Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Postupak je efektivno trajao oko pet godina, što se, uzimajući u obzir i opravdani prekid, smatra prihvatljivim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. K. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. K. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kovinu u predmetu P1. 206/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. K. iz B. je 3. februara 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II 936/10 od 22. septembra 2010. godine i presude Opštinskog suda u Kovinu P1. 206/08 od 11. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavnu žalbu je za podnositeljku sastavio advokat P . B. iz P.

Tvrdnja o povredi ustavnih prava u ustavnoj žalbi se zasniva na navodima da je „nerazumljivo“ da Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju svoje presude „napiše utvrđenje“ odlučnih činjenica na način kako je to citirano u ustavnoj žalbi, a što je, po shvatanju podnositeljke, dovelo do nepravilne sudske odluke, kao i da je trajanjem sudskog postupka u kome su donete osporene presude povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke i poništi osporene sudske odluke, a stavljen je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu – Sudske jednice u Kovinu P1. 2511/10 (2003), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja S. K, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 9. jula 2003. godine, podnela Opštinskom sudu u Kovinu tužbu protiv tuženog AD „J. – K.“ iz K, sa predlogom da sud donese presudu kojom će poništiti odluku tuženog broj 490 od 2. jula 2003. godine o otkazu ugovora o radu tužilje, te naložiti tuženom da tužilju vrati na posao i da joj obezbedi isplatu svih prinadležnost koje joj pripadaju po osnovu rada, kao i da ga obaveže na plaćanje troškova parničnog postupka, koja tužba je zavedena pod brojem P1. 408/03.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 30. septembra 2003. godine Opštinski sud u Kovinu je na predlog tužilje odlučio da sa spisom predmeta P1. 408/03 spoji spis predmeta istog suda P1. 412/03, po tužbi tužilje kojom je tražila da sud poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 172/2 od 8. aprila 2003. godine o privremenom udaljenju tužilje sa rada i naloži tuženom da tužilji u roku od 24 časa omogući povratak na rad u preduzeće pod pretnjom prinudnog izvršenja novčane kazne, kao i da joj za period udaljenja sa posla isplati zaradu u punom iznosu, radi zajedničkog raspravljanja.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 15. novembra 2004. godine, prvostepeni sud je zakazao još 11 ročišta (11. novembra i 26. decembra 2003. godine, 20. februara, 31. marta, 26. maja, 29. juna, 14. jula, 30. jula, 22. septembra, 11. oktobra, 11. novembra i 15. novembra 2004. godine), od kojih je održano sedam, dva nisu održana (jedno iz razloga na strani parničnih stranaka, a jedno zbog toga što nije pristupio pozvani svedok), a dva su odložena zbog bolesti postupajućeg sudije. Prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke, saslušanjem pet svedoka, suočenjem tužilje i svedoka Z. T, uvidom u spis predmeta tog suda K. 488/03, kao i uvidom u dokumentaciju koju su priložile stranke ili dostavile po nalogu suda.

Opštinski sud u Kovinu je presudom P1. 408/03 od 15. novembra 2004. godine u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio odluku tuženog broj 490 od 2. jula 2003. godine o otkazu ugovora o radu tužilje, te naložio tuženom da tužilju vrati na posao, u roku od osam dana od dana prijema presude; u stavu drugom izreke odbio preostali deo tužbenog zahteva tužilje, a u stavu trećem izreke presude odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv ove presude tužilja i tuženi su izjavili žalbu 22. decembra 2004. godine.

Okružni sud u Pančevu je presudom Gž1. 372/05 od 26. aprila 2005. godine usvojio žalbu tuženog, odbio žalbu tužilje, pa ožalbenu presudu Opštinskog suda u Kovinu P1. 408/03 od 115. novembra 2004. godine ukinuo u delu delimično usvojenog tužbenog zahteva tužilje i u delu odluke o troškovima postupka (stav prvi i treći izreke) i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a potvrdio presudu u preostalom pobijanom, a odbijenom zahtevu tužilje (stav drugi izreke), jer je našao da u prvostepenom postupku činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Ponovni postupak je nastavljen na ročištu 10. oktobra 2005. godine, a na ročištu 9. februara 2006. godine, na saglasan predlog parničnih stranaka, Opštinski sud u Kovinu je rešio da prekine postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u predmetu tog suda K. 171/05, koji se vodio protiv tužilje zbog krivičnog dela falsifikovanja službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS.

Tuženi je podneskom od 18. marta 2008. godine zatražio nastavak postupka, jer je krivični postupak pravnosnažno okončan, a tužilja oglašena krivom za navedeno krivično delo čiji je činjenični opis identičan povredi radne obaveze zbog koje je tužilji otkazan ugovor o radu i izrečena joj je uslovna osuda u trajanju od tri meseca, koja se neće izvršiti pod uslovom da u roku od jedne godine ne učini krivično delo.

U nastavku postupka pred Opštinskim sudom u Kovinu su zakazana četiri ročišta (18. aprila, 20. maja, 12. juna i 19. septembra 2008. godine), od kojih su održana tri, a jedno nije održano jer svedok nije bio uredno pozvan, izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka D. D, čitanjem spisa tog suda K. 171/05 i saslušanjem tužilje, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Kovinu P1. 206/08 od 11. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je preostali deo tužbenog zahteva da se poništi odluka tuženog broj 490 od 2. jula 2003. godine o otkazu ugovora o radu tužilje, te da se naloži tuženom da tužilju vrati na posao i da joj obezbedi isplatu svih prinadležnosti koje joj pripadaju po osnovu rada, kao i da ga obaveže na plaćanje troškova parničnog postupka, a u stavu drugom izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Tužilja je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu 17. decembra 2008. godine.

Okružni sud u Pančevu je presudom Gž1. 9/09 od 15. jula 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojio žalbu tužilje i preinačio presudu Opštinskog suda u Kovinu P1. 206/08 od 11. septembra 2008. godine tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio odluku tuženog broj 490 od 2. jula 2003. godine o otkazu ugovora o radu tužilje, te naložio tuženom da tužilju vrati na posao, uz obezbeđenje isplate prinadležnosti koje joj pripadaju po osnovu rada i obavezao tuženog da tužilji isplati troškove parničnog postupka, a u stavu drugom izreke preinačio i odluku o troškovima postupka, tako što je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova. Naime, Okružni sud je ocenio da je prvostepeni sud činjenično stanje utvrdio pravilnom ocenom izvedenih dokaza, ali uz pogrešnu primenu materijalnog prava, usled čega je valjalo po žalbi tužilje odluku preinačiti, a tužbeni zahtev tužilje usvojiti.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju 3. septembra 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev II 936/10 od 22. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojio reviziju tuženog i preinačio presudu Okružnog suda u Pančevu Gž1. 9/09 od 15. jula 2009. godine, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda u Kovinu P1. 206/08 od 11. septembra 2008. godine, a u stavu drugom izreke obavezao tužilju da tuženom na plati troškove revizijskog postupka. Vrhovni kasacioni sud je našao da se revizijom tuženog osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, kada je preinačio prvostepenu presudu i zahtev tužilje usvojio u celosti kao osnovan, o čemu je revizijski sud u obrazloženju presude dao dovoljne i jasne razloge.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 9. jula 2003. godine, a da je postupak okončan donošenjem revizijske presude 22. septembra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do okončanja postupka donošenjem revizijske presude proteklo sedam godina i dva i po meseca godina, od čega je postupak je bio u opravdanom prekidu, koji je određen na saglasan predlog parničnih stranaka, dve godine i mesec ipo dana. Imajući u vidu da je prvostepeni sud u predmetnom postupku zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, te da je za pet godina po tužbi podnositeljke doneta ne samo pravnosnažna presuda, nego je odlučio i sud treće instance po izjavljenoj reviziji, Ustavni sud je našao da je navedeni postupak okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe da je osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev II 936/10 od 22. septembra 2010. godine i Opštinskog suda u Kovinu P1. 206/08 od 11. septembra 2008. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da tvrdnja o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje zasniva na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju, koje je podnositeljka već isticala u toku parničnog postupka, a o kojima su se izjasnili ne samo prvostepeni sud u osporenoj presudi, već i drugostepeni sud koji je našao da je prvostepeni sud utvrdio činjenično stanje pravilnom ocenom dokaza. U okviru svojih ovlašćenja kao revizijskog suda, Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporene presude i nije bio u prilici da ceni pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u provedenom postupku, već samo pravilnost primene materijalnog prava zbog koje je revizija i izjavljena, a u obrazloženjima osporenih presuda nadležni sudovi su dali jasne i dovoljne razloge za donete odluke. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih presuda.

U vezi sa navodom podnositeljke da joj je osporenim presudama povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da je sud najviše instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, što bi predstavljalo uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je Sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti