Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku po privatnoj tužbi za klevetu. Postupak je trajao skoro pet godina, a kašnjenja su uzrokovana neefikasnim postupanjem sudova, uključujući odlaganja pretresa i višestruko vraćanje spisa između instanci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrivoja Škrbića iz Jabuke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrivoja Škrbića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 346/10 (ranij pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu K. 335/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrivoje Škrbić iz Jabuke podneo je Ustavnom sudu, 2. juna 2014. godine, preko punomoćnika Dragana Todorovića, advokata iz Pančeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 346/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu K. 335/08), kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu povredu označenih ustavnih prava, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete. Tražio je troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu K. 346/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privatni tužilac Dobrivoje Škrbić, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 1. aprila 2008. godine privatnu krivičnu tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv okrivljenog Petra Vujasinovića, zbog krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakonika. Po privatnoj krivičnoj tužbi je formiran predmet K. 335/08.

Na glavnom pretresu od 8. maja 2009. godine privatni tužilac je istakao imovinskopravni zahtev.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Pančevu K. 346/10.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 10. juna 2010. godine tražio od suda brže postupanje i preduzimanje svih zakonskih mera kako bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu, jer je glavni pretres u nekoliko navrata odložen zbog neprisustvovanja okrivljenog.

U vremenskom periodu od 19. oktobra 2009. do 31. avgusta 2010. godine glavni pretres je zakazan šest puta, ali je uvek odložen, zbog neprisustvovanja okrivljenog.

Osnovni sud u Pančevu je naredbom K. 346/10 od 31. avgusta 2010. godine tražio od Policijske uprave u Pančevu prinudno dovođenje okrivljenog. Nije postupljeno po naredbi (zbog štrajka suda).

Osnovni sud u Pančevu je drugi put naredbom K. 346/10 od 12. oktobra 2010. godine tražio od Policijske uprave u Pančevu prinudno dovođenje okrivljenog. Policijska uprava u Pančevu je dopisom PU. 5803/10 od 28. decembra 2010. godine obavestila sud da nije postupljeno po sudskoj naredbi, jer okrivljeni nije kod kuće, iako je tražen u više navrata.

Osnovni sud u Pančevu je treći put naredbom K. 346/10 od 11. januara 2011. godine tražio od Policijske uprave u Pančevu prinudno dovođenje okrivljenog.

U toku krivičnog postupka glavni pretres je zakazan 25 puta, pri čemu 12 puta nije održan uglavnom zbog neprisustvovanja okrivljenog. U toku krivičnog postupka sproveden je dokazni postupak saslušanjem svedoka.

Osnovni sud u Pančevu je presudom K. 346/10 od 26. januara 2012. godine oglasio krivim okrivljenog za krivično delo klevete iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakonika, te mu je izrekao novčanu kaznu.

Osnovni sud u Pančevu je rešenjem K. 346/10 od 15. marta 2012. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu branioca okrivljenog podnetu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž. 2685/12 od 25. aprila 2013. godine usvojio žalbu branioca okrivljenog i ukinuo prvostepeno ožalbeno rešenje o odbačaju žalbe. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je prvostepena presuda dva puta dostavljena braniocu okrivljenom, te da zakonski rok za ponodošenje žalbe treba računati od dana kada je prvostepena presuda drugi put dostavljanjena braniocu okrivljenom.

Apelaciono javno tužilaštvo u Novom Sadu je dopisom od 17. juna 2013. godine tražilo spise predmeta od Osnovnog suda u Pančevu, jer je privatni tužilac podneo inicijativu da se podigne zahtev za zaštitu zakonitosti. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 22. jula 2013. godine. Nakon toga, spisi predmeta su dostavljeni Apelacionom sudu u Novom Sadu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je dopisom od 3. marta 2014. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Pančevu, radi dostavljanja žalbe Višem sudu u Pančevu, kao stvarno nadležnom žalbenom sudu, u smislu odredbe člana 23. stav 2. tačka 2) Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13, od 20. novembra 2013. godine).

Viši sud u Pančevu je dopisom od 14. marta 2014. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Pančevu, radi dopune postupka „tako što će doneti novu odluku, pa tek u situaciji da se uloži nova žalba predmet dostaviti na dalje postupanje po žalbi Višem sudu u Pančevu“. Osnovni sud u Pančevu je nakon toga ponovo dostavio spise predmeta Višem sudu u Pančevu.

Viši sud u Pančevu je dopisom od 4. aprila 2014. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Pančevu, kako bi sredio spis predmeta. Osnovni sud u Pančevu je nakon toga ponovo dostavio spise predmeta Višem sudu u Pančevu.

Viši sud u Pančevu je dopisom od 15. aprila 2014. godine ponovo vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Pančevu sa istim nalogom.

Viši sud u Pančevu je presudom Kž. 198/14 od 25. aprila 2014. godine oslobodio od optužbe okrivljenog, jer je u međuvremenu krivično delo klevete dekriminalizovano. Presuda je dostavljena privatnom tužiocu 8. maja 2014. godine.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzeci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kojem je ima o svojstvo privatnog tužioca, pri čemu je imovinskopravni zahtev istak ao 8. maja 2009. godine.

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisani za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe započeo 8. maja 2009. godine, danom isticanja imovinskopravn og zahtev a, a okončan 25. aprila 2014. godine , donošenjem presude Višeg suda u Pančevu Kž. 198/14 od 25. aprila 2014. godine.

U smislu predhodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak, u odnosu na podnosioca, trajao skoro pet godina, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući složenost konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da krivični postupak nije bio ni činjenično niti pravno složen.

Podnosilac ustavne žalbe je imao interes da se krivični postupak što pre okonča kako bi se odlučilo o njegovom imovinskopravnom zahtevu, te je podneskom od 10. juna 2010. godine tražio od suda brže postupanje i preduzimanje svih zakonskih mera kako bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog na glavnom pretresu, jer je glavni pretres u nekoliko navrata odložen zbog neprisustvovanja okrivljenog.

Ocenjujući postupanje sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Takođe, Ustavni sud ukazuje da do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ukoliko se dugo trajanje postupka može pripisati u krivicu sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Napijalo protiv Hrvatske, predstavka broj 66485/01 od 13. februara 2004. godine, stav 61.). Ustavni sud najpre ukazuje da je u vremenskom periodu od 19. oktobra 2009. do 31. avgusta 2010. godine glavni pretres bio šest puta uzastopno odložen, zbog neprisustvovanja okrivljenog, a Osnovni sud u Pančevu je tek naredbom K. 346/10 od 31. avgusta 2010. godine tražio od Policijske uprave u Pančevu prinudno dovođenje okrivljenog. Zatim, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž. 2685/12 od 25. aprila 2013. godine usvojio žalbu branioca okrivljenog i ukinuo prvostepeno rešenje o odbačaju njegove žalbe podnetu protiv prvostepene osuđujuće presude. U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nisu postojale nikakve procesne smetnje da Apelacioni sud u Novom Sadu istovremeno odluči kako o žalbi branioca okrivljenog podnetoj prvostepenog rešenja o odbačaju njegove žalbe, tako i o žalbi branioca okrivljenog podnetoj protiv prvostepene osuđujuće presude, čime bi okončao krivični postupak znatno ranije. Međutim, Apelacioni sud u Novom sadu je odlučio samo o žalbi branioca okrivljenog podnetoj protiv prvostepenog rešenja o odbačaju njegove žalbe. Ovo naročito zbog toga što je u tom trenutku krivično delo kleveto već bilo dekriminalizovano, te da je još tada postojao zakonski razlog za donošenje oslobađajuće presude. Umesto toga, spisi predmeta su, bez ikakvog zakonskog osnova, vraćeni prvostepenom sudu koji je spise predmeta ponovo dostavio Apelacionom sudu u Novom Sadu, a koji sud je spise predmeta vratio nazad prvostepenom sudu, jer više nije bio stvarno nadležan žalbeni sud u konkretnom postupku. Nakon toga, spisi predmeta su dostavljeni Višem sudu u Pančevu koji je u tri navrata vratio spise predmeta nazad prvostepenom sudu, zbog tehničkih razloga, a što je sve uticalo na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu K. 346/10 (ranij e pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu K. 335/08), pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tač ki 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, te po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Kako se ustavna žalba sadržinski odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, to Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastavljanja ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić