.

Iako je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnot Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je, radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka uzeo u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, odnosno u konkretnom slučaju je uzeo u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka koji je, prema utvrđenim činjenicama, trajao pet godina.

Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, a imajući u vidu sve do sada ustanovljene kriterijume za ocenu povrede ovog prava ( složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca), uz konstataciju da je prvostepena presuda u ovom postupku jednom bila ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o neažurnosti postupajućih sudova, odnosno o tome da su sudovi nepotrebno odugovlačili postupak i tolerisali zloupotrebu prava od strane lica koja u njemu učestvuju.

Sledstveno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. Ocenjujući tvrdnju podnosioca da u konkretnom slučaju prilikom izricanja krivične sankcije nije primenjen zakon koji je blaži za njega kao učinioca, čime je povređeno podnosiočevo pravo iz člana 34. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je kazna propisana za konkretno krivično delo zatvor do tri godine prema oba krivična zakona, i to kako prema KZ RS koji je važio u vreme izvršenja krivič nog dela, tako i prema KZ važećem u vreme donošenja presude. Stoga, ovaj navod podnosioca Ustavni sud takođe ocenjuje kao neosnovan.

9. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, povreda prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i povreda prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 34. stav 2. i člana 33. st av 6. Ustava, i odlučio kao u prvom delu izreke.

10. U ustavnoj žalbi se tvrdi da u osporenom krivičnom postupku činjenično stanje nije potpuno ni pravilno utvrđeno, niti ima dokaza da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, pa je osuđujuća presuda doneta na osnovu proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja, bez ikakvih pouzdanih dokaza, niti je sud cenio dokaze koji idu podnosiocu kao okrivljenom u prilog, čime je povređena odredba člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se izneti navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, već se od Suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata, što ne spada u Ustavom utvrđene nadležnosti Ustavnog suda, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu.

11. Navode podnosioca o tome da je krivično gonjenje u konkretnom slučaju zastare lo, s obzirom na to da je podnosilic trebalo da trebalo da bude osuđen za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a ne za krivično delo laka telesna povreda opasnim oruđem iz stava 2. ovog člana, zbog čega bi zastarelost krivičnog gonjenja ranije nastupila, Ustavni sud ocenjuje kao proizvoljne i iskonstruisan e, zasnovane na subjektivnom tumačenju relevantnih propisa i tvrdnji da u osporenom krivičnom postupku činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Ne upuštajući se u ocenu osnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe o tome da prvostepenu presudu nije potpisao i zapisničar, kako je propisano odredbom člana 360. stav 2. ZKP, Ustavni sud ocenjuje da eventualna povreda ove odredbe ZKP nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava, utvrđenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

12. Tvrdnje o povredi prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava podnosilac ustavne žalbe nije argumentovao, niti je izneo razloge koji bi ukazivali na povredu ovog prava, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 3 6. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje .

13. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv osuđujuće krivične presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti