Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja koji je trajao preko 19 godina. Sud je odbio deo žalbe koji se odnosi na meritornu odluku Vrhovnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Brede Štajner-Šelken iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Brede Štajner-Šelken i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 752/06 (prvobitna oznaka predmeta P. 229/89), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.
2. Ukida se Rešenje Ustavnog suda Už-496/2009 od 16. aprila 2009. godine o odlaganju izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine.
3. Ovu Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Breda Štajner-Šelken iz Beograda je Ustavnom sudu podnela blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i povrede „prava na odlučivanje žena, prava kulture ličnosti tužene, prava raspolaganja sopstvenom imovinom, prava (moje) nacionalne pripadnosti i veroispovesti i prava da u (mom) stanu živi(m) miran život bez straha kao i svi ostali građani Srbije“.
Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je gradska opština Palilula još pre 20 godina protiv nje kao tužene podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi iseljenja iz stana u Beogradu, u Ulici Ilije Garašanina boj 20/II, stan 6, u kome je ona rođena i u kome živi od 1985. godine do sada. Ističe da je „tokom maratonskog spora“ tužbeni zahtev tužioca četiri puta odbijen i da je Prvi opštinski sud u Beogradu 23. januara 2008. godine doneo presudu P. 752/06, u njenu korist, koja je konačno postala pravosnažna, ali da je tužilac protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 5221/08, kojom je potvrđena prvostepena presuda, izjavio reviziju, o kojoj je Vrhovni sud Srbije odlučio presudom Rev. 3277/08 od 22. novembra 2008. godine tako što je „preinačio prvostepenu presudu u korist opštine Palilula“ i naložio njeno iseljenje iz stana u roku od 15 dana. Smatra da je Vrhovni sud Srbije odlučivao van granica zahteva koji je postavljen revizijom i da kao revizijski sud nije pravilno primenio materijalno pravo, čime je povredio njeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. U daljim navodima ustavne žalbe podnositeljka iznosi razloge na osnovu kojih smatra da je ustavna žalba osnovana, a vezano za postupanje Vrhovnog suda Srbije povodom izjavljene revizije. Od Ustavnog suda traži da poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije, da potvrdi presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 5221/08 od 3. septembra 2008. godine i da svoju odluku donetu u postupku po ustavnoj žalbi objavi.
Podnosilac ustavne žalbe je, s obzirom na ishod revizijskog postupka, Ustavnom sudu, istovremeno sa ustavnom žalbom, podnela i predlog za odlaganje izvršenja osporenog pojedinačnog akta. O ovom predlogu Ustavni sud je odlučio svojim Rešenjem broj Už-496/2009 od 16. aprila 2009. godine, tako što je, saglasno odredbi člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odložio izvršenje presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine, do donošenja odluke po podnetoj ustavnoj žalbi.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Ostala prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva nisu Ustavom zajemčena na način kako se u ustavnoj žalbi navodi, već Ustav, odredbama člana 21. st. 1, 2. i 3, kao jedno od načela ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 752/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Gradska opština Palilula, koju zastupa Javno pravobranilaštvo opštine Palilula je 3. avgusta 1989. godine, protiv podnositeljke ustavne žalbe kao tužene, podnela tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi iseljenja sa svim licima i stvarima iz stana broj 6. u Ulici Georgi Dimitrova broj 20 u Beogradu i predaje stana tužiocu. U tužbi, po kojoj je formiran predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 229/89, bilo je navedeno da je tužilac davalac na korišćenje spornog stana u državnoj svojini, da je raniji nosilac stanarskog prava na tom stanu bila pokojna majka tužene, a da u momentu smrti majke tužena nije bila član njenog porodičnog domaćinstva i korisnik stana, tako da je stan nastavila da koristi bez pravnog osnova, posebno s obzirom na to da ima rešenu stambenu situaciju, kako kod supruga na stanu u Beogradu, na opštini Voždovac, tako i kao suvlasnik na ½ stana takođe u Beogradu, u opštini Novi Beograd, na kome suvlasništvo ima sa sinom.
U postupku sprovedenom po podnetoj tužbi, sud je u periodu od 26. oktobra 1989. godine do 26. marta 1992. godine zakazao ukupno 15 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam (13. decembra 1989. godine, 21. marta, 14. maja, 19. juna i 25. septembra 1990. godine, 15. aprila 1991. godine i 26. marta 1992. godine). Prvo ročište zakazano za 26. oktobar 1989. godine je bilo odloženo kako bi se tužilac izjasnio o navodima iz odgovora na tužbu, dok ročišta zakazivana za 26. novembar 1990. godine, 3. januar i 28. februar 1991. godine nisu održana - prvo zbog bolesti postupajućeg sudije, drugo - zbog nedolaska tužioca, a treće - zbog nedolaska tužene. U periodu od 15. aprila 1991. godine pa do zaključenja glavne rasprave 26. marta 1992. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, jer su sva zakazana ročišta (za 10. jun, 18. septembar i 13. novembar 1991. godine, kao i za 22. januar 1992. godine) odložena zbog nedolaska istog, uredno pozvanog, svedoka.
U toku postupka došlo je do izmene u oznaci predmeta, tako da je prva prvostepena presuda u ovoj parnici P. 5128/89 doneta 26. marta 1992. godine, dakle nakon 2 godine 7 meseci i 18 dana od dana podnošenja tužbe. Ovom presudom tužbeni zahtev je u celini odbijen kao neosnovan, a tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka.
Presuda je dostavljena tužiocu 6. oktobra, a punomoćniku tužene 2. oktobra 1992. godine, odnosno nakon više od šest meseci od dana donošenja.
Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 21. oktobra 1992. godine. Spisi predmeta dostavljeni su Okružnom sudu u Beogradu na odlučivanje posle više od mesec dana od dana izjavljivanja žalbe – 24. novembra 1992. godine.
Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10490/92 od 4. marta 1993. godine ukinuo prvostepenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu i predmet vratio na ponovno suđenje, pošto je našao da je prvostepeni sud pobijanom presudom prekoračio tužbeni zahtev, jer je odbio zahtev tužioca da se tuženoj otkaže ugovor o korišćenju stana, iako je predmet tužbe bio iseljenje iz stana, a ne otkaz ugovora o korišćenju stana. Okružni sud je o izjavljenoj žalbi odlučio u roku od 4 meseca i 11 dana od dana podnošenja žalbe, odnosno u roku od nešto više od tri meseca od prijema spisa, ali je odluka drugostepenog suda je uručena strankama tek juna 1993. godine.
U ponovnom postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 8723/93, u periodu od 25. oktobra 1993. do zaključenja glavne rasprave 16. aprila 2004. godine, zakazano je ukupno 42 ročišta od kojih čak 23 nisu održana iz različitih razloga, kao što su: promene u sastavu sudskog veća; sprečenost predsednika veća da održi ročište; nedolazak zastupnika tužioca, tužene i njenog punomoćnika, kao i pojedinih svedoka koji u nekim slučajevima nisu bili uredno pozvani, a u nekim se nisu u više navrata odazvali uredno dostavljenim pozivima suda; pokušaj mirnog rešavanja spora; predlozi stranaka za izvođenje novih dokaza; ponovno otvaranje glavne rasprave, koja je zaključena 4. decembra 2003. godine, „radi razjašnjenja pojedinih važnih pitanja“, bez navođenja o kojim se pitanjima radi, da bi na sledećem ročištu 16. aprila 2004. godine još jednom bila saslušana tužena u svojstvu stranke i glavna rasprava zaključena, itd.
I drugom prvostepenom presudom P. 8723/93 od 16. aprila 2004. godine tužbeni zahtev je u celini odbijen, a tužilac obavezan da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati određeni iznos. Ova presuda doneta je posle 10 godina i 10 meseci od kada je prvostepenom sudu dostavljeno rešenje o ukidanju prethodne prvostepene presude, a uručena je strankama 24-og, odnosno 27-og avgusta 2004. godine – nakon više od 4 meseca od dana donošenja.
Protiv presude P. 8723/93 tužilac je izjavio žalbu 10. septembra 2004. godine, o kojoj je Okružni sud u Beogradu odlučio rešenjem Gž. 268/05 od 28. decembra 2005. godine, i to tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje, navodeći u obrazloženju rešenja razloge zbog kojih, po oceni tog suda, činjenično stanje u prvostepenom postupku nije pravilno i potpuno utvrđeno. Rešenje Okružnog suda je dostavljeno strankama januara 2006. godine. U ovom slučaju, drugostepena odluka je doneta u roku od 1 godine 3 meseca i 18 dana od dana izjavljivanja žalbe, a uručena je strankama u roku od nepunih mesec dana od dana donošenja.
Drugi po redu ponovni postupak u ovoj pravnoj stvari, koji se vodio pod brojem P. 752/06, započeo je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu zakazivanjem ročišta za glavnu raspravu za 17. februar 2006. godine, a okončan je donošenjem presude 23. januara 2008. godine. Tokom 1 godine i 11 meseci koliko je postupak trajao, zakazano je ukupno 21 ročište, od kojih 10 nije održano i to pet zbog nedolaska pozvanih svedoka. Označenom presudom tužbeni zahtev je ponovo u celini odbijen, a tužilac obavezan da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati određeni iznos. Sud je našao da je tužena bila član porodičnog domaćinstva svoje pokojne majke, da je neprekidno faktički koristila predmetni stan od 1985. godine, u vreme smrti svoje majke i dalje, da nema na drugi način rešenu stambenu potrebu, te da, kako spada u krug srodnika koji se može smatrati članom porodičnog domaćinstva prethodnog nosioca stanarskog prava, po oceni suda, može da nastavi sa korišćenjem spornog stana.
Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 5221/08 od 3. septembra 2008. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu.
Protiv prvosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije. Odlučujući o podnetoj reviziji, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine, kojom je usvojio reviziju i preinačio presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 752/06 od 23. januara 2008. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. 5221/08 od 3. septembra 2008. godine, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana koji je bio predmet spora, kao i da ga ispražnjen od svih lica i stvari preda tužiocu, u roku od 15 dana od dana prijema ove presude, a odbio je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju presude se navodi da su sudovi na utvrđeno činjenično stanje nepravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev. Razloge za ovakvo svoje stanovište Vrhovni sud Srbije nalazi u tome što je u vreme smrti majke tužene, kada je nastao sporni odnos između nje kao pretendenta na sticanje prava zakupca na stanu i tužioca kao nosioca prava raspolaganja na spornom stanu, bio na snazi Zakon o stambenim odnosima od 1985. godine. Pozivajući se na odgovarajuće odredbe ovog zakona, a polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u toku prvostepenog postupka, Vrhovni sud zaključuje da je u momentu majčine smrti tužena bila suvlasnik sa ½ na dvosobnom stanu površine 58,04m2 u Bulevaru Arsenija Čarnojevića broj 5 na Novom Beogradu, u kome je do 1985. godine i živela sa svojim sinom, koji je bio suvlasnik na drugoj polovini stana, te da je, saglasno tome, imala rešenu stambenu potrebu, jer je ovaj stan po svojoj strukturi, površini i lokaciji bio dovoljan za porodično domaćinstvo koje ima dva člana, kao i da je tužena bila sunosilac stanarskog prava na stanu u Beogradu, u Ulici vojvode Stepe broj 280, tako što je kao supruga nosioca stanarskog prava na ovom stanu bila upisana i u ugovor o korišćenju tog stana, ali je sebe, odricanjem u korist muža, lišila zakonom zagarantovanih prava na tom stanu, kao što je i tokom spora - 2003. godine, poklonila sinu svoju ½ stana na Novom Beogradu. Stoga su, po oceni Vrhovnog suda Srbije, na odlučivanje u ovoj parnici bez značaja pravne radnje kojima je tužena sama sebe lišila prava kako na stanu u Ulici vojvode Stepe, tako i na stanu u Bulevaru Arsenija Čarnojevića, te je tužbeni zahtev trebalo usvojiti.

4. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnositeljka, sa jedne strane, osporava dužinu trajanja postupka u parnici koja se protiv nje vodila u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu, a pored toga, da osporava presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine, sa stanovišta povrede zajemčenog prava na pravično suđenje.
Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na navedeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. avgusta 1989. godine, podnošenjem tužbe radi iseljenja protiv podnositeljke ustavne žalbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku kao elementa zajemčenog prava na pravično suđenje, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, kako je navedeni sudski postupak trajao i okončan je posle stupanja na snagu Ustava, a polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja ovog parničnog postupka.
Kada je reč o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je on u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao 19 godina 6 meseci i 15 dana.
Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
U tom smislu, Sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radilo o sporu koji je, pre svega činjenično, bio relativno složen, jer je trebalo utvrditi da li i od kada podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena, živi u spornom stanu i kakva je njena stambena situacija bila u vreme majčine smrti, te da li je, saglasno tome, postojao pravni osnov da i posle majčine smrti nastavi sa korišćenjem spornog stana.
Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je, uvidom u zapisnike sa ročišta za glavnu raspravu, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužena, tokom čitavog postupka aktivno učestvovala u njegovom sprovođenju, da nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja i da svojim ponašanjem nije bitno doprinela ukupnom trajanju postupka, jer tokom gotovo 20 godina suđenja, od ukupno zakazanih 78 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak 41 nije održano, samo 5 ročišta nije održano zbog nedolaska uredno pozvane podnositeljke ustavne žalbe.
Međutim, upravo polazeći od navedenih podataka, Ustavni sud je ocenio da je na neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo ponašanje, pre svega, prvostepenog suda. Ovo iz razloga: što je prvostepeni sud u prvom postupku vođenom po podnetoj tužbi, nakon 2 godine 7 meseci i 18 dana doneo presudu, čiji je pismeni otpravak dostavljen strankama tek posle više od šest meseci od dana donošenja, koja je u drugostepenom postupku ukinuta, jer je sud prekoračio tužbeni zahtev; što u toku ovog postupka, u periodu od 15. aprila 1991. godine pa do zaključenja glavne rasprave 26. marta 1992. godine, nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, jer su četiri zakazana ročišta, uzastopno odlagana zbog nedolaska istog, uredno pozvanog, svedoka; što je u ponovnom postupku, koji je trajao 10 godina i 10 meseci, od 42 zakazana ročišta samo 19 održano; što je i nakon tako dugog trajanja postupka pismeni otpravak presude strankama dostavljen tek posle više od četiri meseca od njenog donošenja; što su i u ovom ponovnom postupku najčešći razlozi neodržavanja ročišta bili nedolazak svedoka, promene u sastavu sudskog veća i sprečenost predsednika veća; što je glavna rasprava zaključena, pa ponovo otvorena kako bi se još jednom saslušala tužena u svojstvu parnične stranke, da bi i ova presuda bila ukinuta, i to zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; što i u drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, od 21 zakazanog ročišta za glavnu raspravu 10 nije održano, i to pet zbog nedolaska svedoka. Na osnovu utvrđenih činjenica o toku postupka, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se ovaj postupak okonča efikasno i da se o tužbenom zahtevu odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja.
Ceneći značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je stao na stanovište da je odluka suda o tome da li podnosilac ustavne žalbe ima obavezu da se iseli iz spornog stana ili ima pravo da u njemu nastavi da živi, od izuzetne važnosti za podnositeljku ustavne žalbe, posebno imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe u vreme pokretanja sudskog spora imala nepune 52 godine života, a u vreme njegovog definitivnog okončanja, i to nepovoljno po nju, preko 71 godinu. Naime, nesporno je da svaka odluka koja se na bilo koji način tiče prava na stan za svakoga ima poseban značaj, kao i da su posledice takve odluke ako je ona po stranku nepovoljna, bez obzira na njenu pravnu utemeljenost, daleko teže ako se odnose na lice koje je u poodmaklom životnom dobu.
Stoga je Ustavni sud ocenio da je u postupku koji je vođen u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 752/06 (prvobitna oznaka predmeta P. 229/89), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od zahteva iznetog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava ostvari predloženim objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

5. Povodom navoda ustavne žalbe kojima se osporava presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine, zbog povrede zajemčenog prava na pravično suđenje, a sa stanovišta odlučivanja Vrhovnog suda Srbije van granica izjavljene revizije i pogrešne primene materijalnog prava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Odredbom člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je Vrhovni sud bio u obavezi da primeni prilikom odlučivanja o podnetoj reviziji, propisano je da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu stranke mogu izjaviti reviziju, u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, a odredbom člana 407. stav 1. ovog zakona - da će revizijski sud, ako utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu.
Zakonom o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 9/85, 18/85 i 11/88), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, te se stoga ima primenjivati i na njegovo rešavanje, bilo je propisano: da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava i članovi njegovog porodičnog domaćinstva koji zajedno sa njim stanuju, kao i lica koja su prestala da budu članovi tog porodičnog domaćinstva a ostala su u istom stanu, da se članovima porodičnog domaćinstva, u smislu ovog zakona, smatraju, između ostalog, i deca rođena u braku, van braka ili usvojena, a koja zajedno sa njim (nosiocem stanarskog prava) stanuju, da ako posle smrti nosioca stanarskog prava u stanu nije ostao ni jedan član njegovog porodičnog domaćinstva, a ostalo je lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, to lice stiče svojstvo člana porodičnog domaćinstva ako je duže vreme neprekidno živelo zajedno sa njim u stanu (član 9. st. 1, 2. i 3.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo da trajno koriste stan pod uslovima iz ovog zakona, da članovima porodičnog domaćinstva pravo da nastave da trajno koriste stan, pod propisanim uslovima, pripada, između ostalog, i posle smrti nosioca stanarskog prava, ali da ovo pravo ne pripada članovima porodičnog domaćinstva, koji su po bilo kom osnovu rešili svoje stambene potrebe (član 19. st. 1, 2. i 3.); da se, u smislu odredaba Zakona kojima se definiše višak stambenog prostora, racionalno iskorišćenim stanom smatra stan u kome broj soba odgovara broju članova porodičnog domaćinstva (član 89. stav 3.).
Polazeći od navedenih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Vrhovnog suda Srbije doneta u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku, jer je revizija izjavljena saglasno odredbi člana 394. stav 1. ovog zakona, a njeno usvajanje, u smislu odredbe člana 407. stav 1. istog Zakona, i preinačenje osporene drugostepene odluke kojom je žalba tužioca odbijena i prvostepena presuda potvrđena, moralo je imati za posledicu i preinačenje prvostepene presude koja je prethodno potvrđena odlukom koju Vrhovni sud Srbije preinačuje revizijskom presudom. Stoga je ocena Ustavnog suda da osporenom presudom nisu prekoračeni zahtevi revizije. Sa druge strane, što se tiče navoda ustavne žalbe da je do povrede prava na pravično suđenje došlo time što je osporenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe ni u ustavnoj žalbi, niti u toku parničnog postupka, nije sporila da je u vreme preseljenja u stan koji je bio predmet ovog spora, niti u vreme smrti majke koja je bila nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, bila suvlasnik ½ dvosobnog stana na Novom Beogradu, te da stoga, po oceni Suda, iz navedenih odredaba Zakona o stambenim odnosima koje su sudovi bili dužni da primene u konkretnom slučaju, sledi da je Vrhovni sud Srbije svoju odluku doneo primenom merodavnog materijalnog prava, dajući za to ustavnopravno prihvatljive razloge.
S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, izuzev prava na suđenje u razumnom roku kao jednog od elemenata ovog Ustavom garantovanog prava.
U odnosu na povrede drugih prava na koje se u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud, kao prvo, konstatuje da prava koja se u ustavnoj žalbi taksativno navode kao takva ne postoje zajemčena u Ustavu. Sa druge strane, kako iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka smatra da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije učinjena povreda načela jednake zakonske zaštite bez diskriminacije, iz člana 21. Ustava, tako što je u odnosu na nju učinjena diskriminacija po osnovu pola, nacionalnosti, veroispovesti, imovnog stanja i kulture, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog kojim bi ova tvrdnja bila potkrepljena, kao i da se uvidom u spise predmeta ni na koji način nije moglo zaključiti da su bilo trajanje sudskog postupka, bilo odluke sudova, uključujući i odluku Vrhovnog suda Srbije, posledica diskriminacije podnosioca ustavne žalbe po bilo kom osnovu.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je i u ovom delu ustavna žalba neosnovana.
6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je utvrdio da, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu treba usvojiti u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, dok je u preostalom delu treba odbiti kao neosnovanu.
Kako je Sud odlučio o podnetoj ustavnoj žalbi, stekli su se uslovi da se ukine Rešenje ovog suda Už-496/2009 od 16. aprila 2009. godine o odlaganju izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3277/08 od 18. februara 2009. godine, saglasno odredbi člana 56. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti