Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Kao razloge je naveo neefikasno postupanje suda, kašnjenje veštaka i donošenje pogrešne delimične presude. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4958/2020
11.04.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „C.“ doo Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „C.“ doo Beograd i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5069/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo privrednog društva „C.“ doo Beograd na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „C.“ doo Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 29. maja 2020. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji j e vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5069/12, kao i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6755/19 od 12. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da je neprihvatljivo stanovište drugostepenog suda da nalaz i mišljenje Komisije veštaka građevinske struke predstavlja konačni obračun izvedenih radova, kao i da se preboj međusobnih potraživanja parničnih stranaka izvrš i na dan veštačenja, odnosno na dan kada je utvrđena vrednost izvedenih radova; da se potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu izvedenih, a neplaćenih radova može utvrđivati jedino na dan ispostavljanja okončane situacije; da je parnični postupak trajao više od devet godina i da mu je nedelotvornim i neefikasnim postupanjem sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 5069/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. maja 2010. godine, Privrednom sudu u Beogradu, predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv izvršnog dužnika „T.“ doo Beograd, radi namirenja potraživanja u iznosu od 12.598.524,56 dinara.

Privredni sud u Beogradu doneo je rešenje o izvršenju Iv. 14608/10 od 27. maja 2010. godine.

Odlučujući o prigovoru izvršnog dužnika Privredni sud u Beogradu je rešenjem Iv.14608/10 od 4. juna 2010. godine stavio van snage rešenje o izvršenju Iv. 14608/10 od 27. maja 2010. godine u delu u kome je određeno izvršenje i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje, a po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavi o parničnom odeljenju istog suda na dalje postupanje.

Nakon ročišta održanog 16. marta 2011. godine tuženi je podneo protivtužbu.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 701/11 od 13. juna 2011. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem istog suda St. 364/11 od 20. maja 2011. godine.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 13. juna 2012. godine, obavestio sud da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 364/11 od 26. januara 2012. godine koje je postalo pravnosnažno 5. aprila 2012. godine potvrđen plan reorganizacije stečajnog dužnika i određen nadzor nad ispunjenjem plana.

Privredni sud u Beogradu je rešenjem P. 701/11 od 25. juna 2012. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

U daljem toku postupka do donošenja delimične presude održano je dvadeset ročišt a na kojima je odlučeno o jedinstvenom raspravljanju po protivtužbi tuženog sa tužbom, određeno izvođenje dokaza veštačenjem najpre preko sudskog veštaka građevinske struke, a zatim i dopunsko veštačenje, a potom izvođenje dokaza i ekonomskim veštačenjem. Sudski veštaci su se više puta izjašnjavali na primedbe punomoćnika parničnih stranaka, a potom je određeno i izvođenje dokaza preko Komisije sudskih veštaka građevinske i ekonomske struke, kao i dopunskim veštačenjem Komisije sudskih veštaka i njihovim saslušanjem. U navedenom periodu nije održano jedanaest ročišta (jedno zbog odsustva postupajuće sudije, jedno zbog neodlučivanja suda o protivtužbi, tri zbog štrajka advokata, jedno radi ostavljanja roka za izjašnjenje sudskih veštaka, četiri zbog nedostavljanja nalaza i mišljenja sudskih veštaka i jedno zbog njihovog odsustva sa ročišta na kome je određeno izvođenje dokaza saslušanjem ).

Delimičnom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5069/12 od 8. marta 2019. godine je, u stavu prvom izreke, ukinuto rešenje o izvršenju istog suda Iv. 14608/10 od 27. maja 2010. godine u obavezujućem delu; stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 10.858.805,55 dinara; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 7.549.765,93 dinara, a stavom četvrtim izreke je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilac da mu isplati iznos od 5.565.829,15 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 3612/19 od 26. juna 2019. godine ukinuo delimičnu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5069/12 od 8. marta 2019. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za donošenje delimične presude.

Nakon jednog održanog ročišta zaključena je glavna rasprava i presudom Privrednog suda u Beogradu P. 5062/19 od 18. septembra 2019. godine je u stavu prvom izreke ukinuto rešenje o izvršenju istog suda Iv. 14608/10 od 27. maja 2010. godine u obavezujućem delu; stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 10.858.805,55 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. oktobra 2018. godine do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen tužbeni zahtev za zateznu kamatu iznad dosuđene stavom drugim izreke na iznos od 10.858.805,55 dinara; stavom četvrtim izreke je odbijen tužbeni zahtev da tuženi plati tužiocu iznos od 7.549.765,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom ; stavom četvrtim izreke je odbijen protivtužbeni zahtev da tužilac plati tuženom iznos od 5.565.829,15 dinara, a stavom petim izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 6755/19 od 12. februara 2020. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 5062/19 od 18. septembra 2019. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 379/20 od 10. septembra 2020. godine je odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6755/19 od 12. februara 2020. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 53/13 – Odluka US) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. stav 1. i 2.); da će sud da kazni novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara veštaka fizičko lice, odnosno 30.000 do 1.000.000 dinara pravno lice koje obavlja veštačenje, ako veštak ne dođe na ročište iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz i mišljenje (član 267. stav 1.); da rok za podnošenje sudu nalaza i mišljenja ne može biti duži od 60 dana (član 269. stav 2.); da veštak svoj pisani nalaz i mišljenje podnosi sudu najkasnije 15 dana pre ročišta i da sud dostavlja strankama nalaz i mišljenje najkasnije osam dana pre zakazane rasprave (član 270. stav 1. i 2); da sud može da donese delimičnu presudu i kad je podneta protivtužba, ako postoje uslovi za donošenje odluke samo o zahtevu tužbe ili zahtevu protivtužbe (član 346. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 21. maja 2010. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, Privrednom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednom apelacionog suda Pž. 6755/19 od 12. februara 2020. godine, te da je isti trajao devet godina i devet meseci.

Osporeni parnični postupak bio je činjenično i pravno složen. Na složenost je svakako uticala i činjenica podnošenja protivtužbe, te je radi odlučivanja o tužbenom i protivtužbenom zahtevu bilo neophodno sprovesti kako građevinsko, tako i ekonomsko veštačenje i saslušanje sudskih veštaka na okolnost potraživanja tužioca prema tuženom na ime izvršenih a neplaćenih građevinskih radova po Ugovoru o građenju i Ugovoru o tekućem održavanju sa svim Aneksima, kao i na okolnost potraživanja tuženog prema tužiocu na ime povraćaja neopravdanog avansa za građevinske radove. Pored navedenog, otvaranje stečajnog postupka nad tužiocem dovelo je do prekida osporenog parničnog postupka koja objektivna okolnost je takođe uticala na dužinu trajanja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da ne postoji njegov doprinos dužini trajanja postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i protivtužbi , odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući ponašanje sudova, Ustavni sud najpre konstatuje da je punomoćnik tuženog podneo protivtužbu nakon ročišt a održanog 16. maja 2011. godine, a da je tek na ročištu od 9. septembra 2013. godine (godinu dana od nastavka parničnog postupka) odlučeno da se zajednički raspravlja o tužbi i protivtužbi. Takođe, Ustavni sud primećuje da su sudski veštaci građevinske i ekonomske struke, kao i Komisija sudskih veštaka nalaze i mišljenja dostavljali nakon proteka zakonskog roka od 60 dana od preuzimanja spisa predmeta, najduže do četiri meseca po isteku navedenog zakonskog roka, a da sud u konkretnom slučaju nije koristio ovlašćenje iz člana 267. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U daljem toku postupka nakon više izjašnjenja Komisije sudskih veštaka, dopune nalaza veštaka ekonomske sruke i njihovog saslušanja prvostepeni sud je doneo delimičnu presudu koja je u postupku po žalbi ukinuta iz razloga što u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonski uslovi iz člana 346. stav 2. Zakona o parničnom postupku za donošenje delimične presude. U daljem toku postupka prvostepeni sud je doneo presudu kojom je odlučio o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, a drugostepeni sud je nakon sedam meseci konačno odlučio u ovoj pravnoj stvari.

Pored navedenog, Ustavni sud je imao u vidu da se neodržavanje tri ročišta za glavnu raspravu tokom štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, ne može staviti na teret sudu, već da je u pitanju objektivna okolnost koja je dovela do produžavanja trajanja osporenog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 5069/12.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, činjeničnu i pravnu složenost postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporenu presudu, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude.

Sledom navedenog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti