Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko deset godina. Iako je podnosilac delimično doprineo odugovlačenju, neefikasnost suda je bila presudna. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Markovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mirka Markovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8/03, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 10266/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirko Marković iz Beograda, preko punomoćnika Miodraga Vasilijevića, advokata iz Beograda, je 30. maja 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 10266/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo 31. decembra 2002. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i zahtev za isplatu otpremnine; da je prvostepena presuda doneta nakon više od sedam godina, te da je ukinuta u jednom delu i vraćena na ponovni postupak i odlučivanje; da je u trenutku podnošenja ustavne žalbe postupak pred prvostepenim sudom i dalje u toku, „bez jasnih izgleda kada će biti okončan“; da je iz navedenih razloga u dosadašnjem toku postupka podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, naloži sudu okončanje postupka, utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete i objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 8/03, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10266/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Mirko Marković iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 31. decembra 200 2. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv Javnog preduzeća za vazdušni saobraćaj „JAT“ Beograd tužbu, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i isplate otpremnine.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 19 ročišta, pri čemu je jedno ročište odloženo zbog postupajućeg sudije. U periodu od 14. novembra 2003. godine do 12. marta 2004. godine sud je odredio mirovanje postupka, zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca, a ročište zakazano za 28. septembra 2005. godine odloženo je na traženje punomoćnika tužioca. Utvrđeno je i da je punomoćnik tužioca dva puta pismeno obaveštavao sud da u određenim vremenskih intervalima neće biti u zemlji, sa molbom da sud ročište zakaže u nekom od termina predloženim u podnescima.

Tokom dokaznog postupka sud je, pored ostalog, odredio ekonomsko-finansijsko veštačenje i na predlog tužioca odredio dopunu ekonomsko-finansijskog veštačenja, saslušao jednog svedoka, izvršio uvid u Kolektivni ugovor tuženog, izvod iz Sistematizacije tuženog za delatnost letački poslovi i uverenje o zdravstvenom stanju tužioca.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 8/03 od 2. jula 200 9. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje tuženog broj 01-8790/09376 od 13. juna 2002. godine i rešenje o izmeni navedenog rešenja u delu u kom je utvrđen iznos otpremnine i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 355.555,68 dinara, dok je stavom drugim izreke tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan za iznos preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 3.179.140,00 dinara. Stavom trećim izreke iste presude je dozvoljeno preinačenje tužbe tužioca, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 238.822,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda Gž1. 2398/10 od 18. marta 2010. godine ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P 1. 8/03 od 2. jula 200 9. godine u stavu drugom i trećem izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio upisnički broj P1. 10266/10. Sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam ročišta, pri čemu je ročište zakazano za 28. jun 2010. godine odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište zakazano za 14. novembar 2011. godine zbog nepotpunog sastava suda. Tokom dokaznog postupka, sud je, pored ostalog, saslušao dva svedoka. Utvrđeno je da je zamenik v.f. predsednika suda 9. maja 2012. godine izdala naredbu postupajućoj sudiji i naložila da se preduzmu sve zakonom propisane mere u cilju neopravdanog odugovlačenje predmetnog postupka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10266/10 od 17. septembra 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime otpremnine isplati iznos od 2.823.584,32 dinara, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 29. oktobra 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6882/12 od 13. februara 2013. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu je vraćen predmet P1. 10266/10 radi dopune postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10266/10 od 5. marta 2013. godine ispravljena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10266/10 od 17. septembra 2012. godine, zbog očiglednih omaški u pisanju izreke otpravka presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2921/13 od 9. maja 2013. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10266/10 od 17. septembra 2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1. 10266/10 od 5. marta 2013. godine, dok je stavom drugim izreke odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu naknadi troškove postupka po žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao deset godina i pet meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od sledećih činilaca: složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i zahteva za isplatu otpremnine, te da, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja. Ustavni sud je ocenio da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesporno postojao izuzetan značaj da se sporni postupak okonča u što kraćem roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da su propusti i neažurnost prvostepenog suda doprineli dužem trajanju postupka, i to posebno okolnost da je prvostepena presuda ukinuta u jednom delu i predmet vraćen na ponovni postupak, kao i da je zbog tehničkih omaški prvostepena presuda morala biti ispravljena. Takođe, Sud nalazi da je od značaja i da je zamenik v.f. predsednika suda izdao naredbu postupajućem sudiji da preduzme sve zakonom propisane mere zbog neopravdanog odugovlačenja predmetnog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac svojim ponašanjem doprineo dužem trajanju postupka. Pri tome, Ustavni sud ističe da pod doprinosom podnosioca ne podrazumeva to što je on više puta precizirao tužbeni zahtev na koji se tužena kasnije izjašnjavala i predlagao dopunu veštačenja, budući da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, broj 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131), s tim što se duže trajanje postupka iz tih razloga ne može pripisati ni sudu (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, stav 131 .). Međutim, činjenica da je sud zbog nedolaska uredno pozvanog podnosioca odredio mirovanje postupka, da je punomoćnik podnosioca tražio odlaganje ročišta, kao i da je punomoćnik podnosioca u jednom periodu svojim molbama uticao na dinamiku zakazivanja ročišta, po oceni Ustavnog suda nesporno predstavljaju one okolnosti koje se mogu smatrati značajnim doprinos om podnosioca ustavne žalbe ukupnom trajanju postupka.

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da ovakvo ponašanje podnosioca ustavne žalbe ne može biti od odlučnog značaja, imajući u vidu ukupno trajanje spornog postupka , kao i navedene propuste suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 8/03, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu broj P1. 10266/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500, evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povred e prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ponašanje sudova i podnosioca ustavne žalbe, kao i značaj prava o kome su sudovi odlučivali, te da, po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević