Odluka Ustavnog suda o cenzusu za reviziju i blagovremenosti ustavne žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena zbog vrednosnog cenzusa. Sud je potvrdio da se pravo na reviziju stiče donošenjem drugostepene presude, te se primenjuje zakon važeći u tom trenutku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 650/11 od 30. juna 2011. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 193/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13155/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, iz N. S, je 17. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Č. N, advokata iz N, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 650/11 od 30. juna 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 193/05.

U ustavnoj žalb i je navedeno: da je osporenim revizijskim rešenjem odbačena kao nedozvoljena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6801/10 od 9. juna 2010. godine iz razloga što je odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) izmenjena odredba člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što je određeno da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 100.000 evra; da je predmetni postupak pokrenut pre početka primene ovog zakona, te se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 491. st. 1. i 4. važećeg Zakona o parničnom postupku, prema kome će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona; da je u vreme podnošenja tužbe 1996. godine, imajući u vidu vrednost spora, podnosilac imao pravo na reviziju; da je postupak ukupno trajao 15 godina iako nije bio posebno složen, tako da ne postoji opravdanje za nerazumno dugo trajanje postupka pred nadležnim sudovima. Podnosilac zahteva da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo i da utvrdi da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

Podneskom od 19. marta 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je obavestio sud o novoj adresi, povukao je deo ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i tražio naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je članom 84. stav 1. Zakona, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 13155/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 193/05), kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 193/05 od 14. novembra 2007. godine, po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženog Z. B, radi isplate duga, u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 1.402.379,42 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. oktobra 2007. godine do konačne isplate, kao i za naknadu troškova parničnog postupka; stavom drugim izreke odbijen je i eventualni tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 939.773,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. oktobra 2007. godine do isplate, kao i na naknadu troškova parničnog postupka; stavom trećim izreke tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 6801/10 od 9. juna 2010. godine delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 193/05 od 14. novembra 2007. godine u odbijajućem delu eventualnog tužbenog zahteva i delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 135.758,91 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2007. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 77.470,00 dinara, dok je u preostalom delu navedena presuda potvrđena, s tim da je konstatovano da se tuženom ne dosuđuju troškovi odgovora na žalbu. Navedena presuda je ispravljena rešenjem Gž. 6801/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 68/11 od 10. marta 2011. godine prekinuo postupak po reviziji s obzirom na to da je nad tužiocem otvoren postupak stečaja. Stečajni upravnik ovde podnosioca ustavne žalbe je 8. juna 2011. godine obavestio Vrhovni kasacioni sud da preuzima postupak u ime tužioca, te su se ispunile procesne pretpostavke da se nastavi prekinuti postupak po reviziji.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 650/11 od 30. juna 2011. godine u stavu prvom izreke nastavljen je postupak po reviziji tužioca, sada u stečaju, koji je prekinut rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 68/11 od 10. marta 2011. godine, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6801/10 od 9. juna 2010. godine, ispravljene rešenjem tog suda Gž. 6801/10 od 23. septembra 2010. godine.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), član 394. Zakona o parničnom postupku izmenjen tako što je stavom 2. navedenog člana propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnosti, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je odredbama člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu tog zakona okončati po odredbama tog zakona, s tim da će izuzetno od ovog stava o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu tog zakona, odlučivati Vrhovni kasacioni sud po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu tog zakona; da je tužilac reviziju izjavio nakon stupanja na snagu citiranih odredbi stava 1. člana 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, odnosno dana 22. jula 2010. godine, te se u konkretnom slučaju za ocenu dozvoljenosti revizije uzima u obzir cenzus iz člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku; da je tužilac tražio isplatu iznosa od 1.402.379,42 dinara, po primarnom tužbenom zahtevu i po eventualnom tužbenom zahtevu 804.015,05 dinara, te su navedeni iznosi ispod cenzusa za dozvoljenost revizije propisanog odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da na dan podnošenja tužbe (preinačenja) 31. oktobra 2007. godine, utuženi iznos od 1.402.379,42 dinara prema srednjem kursu Narodne banke Srbije za evro predstavlja dinarsku protivvrednost od 18.156,12 evra, a iznos od 804.015,05 dinara dinarsku protivvrednost od 10.409,30 evra, te su oba iznosa ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije; da čak i u situaciji kada bi se navedeni iznosi sabrali, iznos od 28.565,42 evra je ispod cenzusa od 100.000 evra, za dozvoljenost revizije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Odredbom člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, izmenjen je član 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pa je određeno da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Članom 55. navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.), a da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Ustavni sud je u Odluci IUz–2/2010 od 14. marta 2013. godine odbio zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku , i zauzeo stav da se pravo na podnošenje revizije ne stiče trenutkom podnošenja tužbe, već momentom donošenja pravnosnažne drugostepene presude. Prema oceni Ustavnog suda, odredba člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku nije imala povratno dejstvo, jer je tom odredbom, kao prelaznom, bilo propisano postupanje po novom zakonu u postupcima koji su u toku, iz kog razloga nisu povređene odredbe člana 197. Ustava. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, takođe, konstatovao da primena novog zakona na postupke koji su u toku predstavlja trenutno dejstvo zakona, dok bi povratno dejstvo i retroaktivnost zakona značili primenu nove pravne norme na već okončane pravne situacije.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 650/11 od 30. juna 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6801/10 od 9. juna 2010. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe pravo na izjavljivanje revizije stekao donošenjem pravnosnažne drugostepene presude, odnosno 9. juna 2010. godine, dakle, kada su na snazi bile odredbe čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, neosnovano stanovište podnosioca ustavne žalbe da je zbog primene člana 55. pomenutog zakona lišen prava na izjavljivanje revizije. Naime, u konkretnom slučaju dozvoljenost revizije je upravo cenjena prema odredbama Zakona važećeg u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. Dakle, podnosilac je pravo na izjavljivanje revizije stekao u trenutku donošenja drugostepene presude, a ne kako to pogrešno smatra u momentu podnošenja tužbe. U parnicama koje su pravnosnažno okončane do 29. decembra 2009. godine stranke su pravo na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka stekle do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, pa se u tim slučajevima i cenzus za izjavljivanje revizije ceni prema odredbama tada važećeg zakona.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 650/11 od 30. juna 2011. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 650/11 od 30. juna 2011. godine.

6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 193/05, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Prema pravnom stavu Ustavnog suda, u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje da na drugačiju ocenu ne može da utiče ni činjenica da se ustavnom žalbom ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku. Ovo iz razloga što odredba člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu daje mogućnost izjavljivanja ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pre nego što su iskorišćena propisana pravna sredstva, dakle dok postupak još uvek traje, ali ako je, kao u konkretnom slučaju, postupak okončan, onda se blagovremenost ustavne žalbe ceni na način propisan odredbom člana 84. stav 1. Zakona, bez obzira na povredu kog Ustavom zajemčenog prava se podnosilac poziva.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe drugostepenu presudu nesporno primio pre 30. juna 2011. godine, kada je doneto rešenje kojim je revizija odbačena, dok je ustavnu žalbu izjavio 17. oktobra 2011. godine, dakle, po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud u tački 2. izreke odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 193/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13155/10.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9 ) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.