Odluka Ustavnog suda o povredi prava na trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na trajanje pritvora. Sud je konstatovao da su redovni sudovi produžavali pritvor koristeći stereotipne razloge, bez dovoljne individualizacije i obrazloženja zašto je dalje zadržavanje neophodno nakon pet godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radojka Repanovića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radojka Repanovića i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K-Po2. 71/10 od 11. oktobra 2010. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kž.2.Po2. 38/10 od 25. oktobra 2010. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe o trajanju pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radojko Repanović iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu 26. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Gradimira Nalića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K-Po2. 71/10 od 11. oktobra 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kž.2 Po2. 38/10 od 25. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 30. stav 1, člana 31. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe u ustavnoj žalbi navodi:

- da se protiv njega vodi postupak pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu pod brojem K-Po2. 29/10, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ;

- da je prethodno u ovom postupku Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu presudom Kt.V. 2/06 od 23. aprila 2009. godine oglasilo krivim više okrivljenih, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, kome je izrečena kazna zatvora u trajanju od 20 godina;

- da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Kž. I Po2. 4/2010 od 30. juna 2010. godine ukinuo prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe i vratio prvostepenom sudu postupak na ponovno odlučivanje i istom odlukom prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K-Po2. 71/10 od 11. oktobra 2010. godine prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor za još dva meseca;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž. 2 Po2. 38/10 od 25. oktobra 2010. godine odbijena žalba branilaca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K-Po2. 71/10 od 11. oktobra 2010. godine;

- da se podnosilac ustavne žalbe i dalje nalazi u pritvoru koji mu se računa od 17. oktobra 2005. godine kada je lišen slobode;

- da je odlučujući o predlogu za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe vanraspravno veće prvostepenog suda stalo na stanovište da stoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP zbog toga što postoji osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ, za koje delo je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a imajući u vidu posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u „povezanom delovanju većeg broja lica prema više oštećenih, te prouzrokovanu posledicu u vidu lišavanja života više lica među kojima žena i dece, koje okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju posebno teške okolnosti dela, koje opravdavaju zadržavanje okrivljenog u pritvoru po ovom osnovu“;

- da je žalbu protiv prvostepenog rešenja Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine odbio kao neosnovanu svojim rešenjem Kž.2. Po2. 38/10 od 25. oktobra 2010. godine.

- da postupajući sudovi ne samo da nisu dali jasne i nedvosmislene razloge, nego nisu dali bilo kakve razloge koji bi pokazali da je produženje pritvora prema podnosiocu neophodno radi vođenja krivičnog postupka;

- da težina zaprećene kazne i težina krivičnog dela sami po sebi ne opravdavaju dugotrajno pritvaranje;

- da nadležni sudovi nisu razmotrili mogućnost primene blažih mera kojima bi se obezbedilo prisustvo podnosioca i nesmetano vođenje krivičnog postupka;

- da u osporenim rešenjima nema ni reči o individualizaciji razloga za podnosioca ustavne žalbe i konkretnim i jasnim razlozima koji su opredelili sud da se upravo i konkretno njemu produži pritvor;

- da se godinama pritvor podnosiocu ustavne žalbe produžava na osnovu identičnih formulacija i stereotipnih izraza;

- da samo postojanje osnovane sumnje i identične formulacije o težini dela već dugo vremena ne mogu biti ni relevantan ni dovoljan uslov za dalja produženja pritvora koji traje već pet godina;

- da je Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine formalno odbio žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, a pri tom nije ni pokušao da odgovori na konkretne žalbene navode, prepisujući obrazloženje prvostepenog rešenja uz dodatak da su navodi žalbe „da u pobijenom rešenju nisu dati jasni, uverljivi i individualizovani razlozi za produženje pritvora, ocenjeni kao neosnovani“, kao i da „ostali navodi iz žalbe“ ne dovode u sumnju „pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja“.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe povređena gore navedena Ustavom zajemčena prava, da osporena rešenja poništi i naloži da se prema podnosiocu pritvor ukine i da se odmah pusti na slobodu. Naknada nematerijalne štete nije tražena.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu I Su. 1/11-22 od 4. februara 2011. godine sa prilozima, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Pred Višim sudom u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine (ranije Okružnim sudom u Beogradu) vođen je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe i drugih lica, po optužnici Tužilaštva za ratne zločine, zbog postojanja osnovane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, propisano odredbom člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi člana 22. KZ SRJ.

Optužnica je podignuta 25. aprila 2006. godine.

Presudom ranije Okružnog suda u Beogradu KT.V. 2/06 od 23. aprila 2009. godine podnosilac ustavne žalbe oglašen je krivim zbog izvršenja navedenog krivičnog dela i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 26. oktobra 2005. godine pa nadalje. Istom presudom odlučeno je i o krivici ostalih optuženih.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž. I Po2. 4/10 od 30. juna 2010. godine potvrđena je prvostepena presuda u odnosu na sve okrivljene osim u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, u kom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine K.Po.2 49/10 od 15. decembra 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ u vezi sa članom 22. KZ SRJ i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 20 godina, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 26. oktobra 2005. godine i određeno je da pritvor može trajati do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi.

B) Činjenice i okolnosti vezane za pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se tokom celog trajanja krivičnog postupka nalazi u pritvoru, i to od 26. oktobra 2005. godine godine kada je lišen slobode i u pritvoru je i dalje.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Ki.V.9/05 od 17. oktobra 2005. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) tada važećeg ZKP. U obrazloženju rešenja je navedeno da: „Imajući u vidu način izvršenja krivičnog dela koje se okrivljenima stavlja na teret, odnosno posebno teške okolnosti izvršenja koje se ogledaju u broju žrtava među kojima su žene i deca, koji su bili zatvoreni i u nemogućnosti da pružaju bilo kakav otpor, posebno imajući u vidu da je za delo koje se okrivljenima stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina“.

Tokom trajanja istražnog postupka, pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan rešenjem Okružnog suda u Beogradu-Veće za ratne zločine Kv.V. od 25. novembra 2005. godine za još dva meseca i rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Veće za ratne zločine Kr.r.z 2/06 od 18. januara 2006. godine za još tri meseca.

Nakon podizanja optužnice, a pre njenog stupanja na pravnu snagu, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan rešenjima istog suda Kv.V. 11/06 od 26. aprila 2006. godine i Kv. V. 14/06 od 25. maja 2006. godine za 30 dana. U obrazloženju oba rešenja je navedeno da: „iz dokaza i podataka prikupljenih u dosadašnjem toku krivičnog postupka proizilazi postojanje osnovane sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ, za koje krivično delo je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina, pa imajući u vidu posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja okrivljenih prema više oštećenih i prouzrokovanim posledicama u vidu lišavanja života više lica među kojima su žene i deca, to se produženje pritvora pokazuje opravdanim i neophodnim u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka“.

Nakon stupanja optužnice na pravnu snagu pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na dva meseca, i to: 23. juna 2006. godine, 23. avgusta 2006. godine, 23. oktobra 2006. godine, 22. decembra 2006. godine, 22. februara 2007. godine, 20. aprila 2007. godine, 20. juna 2007. godine, 20. avgusta 2007. godine, 19. oktobra 2007. godine, 19. decembra 2007. godine, 19. februara 2008. godine, 18. aprila 2008. godine, 18. juna 2008. godine, 18. avgusta 2008. godine, 17. oktobra 2008. godine, 17. decembra 2008. godine, 17. februara 2009. godine i 16. aprila 2009. godine (rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.V. 18/06, Kv.V. 28/06, Kv.V. 38/06, Kv.V. 46/06, Kv.V. 12/07, Kv.V. 32/07, Kv.V. 45/07, Kv.V. 60/07, Kv.B. 77/07, Kv.V.108/07, Kv.V. 21/08, Kv.V. 38/08, Kv.V. 56/08, Kv.V. 69/08, Kv.V. 86/08, Kv.V. 103/08, Kv.V. 14/09 i Kv.V. 29/09).

U obrazloženju rešenja od 23. juna 2006. godine kojima je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen navedeno je da: „Iz dokaza i podataka prikupljenih u dosadašnjem toku krivičnog postupka proizilazi osnovana sumnja da su okrivljeni (navođenje ostalih okrivljenih) i Radojko Repanović izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ...za koje krivično delo je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina, pa imajući u vidu posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja okrivljenih prema više oštećenih i prouzrokovanim posledicama u vidu lišavanja života više lica među kojima su žene i deca, to se produženje pritvora pokazuje opravdanim i neophodnim u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka“.

U obrazloženju rešenja od 23. avgusta 2006. godine, 23. oktobra 2006. godine, 22. decembar 2006. godine, 22. februara 2007. godine, 20. aprila 2007. godine, 20. juna 2007. godine, 20. avgusta 2007. godine, 19. oktobra 2007. godine, 19. decembra 2007. godine, 19. februara 2008. godine, 18. aprila 2008. godine, 18. juna 2008. godine, 18. avgusta 2008. godine, 17. oktobra 2008. godine, 17. decembra 2008. godine, 17. februara 2009. godine i 16. aprila 2009. godine, kojima je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 5) ZKP navedeno je da: „Iz dokaza i podataka prikupljenih u dosadašnjem toku krivičnog postupka proizilazi osnovana sumnja da su okrivljeni (navođenje ostalih lica) i Radojko Repanović izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ. Kako se okrivljenima stavlja na teret izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ, za koje je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina, a imajući u vidu posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja okrivljenih prema više oštećenih i prouzrokovanim posledicama u vidu lišavanja života više lica među kojima su žene i deca, to se produženje pritvora pokazuje opravdanim i neophodnim u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka“.

Nakon donošenja prvostepene presude 23. aprila 2009. godine, Okružni sud u Beogradu-Veće za ratne zločine je rešenjem K.V. 2/2006 prema podnosiocu ustavne žalbe i još trojici lica produžio pritvor. U obrazloženju rešenja je navedeno da je sud po službenoj dužnosti nakon donošenja prvostepene presude preispitao razloge za eventualno dalje zadržavanje okrivljenih u pritvoru, pa je našao da: „Imajući u vidu vrstu i težinu krivičnog dela za koje su optuženi oglašeni krivim, te da im je izrečena kazna zatvora u trajanju od 20, 15, odnosno 13 godina, te da način izvršenja krivičnog dela karakteriše povezano delovanje optuženih prema više oštećenih i da se posebno teške okolnosti dela ogledaju u prouzrokovanim posledicama u vidu lišavanja života više lica, među kojima su većinom bile žene i deca, a ceneći i teške fizičke i psihičke traume koje su nastupile kod oštećenih, sud nalazi da u konkretnom slučaju i dalje stoje razlozi za zadržavanje optuženih u pritvoru“.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž. I Po2. 4/10 od 30. juna 2010. godine, pored ostalog, prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor i odredio da mu isti po tom rešenju može trajati do dalje odluke prvostepenog suda.

U osporenom rešenju Kv.Po.2 71/10 od 11. oktobra 2010. godine Viši sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine je produžavajući pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe naveo da: „Iz dokaza i podataka prikupljenih u dosadašnjem toku krivičnog postupka proizilazi osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je optužnicom Tužilaštva za ratne zločine stavljeno na teret i da po oceni krivičnog veća Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine prema okrivljenom Radojku Repanoviću i dalje stoje razlozi za pritvor propisani odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, obzirom da postoji osnovana sumnja da je isti izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ, za koje delo je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a imajući u vidu posebno teške okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja lica prema više oštećenih te prouzrokovanu posledicu u vidu lišavanja života više lica među kojima žene i deca, koje okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, koje opravdavaju zadržavanje okrivljenog u pritvoru po ovom osnovu“.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine Kv.Po.2 71/10 od 11. oktobra 2010. godine izjavio žalbu u kojoj je, pored ostalog, naveo:

- da je Ustavom propisano da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, kao i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen;

- da produženje pritvora u konkretnom slučaju nije neophodno za vođenje krivičnog postupka i da težina dela koja se okrivljenom stavlja na tert sama po sebi ne može predstavljati okolnost koja pritvaranje može učiniti neophodnim za vođenje krivičnog postupka;

- da nije razmatrana blaža mera za obezbeđenje nesmetanog vođenja krivičnog postupka;

- da u prvostepenom rešenju nisu dati jasni, ubedljivi i individualizovani razlozi za produženje pritvora;

- da se u konkretnom slučaju ne može smatrati da pritvor traje najkraće potrebno vreme, jer pritvor prema okrivljenom traje punih pet godina i da samo postojanje osnovane sumnje i identične formulacije o težini dela više ne mogu biti ni relevantan ni dovoljan uslov za produženje pritvora koji traje pet godina.

Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine je 25. oktobra 2010. godine, odlučujući o žalbi protiv prvostepenog rešenja, doneo osporeno rešenje Kž.2.Po2. 38/10 u kome je ocenio da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je okrivljenom Radojku Repanoviću produžio pritvor navodeći da: „Iz spisa predmeta i pobijanog rešenja proizlazi osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi sa članom 22. KZJ, za koje delo je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a imajući u vidu posebno teške okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja lica prema više oštećenih, te prouzrokovanu posledicu u vidu lišavanja života više lica, među kojima žene i deca, a koje okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, to i po oceni Apelacionog suda, navedene okolnosti opravdavaju dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1- tačka 5) ZKP, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud“. Takođe, Apelacioni sud je naveo da: Imajući u vidu sve napred navedeno, suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog kojima se osporava postojanje razloga za pritvor po navedenom zakonskom osnovu, uz isticanje da u pobijanom rešenju nisu dati jasni, uverljivi i individualizovani razlozi za produženje pritvora, ocenjeni su kao neosnovani“. Konačno, Apelacioni sud ističe da je cenio i ostale navode žalbe branioca okrivljenog, pa je našao da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja.

Pritvor je kasnije prema podnosiocu ustavne žalbe produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv.Po.2 90/10 od 10. decembra 2010. godine za dva meseca, jer: „Iz dokaza i podataka prikupljenih u dosadašnjem toku krivičnog postupka proizilazi osnovana sumnja da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je optužnicom Tužilaštva za ratne zločine stavljeno na teret i da po oceni krivičnog veća Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine prema okrivljenom Radojku Repanoviću i dalje stoje razlozi za pritvor propisani odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, obzirom da postoji osnovana sumnja da je isti izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZJ u vezi člana 22. KZJ, za koje delo je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, a imajući u vidu posebno teške okolnosti krivičnog dela koje se ogledaju u povezanom delovanju većeg broja lica prema više oštećenih te prouzrokovanu posledicu u vidu lišavanja života više lica među kojima žene i deca, koje okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, koje opravdavaju zadržavanje okrivljenog u pritvoru po ovom osnovu“.

Nakon donošenja prvostepene presude Viši sud u Beogradu-Veće za ratne zločine je 15. decembra 2010. godine rešenjem K.Po.2. 49/10 prema podnosiocu ustavne žalbe produžio pritvor do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi uz obrazloženje da: „Imajući u vidu vrstu i težinu krivičnog dela za koje je optuženi oglašen krivim, da mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 20 godina, te da način izvršenja krivičnog dela karakteriše povezano delovanje većeg broja lica prema više oštećenih, koje predstavljaju posebno teške okolnosti dela koje se ogledaju u prouzrokovanim posledicama u vidu lišavanja života više lica među kojima su većinom bile žene i deca, sud nalazi da u konkretnom slučaju i dalje stoje razlozi za zadržavanje optuženog u pritvoru“. Apelacioni sud u Beogradu je 29. decembra 2010. godine svojim rešenjem Kž.2.Po.2. 48/10 odbio kao neosnovanu žalbu branioca našavši da je, pored ostalog, pravilno prvostepeni sud u pobijanom rešenju zaključio da postoje razlozi za produženje pritvora...o čemu je dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i veće tog suda, dok su navodi žalbe branioca ocenjeni kao neosnovani.

Podnosilac ustavne žalbe je u pritvoru i dalje.

4. Odredbom člana 30. stav 1. Ustava zajemčeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Članom 31. Ustava utvrđeno je, pored ostalog: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.), da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).

Prema odredbi člana 36. stav 2. Ustava, svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru, te da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 1. ZKP propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako: je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)); je presudom prvostepenog suda licu izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 6)). Do izmena ZKP objavljenih u „Službenom glasniku RS“, broj 72/09 od 3. septembra 2009. godine, odredbom člana 142. stav 2. tačka 5) bilo je propisano da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti ako je za krivično delo propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog načina izvršenja ili drugih posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje propisano je: da se posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluka o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi u skladu sa članom 142a ovog zakonika, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja, da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. stav 1. do 4.); da će se za određivanje ili ukidanje pritvora posle objavljivanja presude, do njene pravnosnažnosti primenjivati odredba stava 1. ovog člana i da odluku donosi veće prvostepenog suda iz člana 24. stav 6, da ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora i da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja, da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (član 358. tač. 3), 5). i 6)); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno, da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st.1. i 3.).

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu naglašava da je pravo na ličnu slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom, kao i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Pritvor, kao zakonska mera kojom se uskraćuje navedeno pravo, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor se, naime, određuje pre nego što je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđena krivica, tako da tokom trajanja mere pritvora u krivičnom postupku koji nije pravnosnažno okončan, još uvek u potpunosti važi Ustavom i Zakonikom utvrđena pretpostavka nevinosti. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu.

U nadležnosti redovnih sudova je da osiguraju da pritvor optuženog lica ne prelazi razumni vremenski rok. U tom smislu redovni sudovi su dužni da pažljivo ispitaju opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja, odnosno da u svakom konkretnom slučaju utvrde i navedu dalje postojanje zakonske osnove za pritvor, te podrobno obrazlože razloge zbog kojih smatrju da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Prilikom svake kontrole pritvora sud utvrđuje da li su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru i da li se ista svrha (nesmetano vođenje krivičnog postupka) može ostvariti drugom merom. Ukoliko sud oceni da okrivljenog treba zadržati u pritvoru, u rešenju mora navesti detaljne i individualizovane razloge za takvu odluku (Odluka Ustavnog suda Už - 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, st. 6. i 7. obrazloženja). Dakle, u nadležnosti redovnih sudova je da utvrde postojanje konkretnih razloga koji se odnose na osnov za određivanje ili produženje mere pritvora. Nije zadatak Ustavnog suda da utvrđuje ili preispituje te razloge, niti da zameni redovne sudove koji odlučuju o pritvoru podnosilaca ustavnih žalbi. Međutim, Ustavni sud jeste nadležan da na osnovu razloga koji su u vezi sa pritvorom datim u odlukama redovnih sudova i činjenica na koje podnosioci ustavnih žalbi ukazuju, odluči da li je ili nije u konkretnom slučaju došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava.

Da li je nadležni sud trajanje mere pritvora sveo na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, i da li je nadležni sud posle podizanja optužnice meru pritvora sveo na najkraće neophodno vreme u skladu za Ustavom i zakonom, odnosno da li je vreme trajanja pritvora razumno, ne može se proceniti in abstracto. Stoga, da li je razumno da optuženi ostane u pritvoru mora se procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Produžavanje mere pritvora može biti opravdano samo ako postoje takve okolnosti koje opravdavaju javni interes i pretežu nad pravilom poštovanja slobode pojedinca (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima W. protiv Švajcarske, 26. januar 1993, stav 30; Kudla protiv Poljske, 26. oktobar 2000, st. 110. i 111; Solmaz protiv Turske, 16. januar 2007, stav 38.).

Postojanje osnovane sumnje da je pritvoreno lice izvršilo krivično delo, a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, je uslov sine qua non za postojanje zakonitosti, kako prilikom određivanja tako i prilikom produžavanja mere pritvora (Odluka Ustavnog suda Už - 1429/2008 od 16. jula 2009. godine, stav 7. obrazloženja). Međutim, postojanje osnovane sumnje same po sebi nije dovoljno. Stoga, kada se pritvor više puta produžava, nadležni sudovi su prilikom donošenja odluke o pritvoru, u slučaju kada utvrde da i dalje postoje razlozi za produženje ove mere, dužni da posebno obrazlože razloge za pritvor u svakom pojedinačnom slučaju. Ti razlozi moraju biti relevantni i dovoljni, odnosno ne smeju biti proizvoljni. Proizvoljno lišavanje slobode postoji onda kada nadležni organi ne obrazlože na zadovoljavajući način razloge zbog kojih je lišavanje slobode bilo neophodno (presuda Kay protiv Velike Britanije, od 1. marta 1994, stav 31.) ili ako sud daje stalno identične i stereotipne razloge zbog kojih je doneto rešenje o produženju pritvora, a da pri tome ne elaborira nove razloge zbog kojih je produženje pritvora neophodno (presuda Mansur protiv Turske, od 8. juna 1995, stav 55.). Takođe, nadležni sud je u obavezi da detaljno obrazloži razloge za pritvor (Kurt protiv Turske, 24276/94 od 25. maja 1998. godine i Bayorkina protiv Rusije, 69481/01 od 27. jula 2006. godine).

Sledom navedenog, po oceni Ustavnog suda, dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemenog prava iz člana 31. predstavlja onu situaciju u kojoj nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu revnost u vođenju postupka.

6. Ustavni sud je, polazeći od navedenih opštih principa i činjenica i okolnosti ovog konkretnog slučaja, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u saizvršilaštvu za koje delo je zakonom propisana kazna zatvora preko deset godina. Ostaje da se utvrdi da li su nadležni sudovi dali "relevantne" i "dovoljne" razloge koji bi opravdali produženje pritvora i da li su pokazali "posebnu revnost" u vođenju postupka.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe traje od 26. novembra 2005. godine, kada je lišen slobode, do 4. februara 2011. godine, kada se Viši sud u Beogradu izjasnio na navode iz ustavne žalbe, dakle više od pet godina, pa i dalje.

Imajući u vidu dužinu trajanja pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju, nadležni sudovi su morali da navedu obrazložene razloge za zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru skoro pet godina.

Viši sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine se u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja, nakon skoro pet godina od kako se podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru, pre svega oslonio, pored postojanja osnovane sumnje protiv podnosioca, na visinu zaprećene kazne za krivično delo koje mu je stavljeno na teret i u tom smislu se pozvao na težinu optužbi, sa posebnim osvrtom na okolnosti dela koje se ogledaju u „povezanom delovanju većeg broja lica prema više oštećenih te prouzrokovanu posledicu u vidu lišavanja života više lica među kojima žene i dece“. Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine je u osporenom rešenju Kž.2.Po2. 38/10 od 25. oktobra 2010. godine navedene razloge za produženje pritvora ocenio osnovanim i pri tome se nije posebno izjasnio na navode iz detaljno obrazložene žalbe podnosioca protiv prvostepenog rešenja.

Dakle, težina krivičnog dela je bila osnovni razlog za procenu osnovanosti daljeg zadržavanja okriviljenog u pritvoru. Iz navedenog sledi da su nadležni sudovi smatrali da je težina krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret od takvog značaja da može da opravda posebne okolnosti krivičnog dela. Međutim, Ustavni sud naglašava da, iako težina krivičnog dela i visina zaprećene kazne koja je za to delo propisana može biti relevantan osnov u proceni razloga za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, ne može biti i jedini. Naime, određena krivična dela, zbog svoje posebne težine i visine zaprećene kazne opravdavaju inicijalno pritvaranje. Kod izrazito teških krivičnih dela, kao što su krivična dela protiv čovečnosti i ratnog zločina, dužina pritvora može biti opravdana i kod dugogodišnjeg pritvora (predmet Jentzsch protiv Nemačke, aplikacija od 6. oktobra 1970, Rezolucija 32, od 5. maja 1971.). ali je i u tim slučajevima potrebno daljnje opravdanje za produženje pritvora.

Uzimajući u obzir da je podnosilac ustavne žalbe bio optužen da je kao saizvršilac izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, Ustavni sud prihvata da su redovni sudovi opravdano smatrali da teške okolnosti dela koje se ogledaju u „povezanom delovanju većeg broja okrivljenih prema više oštećenih i prouzrokovanim posledicama u vidu lišavanja života više lica među kojima su žene i deca“ prvobitno, a i kasnije, mogu biti jak razlog za produženje pritvora. Međutim, Ustavni sud nije uveren da bi ove okolnosti, same po sebi mogle opravdati celokupan period trajanja pritvora više od pet godina. Tačnije, redovni sudovi uz naglašavanje težine krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret i objektivnih posledica koje su nastupile, nisu ukazali na bilo koji subjektivni razlog ili ponašanje u odnosu na podnosioca ustavne žalbe koji bi išli u prilog njihovom zaključku da ga zadrže u pritvoru. O ovim zahtevima se posebno mora voditi računa u slučajevima kakav je ovaj, kada su zakonska obeležja krivičnog dela i osnov po kome je pritvor produžen veoma slični. Po mišljenju Ustavnog suda, ovakvi opšti razlozi ne mogu da služe kao opravdanje za pritvor podnosioca ustavne žalbe u periodu od više od pet godina. Nadležni sudovi nisu uzeli u obzir činjenicu da su navedeni opšti razlozi iako relevantni, sve manje i manje dovoljni sa protekom vremena. Stoga su nadležni sudovi nakon proteka vremena morali da dodatno obrazlože i upotpune razloge zbog kojih smatraju da je pritvor i dalje osnovan.

Pored navedenog, Ustavni sud, takođe, konstatuje da su redovni sudovi konstantno, tokom celog postupka kontrole pritvora, ponavljali potpuno iste formulacije (vidi tačku 3. ove odluke), tako da je jedan isti pasus prepisivan iz godine u godinu i služio kao osnov za produženje pritvora. U osporenom rešenju, koje je doneto nakon što se podnosilac ustavne žalbe već skoro pet godina neprekidno nalazio u pritvoru, menja se samo red reči u rečenici, a da nije detaljno obrazloženo koja su to lična svojstva podnosioca ustavne žalbe ili neke druge okolnosti koje bi, kao posebno teške, objasnile zašto je produženje pritvora neophodno. Ustavni sud stoga smatra da je produženje pritvora u osporenim rešenjima jasno potvrdilo površan odnos redovnih sudova prema pritvoru podnosioca ustavne žalbe, koji je bio automatski produžen, bez konkretnih i dovoljnih činjenica, odnosno izmenjenih okolnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir.

Takođe, Ustavni sud primećuje da su nadležni sudovi propustili da ocene da li je dužina trajanja mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe premašila „razuman rok“. Takva analiza trebalo bi da bude posebno istaknuta u rešenjima o produženju pritvora, nakon što je podnosilac ustavne žalbe proveo nekoliko godina u pritvoru.

Ustavni sud ističe da je Evropski sud za ljuska prava u velikom broju predmeta utvrdio povredu člana 5. stav 3. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer su sudovi produžavali pritvor prema podnosiocima predstavki oslanjajući se uglavnom na ozbiljnosti optužbi i koristeći stereotipne formule bez osvrtanja na konkretne činjenice (videti Smirnova protiv Rusije, od 24. jula 2003. godine, stav 56. i dalje; Panchenko protiv Rusije, od 8. februara 2005. godine, stav 91. i dalje; Rokhlina protiv Rusije od 7. aprila 2005. godine, stav 63. i dalje; Khudoiorov protiv Rusije od 8. novembra 2005. godine, stav 172. i dalje; Dolgova protiv Rusije od 2. marta 2006. godine, stav 38. i dalje; Mamedova protiv Rusije, od 1. juna 2006. godine, stav 72. i dalje; Khudobin protiv Rusije od 26. oktobra 2006. godine, stav 103. i dalje; Belevitskiy protiv Rusije od 1. marta 2007. godine, stav 99. i dalje).

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi u osporenim rešenjima, propustivši da istaknu konkretne činjenice i oslanjajući se isključivo na težinu krivičnog dela i posledice koje su nastupile, produžili pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga koji se iako “relevantni“, ne mogu smatrati i „dovoljnim“ da opravdaju trajanje pritvora od pet godina.

U ovim okolnostima nije ni potrebno da Ustavni sud posebno ispituje da li su redovni sudovi pokazali posebnu revnost u vođenju postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na trajanje pritvora zajemčeno prvom rečenicom odredbe člana 31. stav 1. i stava 2. Ustava i ocenio da se pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete.

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio imajući u vidu da su ta rešenja bila temporalnog karaktera i da su prestala da proizvode pravno dejstvo donošenjem novih rešenja o produženju pritvora.

Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

7. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je nedvosmisleno utvrdio da je protiv osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine imao pravo na žalbu, o čemu je u samom rešenju poučen, da je žalbu izjavio i da je o izjavljenoj žalbi odlučivao Apelacioni sud u Beogradu-Odeljenje za ratne zločine osporenim drugostepenim rešenjem. Stoga Ustavni sud smatra da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo, a njegove navode da Apelacioni sud u Beogradu-Veće za ratne zločine u osporenom rešenju nije dao konkretne odgovore na žalbene navode, Ustavni sud je cenio kroz pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

8. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 30. stav 1. Ustava i citiranih odredaba Zakonika, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koje se pozvao.

Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 141. stav 1. i člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda, da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose: „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.

Sa iznetih razloga, Sud je ustavnu žalbu u odnosu na ostale istaknute povrde ustavnih prava odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

9. Imajući u vidu sve što je rečeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti