Neosnovanost ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog smrti bliskog lica. Sud je potvrdio stav da potraživanje prema državi zastareva u opštim rokovima, a ne privilegovanim rokovima za krivična dela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Asmana Gigoljaja iz sela Ljubižda - Has, opština Prizren , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Asmana Gigoljaja izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1168/10 od 15. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Asman Gigoljaj iz sela Ljubižda - Has, opština Prizren, preko punomoćnika advokata Damjana Brkovića iz Beograda, podneo je 26. novembra 2010 . godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1168/10 od 15. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova za naknadu neimovinske štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti oca; da je Apelacioni sud u Beogradu doneo odluku koja nema utemeljenje u zakonu, jer zakonska norma iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima jasno izražava nameru zakonodavca da se produženi rokovi zastrelosti odnose i na lice koje odgovara za štet u, a ne samo na učinioca krivičnog dela, čime je povredio pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava; da je Apelacioni sud u Beogradu donošenjem pobijane presude prkršio preuzete obaveze iz međunarodnih dokumenata navedenih u ustavnoj žalbi i standarda koji se odnose na nužnu primenu privilegovanih odredaba o zastarelosti potraživanja kada su u pitanju žrtve krivičnih dela i teških kršenja međunarodnog prava ljudskih prava, te je povredio pravo na naknadu štete predviđenu odredbom člana 35. stav 2. Ustava; da je drugostepeni sud povredio načelo pravne sigurnosti i nije postupio u skladu sa načelom jednakog postupanja u jednakim slučajevima, jer su brojne presude kojima je usvojen zahtev za naknadu štete iz krivičnog dela, donete primenom odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, kada tužena strana nije učinilac krivičnog dela, nego država, odnosno drugo lice koje odgovara za naknadu štete, te je samim tim Apelacioni sud u Beogradu povredio i Ustavom garantovano pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Kao dokaz ove tvrdnje u ustavnoj žalbi se citiraju delovi obrazloženja više sudskih odluka. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 8780/07 od 12. juna 2008. godine usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i još pet tužilaca i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretprljene duševne bolove usled smrti supruga i oca isplati iznos od po 500.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate i obavezao tuženu da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka. Po sprovedenom dokaznom postupku, prvostepeni sud je utvrdio da su dana 24. marta 1999. godine, što je ujedno i dan početka NATO bombardovanja, nešto posle 23 sata u pekaru sada pokojnog Behrama Gigoljaja, koja se nalazi u Mataruškoj Banji , provalili nepoznati napadači; da su tom prilikom pretukli drugotužioca Ganija Gigoljaja, kao i njegovog oca Behrama Gigoljaja, koji je usled povreda zadobijenih u toku napada od strane nepoznatih napadača preminuo četiri dana nakon kritičnog događaja u zdravstvenom centru u Kraljevu; da je obdukcijom utvrđeno da je smrt bila nasilna i da je nastupila usle d razaranja po život važnih moždanih centara. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi da je imajući u vidu činjenično stanje i član 180. Zakona o obligacionim odnosima, sud našao da postoji odgovornost na strani tužene, s obzirom na to da je šteta u vidu duševnih bolova koju u konkretnom slučaju tužioci trpe nastala upravo usled smrti fizičko lica, tj. njihovog supruga, odnosno oca, a da je smrt nastupila kao posledica akta nasilja, za vreme bombardovanja, od strane za sada još uvek nepoznatih napadača, te da je primenjujući materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje sud našao da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan, te je isti i usvojio. U obr azloženju je, takođe, navedeno da je sud cenio i istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete i da je imajući u vidu odredbu člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima našao da je isti neosnovan; da kako je u konkretnom slučaju šteta prouzrokovana krivičnim delom teške telesne povrede kvalifikovane smrću za koje je članom 95. Krivičnog zakonika Republike Srbije predviđeno da krivično gonjenje zastareva kad protekne 15 godina od izvršenja krivičnog dela, a imajući u vidu da je propisana kazna zatvora preko deset godina, te da u konkretnom slučaju taj rok nije istekao, a s obzirom na to da je tužba podneta 10. septembra 2007. godine, a krivično delo je izvršeno 24. marta 1999. godine, to je sud našao da je istaknuti prigovor zastarelosti neosnovan.

Rešavajući o žalbi tužene podnetoj protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1168/10 od 15. septembra 2010. godine usvojio žalbu i preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8780/07 od 12. juna 2008. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilaca i zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka odbio kao neosnovan. U obrazloženju prvostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo , zbog čega je drugostepeni sud ožalbenu presudu preinačio; da je prilikom donošenja ožalbene presude prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tokom postupka istakla tužena, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju primenjuje privilegovani rok zastarelosti predviđen članom 377. Zakona o obligacionim odnosima; da duži rokovi zastarelosti određeni članom 377. Zakona o obligacionim odnosima teku samo u odnosu na štetnika koji za štetu odgovara po osnovu krivice, odnosno samo u odnosu prema učiniocu krivičnog de la kojim je šteta uzrokovana, dok prema državi, odnosno prema pravnom licu koje za štetu odgovara po principu pretpostavljene odgovornosti, odnosno odgovornosti za drugog, potraživanje zastareva u rokovima propisanim odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da se u konkretnom slučaju gde bi tužena po osnovu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima odgovarala za naknadu štete za lica koja su stradala kao žrtve krivičnih akata nasilja ili terora, rokovi zastarelosti računaju prema članu 376. Zakona o obligacionim odnosima , koji propisuje subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete od tri godine od saznanja oštećenog za štetu i za lice koje je štetu prouzrokovalo i objektivni rok zastarelosti od pet godina od kada je šteta nastala, te je imajući u vidu da je šteta nastala 28. marta 1999. godine, a tužba podneta 19. septembra 2007. godine, potraživanje naknade štete u odnosu na tuženu zastarelo.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) , odredbama člana 1 80. je propisano da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (stav 1.), da o rganizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u aktima nasilja ili terora, javnim demonstracijama i manifestacijama koje su usmerene na podrivanje ustavnog uređenja, nemaju pravo na naknadu štete po ovom osnovu (stav 2.), da d ržava ima pravo i obavezu da zahteva naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu prouzrokovalo (stav 3.), da t o pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete (stav 4.) ; odredbama člana 376. je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.); odredbom člana 377. stav 1. je propisano da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, koji se svode na tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom donošenja osporene presude, Ustavni sud je i ovom prilikom konstatovao da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do p ovrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama koje prvenstveno zavise od okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupaku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud je konstatovao da je Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu polazeći od pravnog stava da se na pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete od tužene po osnovu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima ne može primeniti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, već rokovi iz člana 376. istog zakona. Po oceni Ustavnog suda, ovakvo pravno stanovište predstavlja ustavnopravno prihvatljivo tumačenje i primenu merodavnog materijalnog prava. Naime, članom 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao poseban vid odgovornosti za naknadu štete, propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu. Ustanovljavanjem ove objektivne odgovornosti države za naknadu štete nastale usled navedenih akata, pojačana je građanskopravna zaštita lica koja su na taj način pretprele štetu, a njihovo obeštećenje je učinj eno izvesnim. Ovo stoga, što u velikom broju slučajeva, kada usled terorističkih akata, javnih demonstracija i manifestacija nastane šteta, oštećena lica nisu u mogućnosti da se naplate od lica koja su skrivljenim radnjama štetu prouzrokovala, zbog toga što štetnici ostanu nepoznati ili nedostupni nadležnim organima ili ne poseduju imovinu iz koje bi se oštećeni mogao naplatiti. Dakle, odgovornost države u slučajevima iz člana 180. Zakona o obligacionim odnosima ima objektivni karakter, za nju je potrebno samo postojanje uzročno-posledične veze između akta nasilja ili terora i nastale štete i ona ne zavisi od toga da li je lice koje je pričinilo akt nasilja ili terora poznato i da li je utvrđena njegova krivična odgovornost, što znači da se zahtev za naknadu štete prema državi može staviti odmah po saznanju za pričinjenu štetu. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljiv pravni stav nadležnog suda da se na zastarelost potraživanja naknade štete iz člana 180. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima primenjuju opšti rokovi zastarelosti naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, što znači da se u slučaju ove odgovornosti države zahtev za naknadu štete može staviti u subjektivnom roku od tri godine od saznanja za štetu, odnosno u objektivnom roku od pet godina od nastanka štete. I po shvatanju Ustavnog suda, privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima može se primeniti samo u pogledu zahteva za naknadu štete istaknuto g prema licu koje je izvršilo akt nasilja ili terora kojim je prouzrokovana šteta.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1168/10 od 15. septembra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te da je u tom delu ustavna žalba neosnovana. S obzirom na ovu ocenu, Ustavni sud je našao da je neosnovan i zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi povredu prava na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa iz člana 35. stav 2. Ustava.

Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se izvodi iz obrazloženja različitih sudskih odluke navedeni u ustavnoj žalbi ne mogu prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju nadležnih sudova koji su pravnosnažno odlučivali u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, te je, kako podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze za svoju tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava, našao da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1168/10 od 15. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 42b stav 1. tačka 1) i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Neosnovanost ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti