Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse. Apelacioni sudovi su u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosili različite odluke o zastarelosti potraživanja naknade štete za PTSP.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Milovanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Milovanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4145/10 od 7. septembra 20 11. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Milovanović iz Niša podneo je 17. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4145/10 od 7. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosiocu povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo, jer drugostepena odluka nije zakonita i pravična; da je na sudije drugostepenog suda izvršen jak uticaj da ne usvajaju tužbene zahtev e koji su bili identični sa tužbenim zahtevom podnosioca; da su sudovi na početku u pedesetak presuda usvojili tužbene zahteve za naknadu nematerijalne štete , da bi kasnije donosili presude kojima su odbijali istovetne tužbene zahteve, među kojima i zahtev podnosioca ustavne žalbe; da je osporena odluka suprotna stavu Vrhovnog suda Srbije koji je jedini ovlašćen da utvrđuje načelne pravne stavove i načelna pravna mišljenja radi jedinstvene primene zakona i propisa od strane sudova; da su sudovi zauzimali različite stavove u identičnim predmetima. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povrede navedenih prava. Takođe, podnosilac je dostavio presude sudova u drugim sličnim predmetima kao dokaz o različitom postupanju sudova.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudsko m predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 6283/10 od 25. maja 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane – Vojna pošta 6592 Niš da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati - na ime pretrpljenog straha iznos od 190.000 dinara i na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 410.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. maja 2010. godine, pa do isplate (stav prvi izreke) . Stavom drugim izreke ove presude obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 22.550 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4145/2010 od 7. septembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 6283/10 od 25. maja 2010. godine. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilac za vreme NATO bombardovanja u periodu od 12. januara 1999. godine do 22. juna 1999. godine bio pripadnik jedinice protivvazdušne odbrane, kao vojnik po ugovoru u Vojnoj pošti 6592 Niš; da je nalazom Više vojne lekarske komisije od 3. juna 1999. godine utvrđeno da je tužilac nesposoban za dužnost koju obavlja kao vojnik po ugovoru, jer mu je dijagnostikovan teži oblik bronhijalne astme koja nije profesionalno oboljenje; da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 2713/02 od 8. oktobra 2002. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i tužena država je obavezana da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih patnji usled umanjenja opšteživotne aktivnosti isplati iznos od 150.000 dinara; da su ti vidovi naknade tužiocu pripali zbog nastupelog teškog oblika bronhijalne astme; da medicinsku dokumentaciju , u vezi lečenja posttraumatskog sindroma koji je, kako navodi tužilac, nastao u periodu kada je obavljao poslove vojnika po ugovoru dok je bio u jedinicama protivvazdušne odbrane, isti poseduje tek od 2007. godine, a tužbu za naknadu nematerijalne štete je podneo 24. marta 2008. godine; da je nalazom veštaka neuropsihijatra od 19. februara 2010. godine ustanovljeno da su se prve psihičke tegobe jav ile nekoliko nedelja po povratku sa ratišta u vidu neraspoloženja, zabrinutosti za zdravlje , čime je smanjena tužiočeva socijalna aktivnost i efikasnost , te da je u tom periodu poče o sa upotrebom alkohola da bi smanjio napetost i neraspoloženje; da su kod tužioca , kao posledica preživljenih katastrofičnih traumatskih iskustava , nastale brojne izmene ličnosti i da postoji direktna uzročno-posledična veza između službe u vojsci i pretrpljenih doživljavanja tokom događaja koje je preživeo u ratu, kao i da postavljanje dijagnoze datira sa kraja 2007. godine i početka 2008. godine i da je samo u tom periodu moga o saznati da boluje od navedenog mentalnog poremećaja; da, imajući u vidu da su se kod tužioca prve psihičke tegobe javile nekoliko nedelja po povratku sa ratišta, a da je lečenje tužioca od navedenog psihičkog oboljenja započeto 2007. godine, te da je tužba za naknadu nematerijalne štete podneta 24. marta 2008. godine, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da su protekli kako subjektivni rok od tri godine, tako i objektivni rok od pet godina propisani odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, u kome je tužilac mogao da traži naknadu štete od tužene; da se iz nalaza veštaka utvrđuje da su se prve psihičke tegobe jav ile nekoliko nedelja po povratku sa ratišta u vidu neraspoloženja, zabrinutosti za zdravlje i da je tada tužilac poče o sa upotrebom alkohola da bi smanjio napetost i neraspoloženje, a što ukazuje da je bilo promena u njegovom psihičkom stanju koje je tužilac morao da uoči i da se obrati lekaru, i da je zapravo tada šteta i nastala; da je za nastanak ovog vida nematerijalne štete bitan i momenat kada se ovo stanje javlja i kada za njegove pojavne oblike čovek saznaje i kada ih doživljava, a ne kada mu je od lekara ili veštaka saopšteno da subjektivne tegobe koje on oseća predstavljaju određenu bolest.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3287/10 od 14. oktobra 2010. godine , na koju se podnosilac poziva ukazujući na različito postupanje istog suda , odbijena je žalba tužene Republike Srbije izjavljena protiv prvostepen e presud e, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da se saznanje za štetu ne vezuje samo za dan njenog prouzrokovanja, već i za saznanje o njenom obimu i visini, a to je onda kada je oštećenje zdravlja tužioca i njegove opšte životne sposobnosti zbog navedenog oboljenja postalo trajno.

Pored toga, u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da su presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine, odbijene žalbe tužene Republike Srbije izjavljene protiv prvostepenih presuda, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju tih presuda navedeno je, između ostalog, da je neosnovan navod žalbe tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, jer rok zastarelosti kod psihičkih oboljenja kod kojih je ishod lečenja neizvestan i može trajati do kraja života, teče od kad je bolest tužioca dobila konačan oblik, a u konkretnom slučaju je to dan davanja nalaza i mišljenja veštaka, jer je tužilac tada saznao za obim štete, odnosno za procenat umanjenja životne aktivnosti, a od tog dana nisu protekli ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti, propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Kako se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čije se povrede takođe ukazuje u ustavnoj žalbi, suštinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravn o sredstvo, to je postojanje povrede navedenih prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje drugostepenog suda, kao najviše instance u konkretnom slučaju, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Apelacioni sud u Nišu primenio odredbe Zakona o obligacio nim odnosima, samo formalno se pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u istoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. S druge strane, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni sud u Nišu i Apelacioni sud u Beogradu, kao sud ovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji done li različite presude, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu . Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima " Santos Pinto protiv Portugalije", od 20. maja 2008. godine i "Beian protiv Rumunije", od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Apelacionog suda u Nišu, odnosno Apelacionog suda u Beogradu, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu "Vinčić i drugi protiv Srbije", koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki . Ovakav stav Ustavni sud je već izrazio, pored ostalih, i u Odluci Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine.

Konačno, ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava, bez obzira na podnosiočevo nezadovoljstvo krajnjim ishodom parnice, pa je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem nadležnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji , podnosiocu ustavne žalbe pov ređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Takođe, s obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava , u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti