Povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje bračne tekovine, koji je trajao 39 godina. Podnosiocima je, srazmerno njihovom interesu, dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 i 200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. J. i B. J, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. J. i B. J. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21242/16 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo T. J. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Utvrđuje se pravo B. J. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. J. i B. J, obojica iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 10. maja 2019. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 26. septembra 2018. godine, ispravljene rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 7. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21242/16.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je predmetni postupak vođen radi utvrđenja bračne tekovine i udela u sticanju zajedničke imovine za vreme trajanja braka; da je isti trajao 40 godina; da tužena strana nije doprinela trajanju tog postupka, odnosno da je njihov doprinos neznatan; da postupak nije bio složen, odnosno nije bilo kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je trebalo razjasniti; da je sud svoju odluku zasnovao na varijanti A iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, ali da je ovakav stav neprihvatljiv; da je sud poklonio veru iskazu tužioca koji je dat 30 godina ranije.

Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, da poništi osporenu drugostepenu presudu, da utvrdi povredu označenih prava, kao i da utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21242/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv majke podnosilaca ustavne žalbe A.J.T. podneta je tužba 24. avgusta 1979. godine, kojom je tražen opoziv poklona određenog placa, koji je tužilac učinio tuženoj pre zaključenja njihovog braka, kao i da se utvrdi da je tužilac vlasnik 68% (kasnije 3/4) određenog stana i vlasnik navedenog štednog uloga.

U toku postupka održano je 33 ročišta, dok je 34 zakazana ročišta neodržano, i to – sedam ročišta zbog izostanka obe parnične stranke; tri ročišta zbog izostanka tužene strane; četiri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije; jedno ročište, jer je sud utvrdio da nedostaje deo spisa; tri ročišta zbog neurednog dostavljanja poziva nekoj od stranaka u postupku; dva ročišta zbog nepristupanja svedoka, odnosno veštaka; pet ročišta, jer su podnesak ili druga dokumentacija dostavljeni drugoj strani na dan zakazanog ročišta, pa je zahtevan dodatni rok za davanje odgovora na isti; četiri ročišta na predlog tužioca; jedno ročište zbog smrti tužioca; četiri ročišta iz drugih (neodređenih) procesnih razloga.

U toku postupka je bilo tri perioda duže neaktivnosti suda kada ročišta nisu zakazivana, i to u sledećim vremenskim intervalima: od 11. maja 1990. godine do 12. septembra 1991. godine; od 30. januara do 4. decembra 2003. godine; od 1. februara 2005. godine do 10. februara 2006. godine.

Presuda prvostepenog suda je u toku postupka ukidana dva puta, a predmet je vraćan na ponovno suđenje. Presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 2913/79 od 24. decembra 1980. godine ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3395/81 od 20. avgusta 1981. godine, a presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3021/81 od 18. novembra 1982. godine u odbijajućem delu, presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 7569/83 od 6. septembra 1983. godine.

Rasprava je u toku postupka u pet puta započeta iznova zbog izmene u sastavu sudijskog veća.

U sprovedenom dokaznom postupku saslušani su četiri svedoka i parnične stranke, izvršen je uvid u pisanu dokumentaciju i sprovedena su dva različita veštačenja od strane veštaka aktura, pri čemu su veštaci i saslušani u toku postupka.

Pošto je tužilac preminuo u toku drugog po redu ponovnog postupka, njegovi pravni sledbenici su 19. oktobra 1995. godine obavestili sud da preuzimaju parnicu.

Tužioci su 25. decembra 2000. godine preinačili tužbu, tako što su pored A.J.T, kao tuženog označili i njenog sina T. J, ovde podnosioca, što je obrazloženo činjenicom da je tužena A.J.T. stan koji je predmet tužbenog zahteva poklonila svom sinu T. J.

Imajući u vidu da su obe parnične stranke i njihovi advokati izostali sa ročišta koje je zakazano za 27. maj 2002. godine, tužioci su podneli zahtev za povraćaj u pređašnje stanje, međutim, njihov zahtev je odbijen rešenjem od 30. januara 2003. godine i utvrđeno je da se tužba smatra povučenom. Označeno rešenje je ukinuto rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 11. juna 2003. godine, nakon čega je prvostepeni sud, 4. decembra 2003. godine, stavio van snage rešenje o mirovanju postupka.

Na ročište zakazano za 10. februar 2006. godine nije došla nijedna stranka, te je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, dok je, rešenjem od 18. aprila 2006. godine odbio predlog tužilaca za vraćanje u pređašnje stanje. Protiv ovog rešenja tužioci su izjavili žalbu, čija dostava je više puta pokušana tuženima, ali se oni nisu nalazili na datoj adresi, pa je prvostepeni sud uputio spise predmeta Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi, koji je rešenjem od 25. januara 2008. godine, spise vratio nižestepenom sudu da dostavu izvrši u skladu sa Zakonom o parničnom postupku. U dopuni postupka, prvostepeni sud je ponovio dostavu žalbe tuženima, ali pismena nisu uručena, uz napomenu dostavljača da je, prema izjavi reonskog poštara, tužena preminula, a da se tuženi odselio.

Tužioci su, podneskom od 10. marta 2009. godine, obavestili sud da je tužena preminula 2006. godine i dostavili su izvod iz matične knjige umrlih.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu od 26. oktobra 2013. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužene.

Tužioci su, podneskom od 30. juna 2014. godine, kao tužene označili pravne sledbenike pok. A.J.T. – T. J. i B. J, ovde podnosioce ustavne žalbe. B. J. je izjavio da ne želi da stupi u parnicu, jer nije ništa nasledio iza pokojne majke, međutim, sud je 23. aprila 2015. godine doneo rešenje da se postupak nastavi prema tuženima T. J. i B. J.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu od 16. juna 2016. godine ukinuto je rešenje od 10. februara 2006. godine kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21242/16 od 13. oktobra 2016. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, te je utvrđeno da su tužioci vlasnici 7/18 spornog stana, dok je njihov zahtev za predaju tog stana u sudržavinu odbijen kao neosnovan. Takođe, konstatovano je da je tužba povučena u delu u kojem je traženo da se tvrdi da su tužioci vlasnici štednog uloga u iznosu od 713,30 DEM, a odbijen je kao neosnovan i zahtev tužilaca za određivanje privremene mere. U obrazloženju presude je navedeno da su tužioci još 25. decembra 2000. godine povukli tužbu u delu zahteva kojim je traženo da se tvrdi da su vlasnici štednog uloga.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 26. septembra 2018. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 7. novembra 2018. godine, odbijena je žalba tuženih i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21242/16 od 13. oktobra 2016. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno: da je u toku ovog postupka, ugovorom o poklonu od 6. jula 1990. godine, tužena A.J.T. predmetni stan poklonila tuženom T. J. (ovde podnosiocu); da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da sporni stan ne može predstavljati posebnu imovinu pokojne A.J.T, jer njena primanja i ušteđevina stečena pre braka nisu bili dovoljni za kupovinu stana, zbog čega je stan otplaćivan na kredit u toku trajanja braka; da je prvostepeni sud visinu doprinosa supružnika u sticanju spornog stana utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, na koji ni prvobitno tužena ni njeni pravni sledbenici nisu imali primedbe, niti su predložili novo veštačenje; da je tužbeni zahtev za predaju nepokretnosti u sudržavinu odbijen, jer je tuženi T. J. predmetni stan otuđio ugovorom o kupoprodaji od 29. marta 2007. godine; da je iz istog razloga odbijen i zahtev za izdavanje privremene mere koja se odnosila na zabranu raspolaganja predmetnom nepokretnošću.

Osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 26. septembra 2018. godine ispravljena je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 7. novembra 2018. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak pokrenut 24. avgusta 1979. godine, podnošenjem tužbe protiv majke podnosilaca ustavne žalbe, a da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 26. septembra 2018. godine, što znači da je postupak trajao ukupno 39 godina i jedan mesec.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac T. J. stupio u parnicu 25. decembra 2000. godine, i to tako što je preinačenjem tužbe označen kao drugotuženi (pored prvotužene A.J.T, njegove majke), a da je podnosilac B. J. stupio u parnicu 23. aprila 2015. godine, kao pravni sledbenik prvotužene, njegove majke, što znači da je T. J. učestvovao u postupku 17 godina i devet meseci, a podnosilac B. J. tri godine i pet meseci. Međutim, imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe pravni sledbenici prvobitno tužene A.J.T, Ustavni sud je prilikom razmatranja navoda podnosilaca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, cenio ukupno trajanje postupka, počevši od 1979. godine. Ustavni sud je ovakav stav već zauzeo u Odluci Už-378/2008 od 15. jula 2010. godine.

Ustavni sud ističe da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca.

Ustavni sud smatra da je predmetni parnični postupak u određenoj meri bio činjenično i pravno složen složen, imajući u vidu da su u sprovedenom dokaznom postupku saslušani četiri svedoka i parnične stranke, da je izvršen uvid u pisanu dokumentaciju i da su sprovedena dva različita veštačenja od strane veštaka aktura, pri čemu su veštaci i saslušani u toku postupka. Pri tome, i tužilac i tužena su u toku postupka preminuli, tako da su u parnicu stupili pravni sukcesori stranaka, što je u procesnom smislu otežalo postupak, zbog čega je isti bio u prekidu od 26. oktobra 2013. godine do 23. aprila 2015. godine.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud konstatuje da su podnosilac T. J. i inicijalno tužena A.J.T. (majka podnosilaca), svojim postupanjem doprineli ukupnom trajanju postupka. Naime, tri ročišta nisu održana isključivo zbog njihovog izostanka, dok sedam ročišta nije održano zbog izostanka obe parnične stranke. To je dovelo i do toga da je sud dva puta usvajao zahtev tužilaca za povraćaj, odnosno vraćanje u pređašnje stanje. Takođe, podnosilac T. J. je propustio da obavesti sud da je promenio adresu, usled čega sud u dužem vremenskom periodu nije mogao da mu dostavi na odgovor žalbu tužilaca izjavljenu protiv rešenja od 18. aprila 2006. godine, što je svakako uticalo na ukupno trajanje postupka. Takođe, ovaj podnosilac je propustio da obavesti sud da je njegova majka preminula 2006. godine, pa je sud saznao za ovu činjenicu tek iz podneska tužilaca od 10. marta 2009. godine, zbog čega je sud je u ovom periodu bezuspešno pokušavao da dostavi predmetnu žalbu tužilaca tuženoj A.J.T, ne zajući da je ona preminula.

Međutim, Ustavni sud smatra da opisani doprinos na strani podnosioca T. J. i prvobitno tužene A.J.T, pravnog prethodnika podnosilaca, kao i činjenica da je postupak bio činjenično i pravno složen, ne mogu opravdati trajanje postupka od čak 39 godina i jednog meseca.

Prema oceni Ustavnog suda, na ukupno trajanje postupka najviše je uticalo neefikasno postupanje prvostepenog suda, koje se, pre svega, ogleda u činjenici da je sud saznao da je tužena A.J.T. preminula 10. marta 2009. godine, a da je tek 26. oktobra 2013. godine prekinuo postupak i zahtevao od tužilaca da se izjasne o daljem toku postupka. Pored toga, Ustavni sud je uočio tri perioda neopravdane neaktivnosti u postupanju suda, u kojima ročišta nisu zakazivana, i to u sledećim vremenskim intervalima: od 11. maja 1990. godine do 12. septembra 1991. godine (jedna godina i četiri meseca); od 30. januara do 4. decembra 2003. godine (10 meseci); od 1. februara 2005. godine do 10. februara 2006. godine (12 meseci). Neefikasno postupanje suda ogleda se i u činjenici da četiri zakazana ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno ročište jer je sud utvrdio da nedostaje deo spisa. Na kraju, Ustavni sud ističe da je u toku postupka prvostepena presuda dva puta ukidana, a predmet vraćan na ponovno suđenje prvostepenom sudu. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome činjenica da je u toku postupka više puta nalagano ponovno razmatranje predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, presuda od 10. juna 2008. godine, stav 51; Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70767/01, presuda od 6. septembra 2005. godine, stav 51.).

Razmatrajući sledeći kriterijum za ocenu razumnosti dužine trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac T. J, kao nekadašnji vlasnik predmetnog stana, koji je u toku postupka otuđio, imao interes da se predmetni postupak okonča efikasno, imajući u vidu da su tužioci tražili da se utvrdi njihovo pravo svojine na predmetnom stanu i predaja istog u državinu. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da podnosilac B. J. nije bio vlasnik predmetnog stana, kao i da je zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci vlasnici štednog uloga u iznosu od 713,30 DEM, povučen još 25. decembra 2000. godine, dakle, pre nego što je ovaj podnosilac stupio u parnicu na mesto pokojne tužene. Ustavni sud, stoga, zaključuje da ishod predmetnog parničnog postupka nije bio od velikog značaja za podnosioca B. J.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud zaključuje da je osporeni parnični postupak bio u određenoj meri činjenično i pravno složen i da su podnosilac T. J. i inicijalno tužena A.J.T. (majka podnosilaca), svojim postupanjem doprineli ukupnom trajanju postupka. Međutim, Ustavni sud smatra da navedene okolnosti ne mogu opravdati trajanje postupka od čak 39 godina i jednog meseca, kao i da je na ukupno trajanje postupka najviše uticalo neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21242/16, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca T. J. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca B. J. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, kao i životni standard države, te činjenicu da će ova naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. U odnosu na podnosioca T. J, Ustavni sud je posebno imao u vidu da je ovaj podnosilac učestvovao u osporenom postupku 17 godina i devet meseci, kao i da je svojim ponašanjem u toku postupka doprineo ukupnom trajanju istog. Prilikom odlučivanja o zahtevu podnosioca B. J. za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je posebno imao u vidu da je ovaj podnosilac učestvovao u osporenom postupku tri godine i pet meseci, kao i činjenicu da ishod spornog parničnog postupka nije bio od velikog značaja za njega.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavljaju adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3085/17 od 26. septembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud još jednom ističe da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrarno na štetu podnosioca.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu izneli prihvatljive ustavnopravno razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Suprotno navodima ustavne žalbe, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, ocenio da on sadrži dovoljne i jasne razloge za iznete stavove i ocene.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenog ustavnog prava, već se podnosioci, istim navodima kao i za povredu prava na pravično suđenje, samo formalno pozivaju na povredu prava na imovinu, što ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. stav 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti