Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog neopravdanog prekida postupka

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je bio u prekidu preko šest godina. Iako su podnosioci doprineli zastoju, sud je bio dužan da nastavi postupak. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlada Đukića iz Surčina i Marjana Novaka iz Dobanovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlada Đukića i Marjana Novaka i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3781/03 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlado Đukić iz Surčina i Marjan Novak iz Dobanovaca podneli su 19. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavne žalbe zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3781/03.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-4953/2011 i Už-4954/2011. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), odlučio da se spoje postupci po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, i to tako što je predmet Už - 4954/2011 spojen sa predmetom Už - 4953/201.

U ustavnim žalbama je, između ostalog, navedeno da je od podnošenja tužbe proteklo osaam godina i pet meseci, a da „jednostavan i nimalo složen parnični prvostepeni postupak nije završen i da je neizvesno kada će biti završen“. Tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje podnosioci obrazlažu time da je održavanjem sastanka između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene postignut dogovor o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci. Predložili su da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava . Takođe su istakli opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3781/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Marjan Novak iz Surčina i Vlado Đukić iz Dobanovaca, sa još jednim tužiocem, podneli su 30. maja 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora, radi isplate razlike između isplaćene i zakonom garantovane plate. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 3781/03.

Nakon što je tužena dostavila odgovor na tužbu 1. jula 2003. godine, sud je na pripremnom ročištu održanom 23. januara 2004. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem. Na osnovu ovog dokaza, tužioci su 8. aprila 2004. godine precizirali tužbeni zahtev.

Sud je zatim održao ročišta 9. novembra 2004. i 26. januara 2005. godine, a na ovom drugom ročištu saslušao je veštaka.

Na ročištu od 18. aprila 2005. godine sud je doneo rešenje kojim je zastao sa postupkom u smislu člana 176. Zakona o parničnom postupku, radi zauzimanja stava o spornom pravnom pitanju koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu spora.

Nakon toga, sud je na ročištu koje je održao 26. septembra 2006. godine nastavio postupak, a zatim je održao ročišta 26. decembra 2006. i 11. aprila 2007. godine.

Podneskom od 11. septembra 2007. godine tužioci su predložili da se predmet dostavi Vrhovnom sudu Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja po članu 176. Zakona o parničnom postupku, jer smatraju da su stavovi Vrhovnog suda Srbije od 31. maja 2005. godine o načinu utvrđivanja visine plate pripadnika Vojske Jugoslavije, osporavanju akata koji su zbog toga doneti i nadležnosti u slučaju propusta u izvršenju tih akta u međusobnoj koliziji, a da je Vrhovni sud Srbije imao različite stavove prilikom donošenja odluka iz svoje nadležnosti.

Nakon ročišta održanog 13. septembra 2007. godine, sud je na ročištu koje je održao 24. decembra 2007. godine, na navedeni predlog tužilaca, prekinuo postupak na osnovu člana 215. tačka 1. Zakona o parničnom postupku, jer je našao da od rešavanja spornog pravnog pitanja zavisi odluka suda u ovoj stvari.

Protiv ovog rešenja stranke nisu izjavile žalbu, a predmet je arhiviran 5. februara 2008. godine.

Nakon toga, do donošenja odluke Ustavnog suda, u spisima predmeta nema dokaza o daljem postupanju u predmetu.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku (''Službeni list SFRJ'', br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i ''Službeni list SRJ'', br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na konkretan postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2 .); da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju ( član 215. stav 1. tačka 1)); da će se u tom slučaju , postupak nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak ( član 217. stav 2.); da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembr a 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u obzir uzme celokupan period dosadašnjeg trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak čija se dužina osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe do odlučivanja o ustavnoj žalbi, traje preko deset godina i devet meseci, s tim što je postupak u prekidu od decembra 2007. godine. Ovo samo po sebi može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava.

Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca. Stoga je i u ovom slučaju Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne radi se o činjenično i pravno složenijem sporu.

Imajući u vidu da se osporeni postupak odnosi na spor o potraživanju proisteklom iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je pretežan doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postuka dao prvostepeni sud. Ovo najpre stoga što je pripremno ročište održano skoro osam meseci nakon što je postupak pokrenut, a prvo ročište za glavnu raspravu devet meseci nakon održanog pripremnog ročišta. Osim toga, postupak je bio u zastoju više od jedne godine i pet meseci radi rešavanja spornog pravnog pitanja, u kom periodu se Drugi opštinski sud u Beogradu nijednom nije obratio Vrhovnom sudu Srbije kako bi proverio da li je taj postupak okončan, iako je Vrhovni sud Srbije 31. maja 2005. godine zauzeo pravno shvatanje o spornom pravnom pitanju. Ustavni sud zatim ukazuje da postupak nije ni morao biti prekinut 2007. godine, jer je Vrhovni sud Srbije već zauzeo stav o spornom pravnom pitanju koje je bilo od značaja za odlučivanje postupajućeg suda, kao i da ni nakon više od šest godina prekinuti parnični postupak nije nastavljen. Ovo i pored činjenice da je Vrhovni sud Srbije već bio zauzeo pravno shvatanje o spornom pravnom pitanju kada je postupak prekinut, kao i zbog toga što je u slučaju prekida postupka iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1) Zakona o parničnom postupku sud dužan da po službenoj dužnosti nastavi postupak kada se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom o prethodnom pitanju, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

Međutim, Ustavni sud nalazi da su i sami podnosioci doprineli dužini trajanja postupka . Ovo najpre stoga što su sami predložili da se postupak prekine, iako je sporno pravno pitanje već bilo rešeno, a da zatim, nakon donošenja rešenja o prekidu postupka, do odlučivanja o ustavnoj žalbi, nisu preduze li nijednu radnju kako bi se pravnosnažno pre kinuti postupak nastavio. Stoga nesu mnjivo proizlazi da se podnosioci ustavne žalbe nisu ponašali saglasno načelu procesne ekonom ije, niti se može smatrati da su u navedenom višegod išnjem periodu aktivno učestvovali u p ostupku koji se vodi po njihovoj tužbi, iako takva njihova obaveza postoji, s obzirom na to da je stranka dužna da se savesno koristi pravima priznatim zakonom.

I pored ovoga, Ustavni sud nalazi da je prevashodna dužnost suda da preduzme sve mere kako bi se predmet iz njegove nadležnosti okončao i time pružila sudska zaštita strankama u postupku .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3781/03 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi navoda ustavne žalbe da je u toku predmetnog parničnog postupka podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao preuranjenu, imajući u vidu da predmetni parnični postupak još nije okončan.

6. Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, a da više ne postoje razlozi za prekid postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 200 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značaj prava o kome su sudovi odlučivali, kao i postupanje suda i ponašanje podnosilaca ustavne žalbe koji su uticali i doprineli trajanju postupka. Po oceni Ustavnog suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku zbog neopravdanog prekida postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti