Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za tvrdnje o povredi prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u radnom sporu. Sud je utvrdio da podnosioci, pre obraćanja sudu, nisu podneli zahtev poslodavcu za priznavanje prava na naknadu za odvojen život, što je bio uslov po tada važećim propisima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4941/2010
09.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepečvić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Drobnjaka i Jelenka Đorovića, obojice iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Nikole Drobnjaka i Jelenka Đorovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1597/10 od 24. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Ivanović, advokat iz Beograda, je 26. novembra 2010. godine, bez priloženog punomoćja za podnošenje ustavne žalbe, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu u ime Nikole Drobnjaka i Jelenka Đorovića, obojice iz Raške, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1597/10 od 24. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava zasnivaju se na neprihvatanju stava redovnih sudova koji su postupali u ovom parničnom postupku da su podnosioci ustavne žalbe, saglasno tada važećim propisima, imali obavezu da prethodno Ministarstvu unutrašnjih poslova u kome su bili zaposleni, podnesu zahtev za priznavanje prava na naknadu za odvojen život. Pored toga, u prilog navoda o povredi prava iz člana 36. Ustava, ističe se da su podnosioci ustavne žalbe u žalbi na prvostepenu presudu izneli da su u prvostepenom postupku dostavili dokaz o tome da su bili nezakonito raspoređeni na radna mesta, te da je Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju osporene presude naveo da je cenio ovaj žalbeni razlog, ali da je našao da je on bez uticaja na drugačiju odluku.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, postupak po ustavnoj žalbi se uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je u parnici koju su pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu podnosioci ustavne žalbe kao tužioci vodili protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova radi isplate duga – naknade troškova za odvojeni život, doneta presuda P. 9636/04 od 9. oktobra 2008. godine, kojom su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da im tužena na ime naknade troškova za odvojeni život isplati opredeljene novčane iznose i da im naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1597/10 od 24. marta 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena prvostepena presuda. Drugostepeni sud je našao da je prvostepenom presudom pravilno u celosti odbijen tužbeni zahtev tužilaca, jer tužioci nisu dostavili nijedan dokaz na okolnost da je njihovo pravo na naknadu troškova za odvojen život utvrđeno rešenjem tužene, te stoga nije osnovano ni njihovo potraživanje isplate ove naknade pred sudom. Apelacioni sud u Beogradu izneti stav obrazlaže pozivanjem na odredbe člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima koji se primenjivao na radne odnose zaposlenih u državnim organima u vreme nastanka spornog odnosa i odredbe tada važećih podzakonskih propisa kojima su ova pitanja bila uređena. Sud je obrazložio zbog čega nalazi da navodi tužilaca o tome da su bili nezakonito raspoređeni nisu od uticaja na drugačiju odluku vezanu za isplatu naknade troškova za odvojeni život.

4. Polazeći od toga da je pravo na naknadu troškova za odvojeni život pravo koje zaposlenom pripada samo kada se za to steknu propisani uslovi – da zaposleni ima porodicu, da u mestu u kome radi nema rešeno stambeno pitanje i da članovi njegove uže porodice žive odvojeno van mesta u kome zaposleni radi, Ustavni sud ukazuje da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 71. stav 1. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02), ostvarivalo na osnovu pismenog zahteva zaposlenog funkcioneru koji rukovodi državnim organom. Istim zakonom bio je propisan postupak odlučivanja o podnetim zahtevima zaposlenih za ostvarivanje prava iz radnog odnosa, koji je obuhvatao i pravo na prigovor kao pravno sredstvo protiv prvostepene odluke kojom je odlučeno o zahtevu.

Kako ni sami podnosioci ustavne žalbe ne osporavaju činjenicu da se nisu obraćali tuženom sa zahtevom da im se prizna pravo na odvojeni život, to je Ustavni sud ocenio da se izneti navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima na kojima se mogu zasnivati tvrdnje da su im osporenom presudom povređena označena ustavna prava. Ustavni sud takođe nalazi da se pitanje nezakonitog raspoređivanja podnosilaca ustavne žalbe na određena radna mesta u državnom organu ne može dovesti u pravnu vezu sa predmetom tužbenog zahteva o kome je odlučivano u ovom parničnom postupku, jer za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva nije bilo od značaja da li su podnosioci ustavne žalbe na radna mesta bili raspoređeni zakonito ili ne, već da li su se pre obraćanja sudu, saglasno tada važećim propisima, obraćali nadležnom organu da im se prizna pravo na naknadu troškova za odvojeni život. Stoga se ni ovi navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutim povredama zajemčenih prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

S obzirom na prethodno izneto, Ustavni sud nije nalagao uređenje ustavne žalbe radi dostavljanja specijalnog punomoćja za njeno podnošenje u smislu odredbe člana 83. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, jer se ni naknadnim dostavljanjem punomoćja ne bi mogli otkloniti nedostaci koji onemogućavaju vođenje postupka.

5. Saglasno navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za tvrdnje o povredi prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti