Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni roka za paulijansku tužbu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, utvrđujući da je Apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo. Sud je pogrešno računao rok za podnošenje paulijanske tužbe za pobijanje ugovora o doživotnom izdržavanju od dana zaključenja ugovora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4958/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi S. I. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 914/11 od 13. septembra 2011. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavn a žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 914/11 od 13. septembra 2011. godine i određuje da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosi teljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 1429/10 od 28. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. I. iz V. podnela je 18. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika M. N, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 914/11 od 13. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je osporenom presudom, između ostalog, potvrđena presuda Osnovnog suda u Vranju P. 1429/10 od 28. decembra 2010. godine u delu kojim je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je bez pravnog dejstva ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tuženog D. S.(1) i pok. D. S.(2), sa obrazloženjem da je protekao rok za podnošenje tužbe za pobijanje dužnikovih pravnih radnji propisan članom 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema mišljenju podnositeljke, Apelacioni sud u Nišu je na ovaj način postupio nepravično, jer je, i pored toga što je ocenio da je tužbu trebalo odbaciti kao neblagovremenu, potvrdio odbijajuću prvostepenu presudu, te je na taj način onemogućio da vodi dalje sporove radi namirenja svog potraživanja. Takođe je istakla da je rok propisan članom 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima trebalo računati od momenta smrti pok. D. S.(2), a ne od trenutka kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen, jer se prema Zakonu o nasleđivanju svojina na predmetu ugovora prenosi u trenutku smrti primaoca izdržavanja, koji ujedno predstalja i momenat kada je raspolaganje izvršeno. Dalje je navela da je Apelacioni sud u Nišu prenebregao činjenicu da je sporni ugovor pobijala i zbog toga što je pok. D. S.(2) raspolagala imovinom svog pok. supruga iza kojeg nije sprovedena ostavinska rasprava, kao i iz razloga što je sporni ugovor sa tuženim zaključen u vreme kada je tekla parnica za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koji je podnositeljka prethodno zaključila sa pok. D. S.(2). Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1429/10 od 28. decembra 2010. godine je: obavezan tuženi D. S.(1) da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na ime izvršenih obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju prema pok. D. i pok. B. S. isplati određeni novčani iznos po osnovu neosnovanog obogaćenja (stav 1. izreke); odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je prema tuženom bez pravnog dejstva ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 5. aprila 2004. godine pred Opštinskim sudom u Vranju pod brojem R. 185/04 između tuženog D. S.(1) i pok. D. S.(2) , kao i zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je sporni ugovor bez pravnog dejstva u odnosu na ½ idealnog dela stana koji se nalazi u V, jer je isti svojina pok. B. S, iz koje imovine bi se izvršilo namirenje tužiljinog potraživanja po osnovu neosnovanog obogaćenja (stav 2. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 3. izreke). Izlažući činjenične tvrdnje tužilje, prvostepeni sud je naveo da je tužilja istakla da tužbu podnosi na osnovu čl. 280. do 285. Zakona o obligacionim odnosima, sa predlogom da se utvrdi da joj je zaključenjem spornog ugovora pričinjena šteta, te da stoga, taj ugovor ne proizvodi dejstvo u visini njenog potraživanja prema pok. D. S.(2). Po sprovedenom dokaznom postupku, prvostepeni sud je, u bitnom, utvrdio: da je presudom Opštinskog suda u Vranju P. 1024/06 od 13. decembra 2006. godine raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju koji je tužilja, u svojstvu davaoca izdržavanja, zaključila 16. marta 1995. godine sa pok. B. i D. S(2), kao primaocima izdržavanja; da je tuženi D. S(1), u svojstvu davaoca izdržavanja, 5. aprila 2004. godine sa sada pok. D. S(2), kao primaocem izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju kojim se primalac izdržavanja obavezala da tuženom prenese u svojinu stan u V; da ovim ugovorom nije predviđena odgovornost tuženog za dugove primaoca izdržavanja; da je tuženom bilo poznato da je tužilja prethodno zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa pok. D. i B. S, koji nije ostvaren; da je rešenjem Opštinskog suda u Vranju P. 858/07 prekinut postupak koji je nakon raskida ugovora o doživotnom izdržavanju vođen po tužbi tužilje S. I. protiv tužene D. S.(2), radi sticanja bez osnova, zbog smrti tužene. Iz obrazloženja presude proizlazi da je visina tužiljinog potraživanja utvrđena na osnovu sprovedenog finansijskog veštačenja rađenog na bazi prezentovanih računa na ime plaćenih komunalija, otkupa stana, troškova sahrane i podušja za pok. B. S. Pozivajući se na odredbe člana 210. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da se tuženi, sticanjem spornog stana po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa pok. D. S(2) , neosnovano obogatio na račun tužiljine imovine, i da je stoga dužan da tužilji naknadi troškove koje je imala po osnovu ispunjenja obaveza prema pok. D. i B. S.(1) iz ugovora o doživotnom izdržavanju raskinutog presudom Opštinskog suda u Vranju od 13. decembra 2006. godine. Prvostepeni sud je, bez pozivanja na bilo koju zakonsku odredbu, odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju bez pravnog dejstva prema tuženom D. S(1), kao i zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ovaj ugovor bez dejstva u odnosu na ½ idealnog dela stana u V, iz koje imovine bi se namirilo tužiljino potraživanje po osnovu sticanja bez osnova do kojeg je došlo usled raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog sa pok. D. i B. S(1).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 914/11 od 13. septembra 2011. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime ispunjenja obaveza iz ugovora o doživotnom izdržavanju prema pok. D. i B. S.(2) isplati određeni novčani iznos, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Obrazlažući svoju odluku, drugostepeni sud je ocenio da je tužbu, u delu kojim se pobija ugovor o doživotnom izdržavanju od 5. aprila 2004. godine, trebalo odbaciti kao neblagovremenu zbog proteka roka propisanog članom 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužba podneta 11. juna 2008. godine. Međutim, kako prema nalaženju drugostepenog suda, odbijanje u sebi sadrži odbačaj, i kako su pravne posledice za stranku iste, pobijana presuda je potvrđena u odbijajućem delu. Pozivajući se na odredbe člana 194. i člana 224. st. 1. i 2. Zakona o nasleđivanju, Apelacioni sud u Nišu je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, sa obrazloženjem da tuženi nije stekao sporni stan po osnovu nasleđa, već po osnovu pravnog posla, te da stoga ne odgovara za dugove primaoca izdržavanja. Za razliku od prvostepenog suda, drugostepeni sud je naveo da je tužba u predmetu P. 858/07 povučena.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 45/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) je propisano: da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete i da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. st. 1. i 2.); da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (član 280. stav 1.); da se teretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (član 281. stav 1.); da se tužba za pobijanje podnosi se protiv trećeg lica sa kojim je, ili u čiju je korist preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih pravnih sledbenika (član 283. stav 2.); da se tužba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1. a za ostale slučajeve u roku od tri godine (član 285. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324).

Zakonom o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95 i 101/03 - USRS ) je propisano: da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (član 194. stav 1.); da je, kad sud izrekne raskid, primalac izdržavanja dužan dati naknadu za primljena davanja i usluge ( član 201. stav 2.);

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnositeljka zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnosi teljke ustavne žalbe.

Pre svega, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnoj slučaju radi se o paulijanskoj tužbi koja ima za cilj da se određena pravna radnja dužnika oglasi prema poveriocu bez pravnog dejstva, i to samo do visine njegovog potraživanja, što je treće lice, koje ima procesni položaj tuženog, i koje je primilo određenu korist putem pobijane radnje, dužno da trpi u traženom obimu, pri čemu je postojanje poveriočevog prava na naplatu traženog iznosa uz ispunjenost ostalih uslova prethodno pitanje. Takođe, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da je ugovor o doživotnom izdržavanju ugovor sa trajnim izvršenjem davaočevih obaveza, dok se, s druge strane, primaočeva obaveza izvršava jednim aktom, koji nastaje u trenutku smrti primaoca izdržavanja. Dakle, u trenutku zaključenja ugovora, ugovorne strane stiču samo obligaciona prava, a prenos prava svojine na primaočevoj imovini odložen je do trenutka njegove smrti. Iz izloženog sledi da se ugovor o doživotnom izdržavanju, kao pravna radnja, sastoji iz dva odvojena akta – zaključenja samog ugovora koji predstavlja pravni osnov sticanja i pribavljanja tj. prenosa prava svojine na davaoca. Po shvatanju Ustavnog suda, u slučaju kada se pravna radnja sastoji iz dva ili više odvojenih akata, izvršenje poslednjeg akta čini tu pravnu radnju perfektnom tj. u celini izvršenom, te se stoga pravna radnja smatra preduzetom u trenutku kada je izvršen poslednji akt koji tu radnju okončava.

Apelacioni sud u Nišu odbio je podnositeljkin tužbeni zahtev za pobijanje ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između tuženog i pok. D. S(2), sa obrazloženjem da je tužba neblagovremena. Ocenu o neblagovremenosti podnete tužbe drugostepeni sud je zasnovao na odredbi člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, uzimajući za početak roka datum zaključenja spornog ugovora o doživotnom izdržavanju - 5. april 2004. godine. S druge strane, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je u tom momentu još uvek bio na snazi ugovor o doživotnom izdržavanju koji je podnositeljka ustavne žalbe zaključila sa primaocima izdržavanja, budući da je ovaj ugovor raskinut presudom koja je doneta u decembru 2006. godine, a novi ugovor koji je pok. D. S.(2) zaključila sa tuženim nije bio izvršen. Međutim, Apelacioni sud u Nišu, prilikom donošenja osporene presude, ove činjenice, koje mogu da budu od bitnog značaja za ocenu blagovremenosti podnete tužbe nije razmatrao, već je početak roka za podnošenje paulijanske tužbe računao od trenutka kada nisu ni bili ispunjeni uslovi da podnositeljka eventualno potražuje ono što je dala na ime ispunjenja svoje ugovorne obaveze i kada radnja koja se pobija nije bila u celini izvršena. Po oceni Ustavnog suda, propust drugostepenog suda da ove okolnosti uzme u obzir prilikom ocene blagovremenosti podnete tužbe i donošenja odluke kojom o tužbenom zahtevu meritorno odlučuje, sa obrazloženjem da odbijanje u sebi sadrži i odbačaj , za posledicu je imao da način na koji je taj sud primenio merodavno materijalno pravo jeste proizvoljan, te samim tim i ustavnopravno neprihvatljiv. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode koji se ističu u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu da se garancije prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, odnose i na zaštitu stranaka u parničnom postupku od proizvoljne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 914/11 od 13. septembra 2011. godine i određivanjem da u ponovnom postupku nadležan drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 1429/10 od 28. decembra 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije dostavila dokaz o različitom postupanju sudova u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je na takvo postupanje ukazala u ustavnoj žalbi, što je osnovna pretpostavka da se navodi o povredi označenog prava učine ustavnopravno utemeljenim. Ustavni sud i ovom prilikom podseća da samo formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

U odnosu na istaknutu povredu prava na mirno uživanje imovine, Ustavni sud ukazuje da član 58. stav 1. Ustava garantuje mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a kako je predmetni parnični postupak vođen radi pobijanja pravnih radnji dužnika, to je, po oceni Ustavnog sud a, ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom označenog prava.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni roka za paulijansku tužbu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti