Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje prava svojine. Postupak je trajao preko sedam godina, uz značajan period neaktivnosti prvostepenog suda, što opravdava dosuđivanje naknade nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. M . iz Vučja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 627/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P . 883/06) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. M . iz Vučja podne la je , 20. juna 2013. godine, preko punomoćnika Z. S , advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 627/10 ( inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P . 883/06).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak započeo 4. aprila 2006. Godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu; da je okončan nakon sedam godina, jednog meseca i 19 dana; da je prvostepenu presudu sud doneo nakon šest godina od podnošenja tužbe, te da u predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a koje bi opravdale dužinu postupka, posebno imajući u vidu da je bilo više dugih perioda nepostupanja prvostepenog suda. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 627/10 (inicijalno Opštinskog suda u Leskovcu P. 883/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 4. aprila 2006. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženih – D. I. i A. I, oboje iz Vučja i S. S. iz Čukljenika, radi utvrđenja prava svojine na određenim katastarskim parcelama. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 883/06. Dopisom od 4. septembra 2006. godine sud je obavestio tužilju da primerak tužbe nije dostavljen tuženoj D. I, uz napomenu dostavljača da se ista nalazi u Švedskoj i pozvao tužilju da dođe u sud radi bližih objašnjenja, a sve u cilju preduzimanja radnji koje bi omogućile zakazivanje rasprave. Pored toga, sud se dopisom obratio i tuženom A. I, koji je otac tužene D. I, tražeći da dostavi adresu tužene u inostranstvu ili da obezbedi punomoćnika za zastupanje imenovane (D. I.).

Tužilja je pristupila na prvo ročište od 20. jula 2007. godine, a tuženi nisu došli, iako je tužena S. S. uredno pozvana, a za tužene A. I. i D. I. je prijem poziva potpisalo treće lice. Međutim, sud je saopštio tužilji da je tužena D. I. pristupila 18. jula 2007. godine u sud i izjavila da je tužbu primila i da će angažovati istog punomoćnika koji već zastupa njenog oca, te da se na naredno ročište može pozvati njihov zajednički punomoćnik. Na sledećem ročištu od 13. septembar 2007. godine, tužilja je izjavila da opoziva punomoćje dato advokatu M. K, a od tuženih su pristupili A. I. i S. S. Punomoćnik tuženog A. I. je izjavio da još uvek nije uzeo ovlašćenje od tužene D. I, ali da su u kontaktu i da će obezbediti punomoćje. Prisutne stranke su izjavile da postoji mogućnost mirnog rešenja spora. Na naredno ročište od 23. oktobra 2007. godine, pristupile su iste parnične stranke kao i na prethodnom, s tim što je tužena S. S. izjavila da će u novembru otputovati za inostranstvo gde će boraviti do kraja maja naredne godine i predložila da je sud ne poziva na ročišta, jer nema punomoćnika koji će je zastupati. Na narednom ročištu od 15. novembra 2007. godine su bili prisutni tužilja i tuženi A. I. bez punomoćnika. Prisutni tuženi je izjavio da mu nisu poznate okolnosti u vezi ovlašćenja tužene D. I. Sud je konstatovao da još uvek nema uslova da otpočne postupak u ovom predmetu zbog toga što tužena D. I. nema punomoćnika, a u međuvremenu je i tužena S. S. otputovala iz zemlje, a nije angažovala punomoćnika, i saopštio tužilji da nema uslova da se rasprava održi osim uz uslov da se odsutnim tuženima postavi privremeni zastupnik čije bi troškove ona trebalo da plati. Povodom navedenog, tužilja je izjavila da nema potrebna materijalna sredstva da plati privremene zastupnike tuženima i predložila da se troškovi privremenog zastupanja plate iz sredstava suda, ali joj je odgovoreno da sud nema sredstva za takve namene i da neće dalje zakazivati ročište sve dok to ne predlože parnične stranke.

Postupak je nakon 1. januara 2010. godine i izvršene reforme u pravosuđu vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu pod brojem P. 627/10. Nakon nešto više od tri godine, sud je počeo da zakazuje ročišta za glavnu raspravu, pa je tako prvo ročište zakazano za 8. februar 2011. godine. Iz spisa predmeta proizlazi da je sud po sopstvenoj inicijativi zakazao ročište, odnosno nema podnesaka stranaka kojima su tražile da sud zakaže ročište. Do donošenja prvostepene presude zakazano je osam ročišta, od kojih pet ročišta nije održano, i to: tri ročišta zbog neprisustva tuženih – D. I. i S. S, jedno jer tuženi A. I. nije postupio po nalogu suda i nije dostavio potrebnu pismenu dokumentaciju, a jedno jer nisu bili združeni ostavinski spisi predmeta tog suda. Na ročištu od 14. septembra 2011. godine, sud je konstatovao da se pozivanje i dostavljanje sudskih pismena za tužene D. I i S. S. ubuduće vrši preko oglasne table suda, pozivajući se na odredbe čl. 139. i 140. Zakona o parničnom postupku. Podneskom od 3. maja 2012. godine tužilja je objektivno preinačila tužbu tako što je pored utvrđenja prava svojine tražila i utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o poklonu. Na održanim ročištima su saslušani tužilja i tuženi A. I. i izvršen je uvid u pribavljenu pismenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 627/10 od 6. juna 2012. godine usvojen je tužiljin tužbeni zahtev i obavezani su tuženi da tužilji naknade parnične troškove.

Tuženi A. I. i D. I. su izjavili žalbe protiv prvostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/12 od 23. maja 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 627/10 od 6. juna 2012. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 6. juna 2013. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem na oglasnu tablu suda (član 140. stav 1); da će stranku ili njenog zakonskog zastupnika koji se nalaze u inostranstvu, a nemaju punomoćnika u Republici Srbiji, sud pozvati da u primerenom roku postave punomoćnika za primanje pismena u Republici Srbiji, a ako stranka ili njen zakonski zastupnik ne postave takvog punomoćnika, sud će stranci na njen trošak postaviti privremenog zastupnika ovlašćenog za primanje pismena i o tome će obavestiti stranku, odnosno njenog zakonskog zastupnika (član 141.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. aprila 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/12 od 23. maja 2013. godine, koja je punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe dostavljena 6. juna 2013. godine, iz čega proizlazi da je parnični postupak trajao sedam godina i dva meseca.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podnošenja tužbe 4. aprila 2006. Godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka od više od sedam godina moglo bi, samo po sebi, da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je prvostepena presuda P. 627/10 od 6. juna 2012. godine doneta nakon šest godina od podnošenja tužbe (4. aprila 2006. godine), tako što je tužbeni zahtev usvojen i tuženi obavezani da tužilji naknade parnične troškove, kao i da je ista potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1779/12 od 23. maja 2013. godine, tako što je žalba tuženih odbijena kao neosnovana. Pored toga, utvrđeno je da je prvostepeni sud nakon podnošenja tužbe zakazivao ročišta za glavnu raspravu u primerenim vremenskim intervalima. Međutim, u jednom vremenskom periodu dužem od tri godine, od 15. novembra 2007. do 8. februara 2011. godine, sud nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu. Naime, nakon neuspelog pozivanja tuženih, na ročištu od 15. novembra 2007. godine, sud je konstatovao da još uvek nema uslova da otpočne postupak u ovom predmetu , zbog toga što tužena D. I. nema punomoćnika, a u međuvremenu je i tužena S. S. o tputovala iz zemlje, a nije angažovala punomoćnika, i saopštio tužilji da nema uslova da se rasprava održi osim da se o dsutnim tuženima postavi privremeni zastupnik čije bi troškove ona trebalo da plati. Kako se tužilja sa tim nije složila, sud je odložio zakazivanje ročišta dok to stran ke ne predlože. Ustavni sud konstatuje, imajući u vidu merodavne odredbe Zakona o parničnom postupku, da je prvostepeni sud imao mogućnost da odsutnim strankama postavi punomoćnika za prijem pismena, na njihov trošak, kao i da ukoliko dostavljanje pismena bude bezuspešno, dostavljanje izvrši stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda, što je sud i učinio, ali tek kasnije tokom postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje u predmetnoj parnici, Ustavni sud je konstatovao da svojim ponašanjem nije bitnije doprinela dužini trajanja postupka, iako jedno ročište nije održano na traženje tužilje jer je punomoćniku otkazala punomoćje, a i stranke su tražile da sud odloži ročište zbog pokušaja mirnog rešenja spora. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica arbitrarne primene pravila procesnog zakona, čiji je cilj da obezbedi efikasnost i brzo okončanje postupka, a što je dovelo do neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Ustavni sud je prilikom date ocene u ovom predmetu imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i više od dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 627/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 883/06), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova i ponašanje podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.