Sudska praksa

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 20 godina, dosuđujući naknadu štete. Ostali navodi o torturi, nezakonitom pritvoru i nezakonitim dokazima su odbačeni ili odbijeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. M . i utvrđuje se da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 216/94, zatim u predmetu K. 365/96, odnosno u predmetu K. 65/01, a kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1533/10 , povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Đ. M . izjavljena protiv „postupanja državnih organa, pre svega GSUP-a, Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, Višeg tužilaštva u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu, Vrhovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu“.

4. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đ. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 6003/13 od 27. marta 2014. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 4. juna 2014. godine, preko punomoćnika Ž . J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 1. decembra 2015. godine, protiv „postupanja državnih organa, pre svega GSUP-a, Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu, Višeg tužilaštva u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu, Vrhovnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu“ kao i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 6003/13 od 27. marta 2014. godine, zbog povrede prava iz čl. 3, 5. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz čl. 22, 25, 27, 28, 29. i člana 30. stav 2, člana 32. stav 1, člana 33. stav 6, člana 36. stav 2. i člana 39. Ustava Republike Srbije.

Kako se prava garantovana čl. 3, 5. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jemče i Ustavom Republike Srbije, Ustavni sud je postojanje ovih povreda ocenj ivao u odnosu na odredbe čl. 25. i 27. i člana 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da se „okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, više puta na glavnim pretresima izjašnjavao o svom lišenju slobode i zadržavanju od strane policije, bez ikakve odluke suda koje je trajalo od 24. septembra 1993. godine do 11. oktobra 1993. godine, kada mu je istražni sudija odredio pritvor bez prethodnog saslušanja. Najvažnije, podnosilac je detaljno sudećim većima objašnjavao na koji način je nad njim korišćena fizička i psihička tortura i obmana da bi se od njega dobila izjava kojom bi on inkriminisao sebe, svoju sestru i ostale osumnjičene“;

- da je „okrivljeni Đ. M . 24. septembra 1993. godine, bez ikakvog sudskog naloga, odveden od strane pripadnika GSUP-a iz stana svog oca i sproveden u GSUP u ulici 29. novembra u Beogradu. U policijskim prostorijama su mu inspektori zatražili njegovu pomoć i pomoć njegove sestre koja se ogledala u davanju određene izjave protiv M . R . (navodnog pljačkaša J . banke) koju bi mu policija sastavila. On je tako nešto odbio nakon čega je dobio šamar, te je počela tortura koja je trajala punih osamnaest dana. Ta tortura se ogledala u pretnjama da će mu biti ubrizgan neki serum od koga će se razboleti, da će biti bačen sa šestog sprata, da će mu sestru odvesti u Zabelu i da odande neće izaći, a da će od nje tamo napraviti invalida, da će mu oba roditelja biti uhapšena i da će kući biti pušten tek onda kada bude dao izjavu istražnom sudiji, formulisanu po njihovoj želji. Za svo ovo vreme, podnosilac je prvo držan u prostorijama GSUP-a, a ostatak vremena držan je u jednom privatnom stanu u centru grada, za koji misli da se nalazi na petom spra tu. Mora se napomenuti da je sve vreme lišenja slobode bio maltretiran, podučavan da da odgovarajuću izjavu kojom i sebe inkriminiše, kao i to da ga je saslušavalo i spremalo za istražnog sudiju oko deset inspektora koji su se non stop menjali. Takođe, njemu su donošene i predočavane fotografije „J. banke “ i okolnih zgrada kako bi bio u mogućnosti da kod istražnog sudije da što detaljniju izjavu o ulasku pljačkaša u banku sa okolne zgrade u S . ulici i njihovom kretanju unutar banke do sobe sa trezorom “;

- da bi se ovde mogao zauzeti stav da se radi o kontinuiranoj povredi prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s obzirom na to da je Đ . M, na osnovu dokaza prikupljenih suprotno članu 3. Evropske konvencije 1993. godine od strane državnih organa, pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i dva meseca ;

- da je „takvo eksploatisanje stanja ranjivosti u kojem se nalazio Đ. M . od strane policije, imalo za nameru da natera podnosioca žalbe da da izjavu državnim organima kojom će inkriminisati sebe, svoju sestru i ostale osumnjičene obuhvaćene krivičnom prijavom Ku. 14945/93 od 10. oktobra 1993. godine. Policija je nakon sedamnaest dana sistematske torture uspela da redukuje slobodnu volju podnosioca žalbe, što je rezultiralo priznanjem o učešću u izvršenju predmetnog krivičnog dela kod istražnog sudije, ne samo podnosioca žalbe, već i njegove sestre i još dvojice osumnjičenih“;

- da je advokat Đ. M . obavestio u svojim podnescima od 21. marta 1994. godine i 24. marta 1994. godine Okružno javno tužilaštvo u Beogradu o postupanju pripadnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova, kao i da je advokat smatrao da Tužilaštvo treba da sprovede zvaničnu istragu o nezakonitom postupanju pripadnika policije;

- da je 30. marta 1994. godine obavešten advokat podnosioca da je Tužilaštvo sve njegove podneske koji se odnose na zadržavanje Đ. M . od strane Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova prosledilo Inspektoratu za zakonitost rada pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije radi provere navoda, te da odgovor od Inspektorata nikada nije dostavljen okrivljenima i njihovim braniocima;

- da je branilac okrivljenog 25. maja 1994. godine podneo krivičnu prijavu Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu protiv S. Š, Z . Đ, A . M . i L . J, kao radnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, za krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, te da po ovoj prijavi nikada nije postupano;

- da „nakon izuzetno inertnog pristupa i nezainteresovanosti Tužilaštva da postupi po ovoj krivičnoj prijavi, branilac okrivljenog podnosi krivičnu prijavu protiv istih lica i za identično krivično delo na glavni zapisnik na suđenju održanom 20. oktobra 1994. godine, te da ni po ovoj krivičnoj prijavi nikada nije postupano“;

- da su „Okružno javno tužilaštvo kao organ države, ne postupajući promptno ni po jednoj krivičnoj prijavi podnetoj od strane advokata M. B . (i u ostalom ne postupajući uopšte ni po jednoj!) i sud koji je sudio (a u pitanju su četiri prvostepena i isto toliko drugostepenih sudskih veća), a koji je kroz ceo postupak bio upoznat sa navodima o torturi i nečovečnom i ponižavajućem tretmanu od strane policijskih organa prema podnosiocu žalbe i postojanju krivičnih prijava vezanih za te navode, (su) ovakvim postupanjem grubo prekršili prava garantovana u članu 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i čl. 12. i 13. Konvencije Ujedinjenih nacija protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupaka. Takođe, nepostupanjem organa Tužilaštva po krivičnoj prijavi advokata, nesprovođenje zvanične istrage i nekažnjavanje počinilaca dovelo je do kršenja prava iz čl. 22. i 36. stav 2. Ustava “;

- da je „podnosilac, kao posledicu metoda zastrašivanja, obmane, torture i iznude, dao izjavu kod istražnog sudije (14. oktobra 1993. godine, iako mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Kri. 1458/93 od 11. oktobra 1993. godine), koja sadrži lažno priznanje o svom i učešću ostalih lica u pljački J. banke “;

- da je okrivljenom povređeno pravo iz člana 30. stav 2. Ustava, imajući u vidu da mu je određen pritvor 11. oktobra 1993. godine, bez njegovog saslušanja, te da nije saslušan u zakonskom roku od 48h, kako je to garantovano Ustavom, već tek nakon tri dana, te da posle njegovog konačnog saslušanja nakon tri dana podnosiocu nije ponovo odlučeno o pritvoru;

- da se krivični postupak protiv podnosioca trajao 21 godinu, a čime je došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 6. i člana 39. Ustava;

- da je „podnosiocu žalbe, nakon pokretanja postupka protv njega, oduzeta putna isprava koja mu je vraćena nakon pisanja pritužbe vršiocu funkcije predsednika Višeg suda u Beogradu 26. aprila 2011. godine. Na ovaj način mu je čitavih osamnaest godina uskraćeno pravo na slobodu kretanja iz člana 39. Ustava“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavna žalba je kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

3. Ustavni sud, pre svega , konstatuje da su spisi predmeta Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 nesređeni i u lošem stanju.

Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz dopisa Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu 03/16/1 broj 230-238/17 od 14. juna 2017. godine, dopisa Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1319/93 od 16. juna 2017. godine, dopisa Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 4011/17 od 12. jula 2017. godine, kao i spisa predmeta Višeg suda u Beogradu K. 1533/10, utvrdio da se pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu Kri. 1458/93 vodila istraga protiv više okrivljenih, kao i protiv podnosioca ustavne žalbe.

U zapisniku o ispitivanju okrivljenog Đ. M . od 11. oktobra 1993. godine, u predmetu Kri. 1458/93 je navedeno da su „okrivljenom predočeni navodi izveštaja II odeljenja UZSK Beograd Ku. 14945/93 od 10. novembra 1993. godine i poučen je da ne mora iznositi odbranu i odgovarati na postavljena pitanja, a da u svakoj fazi postupka sebi može uzeti branioca, pa pošto je razumeo izjavljuje: 'Želim da iznesem odbranu, a branilac mi za sada nije potreban'“. Takođe, u zapisniku je navedeno da „s obzirom na obimnost krivične prijave i činjenice da je u pitanju veći broj izvršilaca dela, te da je po ovom događaju privedeno četiri lica tek u 17h 30min, a sada je 21h 30min, sud donosi rešenje da će se ispitivanje okrivljenog Đ. M . izvršiti sledećeg radnog dana tj. 12. oktobra 1993. godine “.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podnelo je 13. oktobra 1993. godine Okružnom sudu u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage Kt. 1319/93 protiv D. G, Z . M ., M. R, Z . P, D . L, T . M . i Đ . M.

U predmetu Ki. 995/93 je 14. oktobra 1993. godine saslušan Đ. M, u prisustvu advokata po punomoćju – branioca V . S. Okrivljenom su predočeni navodi zahteva za sprovođenje istrage i ponovo je poučen da ne mora iznositi odbranu i odgovarati na postavljena pitanja, a sve u prisustvu njegovog branioca, a kako je to u zapisniku navedeno. Takođe, okrivljeni je slušao glasno diktiranje zapisnika, priznao je kao svoju izjavu i potpisao je zapisnik bez primedbi.

Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje o sprovođenju istrage 14. oktobra 1993. godine protiv okrivljenog Đ. M, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teški slučajevi razbojništva i razbojničke krađe iz člana 169. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) pomaganjem u vezi člana 24. Krivičnog zakona Jugoslavije.

Istraga protiv okrivljenog se vodila u predmetu Ki. 995/93 Okružnog suda u Beogradu u toku koje su saslušani okrivljeni, više svedoka, te je više puta odlučivano o pritvoru protiv okrivljenih (D. G, Z . M, T . M . i Đ . M .), zatim je doneto rešenje o sprovođenju istrage i protiv M. R, Z . P . i D . L, te su preduzete i druge radnje usmerene na rasvetljavanje krivičnog dela, otkrivanje okrivljenih i obezbeđenje dokaza.

Okružni sud u Beogradu je 21. marta 1993. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 995/93 protiv okrivljenih M. R, Z . P . i D . L. U rešenju je konstatovano da se okrivljeni nalaze u bekstvu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki. 995/93 od 24. marta 1994. godine, stavom prvim izreke, prekinuta je istraga protiv okrivljenih M. R, Z . P . i D . L, a koja će se nastaviti kad okrivljeni budu pronađeni, a stavom dva izreke je razdvojen postupak istrage koji će se posebno dovršiti pred Okružnim sudom.

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 28. marta 1994. godine podiglo optužnicu Kt. 1319/93 Okružnom sudu u Beogradu protiv okrivljenih D. G, Z . M, T . M, Đ . M . i Ž . M.

Aktom Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 584/94 od 30. marta 1994. godine obavešten je advokat M. B, da u vezi njegovih podnesaka koji se odnose na izraženu sumnju da su okrivljeni Đ . M . i T . M . bili zadržani na ispitivanju u GSUP-u znatno duže od zakonom predviđenog roka, da su njegove podneske dostavili Inspektoratu za zakonitost rada radnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, radi provere navoda njegovih podnesaka.

Krivični postupak protiv okrivljenih se vodio u predmetu K. 216/94. Postupajući po nalogu suda, sudski veštak je 1. juna 1994. godine dostavio nalaz i mišljenje na okolnost stanja duševnog zdravlja i uračunljivosti okrivljene T. M, kao i nalaz i mišljenje za okrivljenog Đ . M.

Do dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka Okružnom sudu u Beogradu 21. septembra 1994. godine, glavni pretres je održan osam puta, dok jednom nije održan.

Branilac okrivljenih Đ. M . i T . M, advokat M . B, podneo je 25. maja 1994. godine Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv okrivljenih S . Š, Z . Đ, A . M . i L . J, zbog krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Nakon održanog glavnog pretresa 22. septembra 1994. godine, predsednik veća je naredio da veštak sa stručnom komisijom Narodne banke Srbije, kao i sa upravnikom stečajnog postupka firme „J.“ utvrdi stanje deviznih sredstava koja su oduzeta od okrivljenog Ž . M. Veštak je svoj izveštaj dostavio postupajućem sudu 28. septembra 1994. godine.

U zapisniku sa glavnog pretresa u predmetu K. 216/94 od 20. oktobra 1994. godine je, između ostalog, navedeno: da je „javni tužilac saglasan da se čitaju iskazi svih do sada saslušanih svedoka i sva pismena dokumentacija, a ponavlja predlog da se pozove i sasluša inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije - Sekretarijata u Beogradu S. Š . na okolnosti kada je i pod kojim uslovima oduzet novac od optuženog G . i koliko novca, a eventualno i u vezi torture o kojoj su govorili optuženi “, da se „branilac optužene T. M . i optuženog Đ . M, advokat M . B . protivi predlogu da se sasluša svedok Š, a saglasan je da se čitaju iskazi svedoka i sva pisana dokumentacija. Naglašava da je protiv inspektora Š . i još tri inspektora Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije davno podneo krivičnu prijavu zbog protivpravnog lišenja slobode optužene M . i optuženog Đ. Smatra da upravo zbog toga saslušanje inspektora Š . ne bi bilo po zakonu osnovano, a i suprotno članu 84. Zakona o krivičnom postupku “. I drugi branilac optuženih M, advokat D. T . protivi se saslušanju svedoka Š . naglašavajući da je među tim inspektorima 'puklo' u međuvremenu i da je saslušanje bilo kog od njih nedozvoljeno, s obzirom na član 83. Zakona o krivičnom postupku “, kao i da „branilac optuženih M. advokat M . B . ponovo ističe da je podneta krivična prijava protiv Š . i ostalih optuženih koji su učestvovali u ovom pretkrivičnom postupku i da ne bi bilo po zakonu osnovano njihovo saslušanje “.

Do donošenja presude Okružnog suda u Beogradu K. 216/94 od 25. oktobra 1994. godine, glavni pretres je održan tri puta (uključujući i glavni pretres od 20. oktobra 1994. godine), a dva puta nije održan. Navedenom presudom okrivljeni D . G, Z . M, T . M . i Đ . M . oglašeni su krivim da su kao saizvršioci učinili krivično delo neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela iz člana 202. stav 1. Krivičnog zakona, a okrivljeni je oglašen krivim za krivično delo prikrivanja iz člana 184. stav 1. Krivičnog zakona. Đ. M . je presudom posledično izrečena kazna zatvora u trajanju od deset meseci.

Ovlašćeno službeno lice OUP Rakovica je po naredbi Uprave za upravne poslove Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije br. 2710 od 10. marta 1995. godine oduzelo putnu ispravu br. CE 206868 M. Đ.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 869/95 od 9. maja 1996. godine, stavom prvim izreke, uvažene su žalbe Okružnog javnog tužioca u Beogradu i branilaca optuženih D. G, Z . M . i Ž . M, te je ukinuta presuda Okružnog suda u Beogradu K. 216/94 od 25. oktobra 1994. godine, a predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok je stavom dva izreke odbačena kao nedozvoljena žalba branioca optuženog Ž . M . izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu K. 216/94 od 22. septembra 1994. godine.

Krivični postupak se, nakon donošenja napred navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, vodio u predmetu K. 365/96 Okružnog suda u Beogradu.

Glavni pretres je do donošenja naredbe Okružnog suda u Beogradu K. 365/96 od 15. novembra 1996. godine održan tri puta, a nije održan tri puta (i to 18. oktobra i 11. i 13. novembra 1996. godine). Navedenom naredbom Okružni sud u Beogradu je odredio dopunsko finansijsko veštačenje, a veštak je svoj nalaz dostavio postupajućem sudu 22. decembra 1996. godine.

Mišljenje sudskog veštaka - neuropsihijatra je 28. novembra 1996. godine dostavljeno Okružnom sudu u Beogradu.

Do donošenja presude Okružnog suda u Beogradu K. 365/96 od 24. februara 1997. godine, glavni pretres je održan još šest puta. Navedenom presudom okrivljeni D. G, Z . M, T . M . i Đ . M . su oslobođeni od optužbe, a okrivljeni Ž . M . je oglašen krivim da je učinio krivično delo prikrivanja iz člana 184. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 727/98 od 3. oktobra 2000. godine uvažena je žalba Okružnog javnog tužioca u Beogradu, te je preinačena presuda Okružnog suda u Beogradu K. 365/96 od 24. februara 1997. godine u osuđujućem delu koji se odnosi na optuženog Ž. M . samo u pogledu odluke o kazni, dok je žalba branioca okrivljenog Ž . M . odbijena kao neosnovana, a takođe je presuda Okružnog suda u Beogradu K. 365/96 od 24. februara 1997. godine ukinuta u oslobađajućem delu u odnosu na optužene D . G, Z . M, T . M . i Đ . M, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.

Nakon donošenja presude Vrhovnog suda Srbije, krivični postupak je nastavljen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 65/01.

U službenoj belešci Okružnog suda u Beogradu K. 65/01 od 25. januara 2002. godine je navedeno da je „predmet K. 65/01 preuzet od strane predsednika veća iz krivične pisarnice 22. januara 2002. godine. Nakon izvršenog uvida u spise utvrđeno je da u spisima istrage nedostaje zahtev za sprovođenje istrage protiv svih okrivljenih. Zapisnici o uviđaju, zapisnik o pretresanju i zapisnici o privremeno oduzetim predmetima zatečeni su razlepljeni, delimično pocepani i uništeni. Njihove ostatke predsednik veća je zasebno polepio“.

Okružni sud je rešenjem od 22. aprila 2005. godine razdvojio postupak u odnosu na okrivljenu T. M.

Do donošenja rešenja Okružnog suda u Beogradu K. 65/01 od 29. maja 2006. godine, kojim je branilac advokat M. B, zbog neopravdanog odsustva sa glavnog pretresa kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 50.000 dinara, glavni pretres nije održan 11 puta, a održan je četiri puta.

Nakon toga, glavni pretres nije održan sedam puta, a održan je jednom. Pri tome, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Su. 68/07 od 26. februara 2007. godine kojim je postavljen advokat B. T . za branioca okrivljenog Đ . M, jer je okrivljeni obavestio sud da „on već duže vreme nema nikakve kontakte sa advokatom B, da mu zbog toga danas otkazuje punomoćje za dalju odbranu i moli sud da mu se odredi branilac po službenoj dužnosti “, a kako je to u zapisniku o glavnom pretresu navedeno. Javni tužilac je na glavnom pretresu od 15. aprila 2008. godine prekvalifikovao optužnicu.

Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 65/01 od 15. aprila 2008. godine okrivljeni D . G . i Z . M . oslobođeni su optužbe da su izvršili krivično delo razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a okrivljeni Đ . M . je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika pomaganjem u vezi člana 35. Krivičnog zakonika.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 458/09 od 31. marta 2009. godine , stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba Okružnog javnog tužioca u Beogradu, a ožalbena presuda Okružnog suda u Beogradu K. 65/01 od 15. aprila 2008. godine je potvrđena u odnosu na okrivljenog Z. M, dok je stavom drugim izreke uvažena žalba Okružnog javnog tužioca u Beogradu, te je ukinuta prvostepena presuda u odnosu na optužene D . G . i Đ . M . i u tom delu predmet je vraćen Okružnom sudu na ponovno suđenje.

Krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe nastavljen je u predmetu Višeg suda u Beogradu K. 1533/10.

Glavni pretres nije održan šest puta, od toga tri puta zato što nije obezbeđen član veća iz reda sudija, dok je održan sedam puta. Pri tome, doneto je rešenje Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 - Kv. 5986/12 od 18. decembra 2012. godine kojim su spojeni krivični postupci u predmetima Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 (K. 65/01) i K. 1125/12, a koji krivični postupak se vodi protiv T. M. Takođe, rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 1125/12 - Kv. 5975/12 od 18. decembra 2012. godine određeno je suđenje u odsustvu prema okrivljenoj T . M, zbog krivičnog dela teški slučajevi razbojništva iz člana 169. stav 1. u vezi člana 168. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 22. Osnovnog krivičnog zakona.

Aktom Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 od 2. jula 2012. godine obavešteno je Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava za upravne poslove da su prestali razlozi za zabranu izdavanja putne isprave Đ. M.

Aktom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1319/93 od 20. maja 2013. godine izvršeno je preciziranje dispozitiva optužnice Kt. 1319/93 od 28. marta 1994. godine i pravne kvalifikacije dela koja se optuženima stavlja na teret.

Presudom Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 od 7. juna 2013. godine, između ostalog, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim da je izvršio krivično delo razbojništvo pomaganjem iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika, te mu je posledično izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 6003/13 od 27. marta 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, branioca okrivljenog D. G, branioca okrivljenog Đ . M . i branioca okrivljene T . M, te je prvostepena presuda Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 od 7. juna 2013. godine potvrđena.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 579/14 od 11. juna 2014. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene T. M . i branioca okrivljenog Đ . M . izjavljeni protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 od 7. juna 2013. godine i Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 6003/13 od 27. marta 2014. godine.

Dopisom Ministarstva unutrašnjih poslova - Direkcija policije - Policijska uprava za grad Beograd - Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu 03/16/1 broj 230-238/17 od 14. juna 2017. godine obavešten je Ustavni sud da Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu Policijske uprave za grad Beograd ne raspolaže podnescima od 21. marta 1993. i 24. marta 1993. godine, a koje je tadašnje Okružno javno tužilaštvo u Beogradu prosledilo Inspektoratu za zakonitost rada pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Takođe, u dopisu je navedeno da je Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu u okviru tadašnjeg Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu formirano 1997. godine.

Dopisom Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1319/93 od 16. juna 2017. godine obavešten je Ustavni sud da je Tužilaštvo izvršilo provere i utvrdilo da Tužilaštvu nije podneta krivična prijava 25. maja 1994. godine protiv Š. S, Đ . Z, M . A . i J . L, a zbog eventualno izvršenog krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona .

Dopisom Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Ktr. 4011/2017 od 12. jula 2017. godine obavešten je Ustavni sud da je, postupajući po krivičnoj prijavi, formiran predmet Kt. 57/98, kao i da je 25. februara 1999. godine doneto rešenje o odbačaju krivične prijave. Takođe, spisi predmeta Kt. 57/98 su u redovnom postupku uništeni.

4. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Članom 25. Ustava utvrđeno je da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.), kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbom člana 28. stav 1. Ustava ustanovljeno je da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.

Članom 29. Ustava utvrđeno je da licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć (stav 1.), kao i da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, u protivnom se pušta na slobodu (stav 2.).

Odredba člana 30. stav 2. Ustava jemči da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 33. stav 6. Ustava ustanovljeno je da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja.

Članom 36. stav 2. Ustava jemči se da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Članom 39. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati (stav 1.); da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbije mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (stav 2.).

Odredbama ranije važećeg Zakona o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86, 74/87, 57/89, 3/90, „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 24/94, (21/99, 44/99), 71/00. i 13/01), a koji se primenjivao u konretnom slučaju, bilo je p ropisano: da ovaj zakon utvrđuje pravila kojima se osigurava da niko nevin ne bude osuđen, a da se krivcu izrekne krivična sankcijapod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.), kao i da ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći smrtna kazna, okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog ispitivanja (član 70. stav 1.).

Članom 206. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je da ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno od strane grupe, ili je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda ili ako vrednost oduzetih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od tri do petnaest godina.

5. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak, u odnosu na okrivljenog Đ. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, trajao 20 godina i pet meseci, računajući od 14. oktobra 1993. godine, kada je postupak pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, do 27. marta 2014. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž. 1. 6003/13, kojom je postupak pravnosnažno okončan prema podnosiocu. Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može ukazivati da isti nije okončan u razumnom roku.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da se krivični postupak, čije se trajanje osporava, vodio protiv četvoro okrivljenih, zbog dva krivična dela. Podnosiocu je stavljeno na teret da je izvršio krivično delo teški slučajevi razbojništva i razbojničke krađe iz člana 169. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije pomaganjem u vezi člana 24. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, a koje je kasnije prekvalifikovano u krivično delo razbojništvo pomaganjem iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 35. Krivičnog zakonika. Ustavni sud napominje da je postupajuće tužilaštvo dva puta preciziralo optužnicu, i to 24. oktobra 1994. i 20. maja 2013. godine, dok je optužnica prekvalifikovana 15. aprila 2008. godine. Ustavni sud konstatuje da je okrivljenom bilo stavljeno na teret izvršenje dela iz grupe krivičnih dela protiv imovine, kao i da krivično delo koje mu je stavljeno na teret , po svojoj prirodi, spada u teža krivična dela, te da je u konkretnom slučaju navedeno delo nužno zahteva lo i sprovođenje određenog dokaznog postupka radi razjašnjenja spornih činjeničnih pitanja i pravnih pitanja. Sve ovo nesporno je, po oceni Ustavnog suda, u određenoj meri objektivno uticalo na dužinu trajanja postupka. Takođe, u toku postupka bila su određena dva finansijska veštačenja i jedna dopuna finansijskog veštačenja, kao i tri veštačenja veštaka neuropsihijatra. Po oceni Ustavnog suda, sve napred navedeno nesporno ukazuje da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da mogu predstavljati opravdani razlog za duže trajanje ovog postupka.

Ustavni sud iz prethodno utvrđenih činjenica vezanih za tok krivičnog postupka (uz ponovnu konstataciju da su spisi predmeta u lošem stanju) napominje da je krivični postupak vođen izuzetno ažurno do donošenja presude Okružnog suda u Beogradu K. 365/96 od 24. februara 1997. godine, uz redovno održavanje glavnog pretresa. Međutim, Sud konstatuje da je u više navrata postojala neopravdana neaktivnost prvostepenog suda i žalbenog suda (najpre, postupak po žalbi pred Vrhovnim sudom Srbije na presudu Okružnog suda u Beogradu K. 365/96 od 24. februara 1997. godine je trajao tri godine i sedam meseci, zatim od presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 727/98 do prvog održanog glavnog pretresa je proteklo četiri godine i jedan mesec, najzad od 31. marta 2009. godine do prvog održanog glavnog pretresa 11. decembra 2011. godine je proteklo dve godine i osam meseci). Pri tome, Ustavni sud konstatuje da tri puta zaredom nije održan glavni pretres (15. novembra 2010, 7. februara i 21. aprila 2011. godine) iz razloga što nije obezbeđen član veća iz reda sudija, kao i da je tri puta glavni pretres počeo iznova jer je promenjen sastav veća. Ustavni sud ukazuje da je u konkretnom slučaju bilo malog doprinosa branioca okrivljenog Đ. M . dužini trajanja krivičnog postupka, naročito imajući u vidu da je branilac kažnjen usled neopravdanog odsustva sa glavnog pretresa 29. maja 2006. godine, novčanom kaznom u iznosu od 50.000 dinara. Takođe, prvostepeni, postupajući sud je u toku krivičnog postupka četiri puta meritorno odlučio o optužbi protiv podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud, bez obzira na nesumnjivu složenost činjeničnih i pravnih pitanja, te činjenicu da se nadležni sud u početku izuzetno aktivno bavio predmetom, ocenio da podnosilac ne može da snosi posledice dugog trajanja osporenog krivičnog postupka.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 216/94, zatim pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 365/96, odnosno pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 65/01, a kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1533/10, povređeno pravo podnos ioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno , sa jedne strane, dužinu trajanja krivičnog postupka, a sa druge strane složenost krivičnog postupka, te po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koja su pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud se nije upuštao u ocenu istaknute povrede prava iz člana 33. stav 6. Ustava imajući u vidu da je navedeno pravo identično pravu na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6.1. Podnosilac ustavne žalbe navodi da je „24. septembra 1993. godine, bez ikakvog sudskog naloga, odveden od strane pripadnika GSUP-a iz stana svog oca i sproveden u GSUP, ... u policijskim prostorijama su mu inspektori zatražili njegovu pomoć i pomoć njegove sestre koja se ogledala u davanju određene izjave protiv M . R . (navodnog pljačkaša J . banke) koju bi mu policija sastavila. On je tako nešto odbio nakon čega je dobio šamar, te je počela tortura koja je trajala punih osamnaest dana“, i ističe povredu prava iz čl. 25. i 28. Ustava.

Podnosilac smatra da su mu povređena prava iz čl. 22, 25. i člana 36. stav 2. Ustava time što je „njegov branilac obavestio u svojim podnescima od 21. marta 1994. godine i 24. marta 1994. godine Okružno javno tužilaštvo u Beogradu o postupanju pripadnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova, kao i da je advokat smatrao da Tužilaštvo treba da sprovede zvaničnu istragu o nezakonitom postupanju pripadnika policije “, da je branilac 25. maja 1994. godine podneo krivičnu prijavu protiv S. Š, Z . Đ, A . M . i L . J, kao radnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, za krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, te da po ovoj prijavi nikada nije postupano, kao i da „nakon izuzetno inertnog pristupa i nezainteresovanosti Tužilaštva da postupi po ovoj krivičnoj prijavi, branilac okrivljenog podnosi krivičnu prijavu protiv istih lica i za identično krivično delo na glavni zapisnik na suđenju održanom 20. oktobra 1994. godine, te da ni po ovoj krivičnoj prijavi nikada nije postupano“.

6.2 Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz čl. 25. i 28. Ustava cenio u svetlu istaknute povrede zabrane mučenja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a imajući u vidu da su označena ustavna prava suštinski identična pravu iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U odnosu na istaknutu povredu zabrane mučenja iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), Ustavni sud ukazuje da član 3. Konvencije zabranjuje mučenje i drugo nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Član 3. Konvencije odražava jednu od fundamentalnih vrednosti demokratskog društva, kao i da navedeni član ne dozvoljava izuzetke, jer je članom 15. Konvencije zabranjeno svako odstupanje, čak i u slučaju javne opasnosti koja preti opstanku nacije (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ramirez Sanchez protiv Francuske, po predstavci broj 59450/00 , od 27. januara 2005. godine i odluku Labita protiv Italije, po predstavci broj 26772/95, od 6. aprila 2000. godine). Cilj člana 3. je zaštita fizičkog integriteta ličnosti, zaštita od nanošenja bola i drugih radnji koje uzrokuju teške duševne patnje. Iz navedenog člana proističu negativne obaveze države koje se ogledaju u tome da se država/državni organi uzdrže od primene mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili samog kažnjavanja, kao i pozitivne obaveze sprečavanja trećih lica da postupaju protivno odredbama člana 3. Konvencije (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Costello - Roberts protiv Velike Briatnije, po predstavci broj 13134/87, od 25. marta 1993. godine). Član 3. Konvencije pokriva široki spektar postupanja i kažnjavanja i nameće državi niz pozitivnih obaveza, između ostalog ovaj član obuhvata opštu obavezu da sva lica u jurisdikciji jedne države budu zaštićena od zlostavljanja, kao i proceduralnu obavezu sprovođenja efikasne, zvanične istrage.

6.3. U odnosu na materijalnopravni aspekt člana 3. Konvencije, odnosno pozitivne obaveze države, Ustavni sud ukazuje da su radnj e pripadnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova preduzimane u vremenskom periodu od 24. septembra 1993. do 11. oktobra 1993. godine, a kako je to u samoj ustavnoj žalbi navedeno.

Imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju radnje preduzete pre stupanja Ustava Republike Srbije na snagu , odnosno pre 8. novembra 2006. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na materijalnopravni aspekt člana 3. Konvencije odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6.4. Međutim, kako povreda zabrane svakog oblika zlostavljanja ima i svo j procesn i aspekt , a koji se ogleda u obavez i države da sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu, mora se uzeti u obzir da se postupajući krivični sudovi suštinski nisu bavili time da li je učinjeno krivično delo protivpravno lišenje slobode iz člana 63. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije prema Đ. M . od strane pripadnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova ( S. Š, Z . Đ, A . M . i L . J .).

Ustavni sud napominje da je branilac okrivljenog podneo jednu krivičnu prijavu protiv okrivljenih i to 25. maja 1994. godine, a da iz zapisnika o glavnom pretresu od 20. oktobra 1994. godine nesumnjivo proizlazi da nije podneta druga krivična prijava protiv istih lica i istog dela. U zapisniku sa tog glavnog pretresa je navedeno da se „branilac optužene T. M . i optuženog Đ . M, advokat M . B . protivi predlogu da se sasluša svedok Š, a saglasan je da se čitaju iskazi svedoka i sva pisana dokumentacija. Naglašava da je protiv inspektora Š . i još tri inspektora Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije davno podneo krivičnu prijavu zbog protivpravnog lišenja slobode optužene M . i optuženog Đ. Smatra da upravo zbog toga saslušanje inspektora Š . ne bi bilo po zakonu osnovano, a i suprotno članu 84. Zakona o krivičnom postupku “. Takođe, Prvo opštinsko javno tužilaštvo je postupalo po krivičnoj prijavi od 25. maja 1994. godine, formiralo je predmet Kt. 57/98, a 25. februara 1999. godine je donelo rešenje o odbačaju krivične prijave.

Činjenica da se postupajući sudovi tokom glavnog pretresa nisu suštinski bavili tvrdnjama o navodnom zlostavljanju Đ. M, kao i to da je tadašnje Prvo opštinsko javno tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu od 25. maja 1994. godine, navodi na zaključak da je podnosilac Đ . M . mogao biti svestan da je izostala delotvorna istraga, odnosno odgovarajuća istraga pre pravnosnažnog okončanja predmetnog krivičnog postupka ( videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Stanimirović protiv Srbije, od 18. oktobra 2011. godine), a posebno jer je imao branioca iz reda advokata. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kada je u pitanju procesni aspekt zabrana iz člana 3. Konvencije, najkasnije šest meseci nakon stupanja Konvencije na pravnu snagu 3. marta 2004. godine, imao mogućnost da se obrati Evropskom sudu za ljudska prava, a shodno članu 35. stav 1. Konvencije. Takođe, Ustav Republike Srbije je stupio na pravnu snagu 8. novembra 2006. godine, a podnosilac je mogao da izjavi ustavnu žalbu u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Ustava u kojoj će istaći povredu procesnog aspekta člana 3. Konvencije. Imajući u vidu sve navedeno, ustavna žalba je u odnosu na procesnopravni aspekt člana 3. Evropske konvencije neblagovremena.

Ustavni sud je ocenio da se tvrdnje podnosioca ustavne žalbe u vezi istaknute povrede prava iz člana 22. i člana 36. stav 2. Ustava, isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava iz člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač . 2) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Podnosilac ističe povredu prava iz člana 30. stav 2. i obrazlaže je time što mu je „određen pritvor 11. oktobra 1993. godine, bez njegovog saslušanja, kao i time što nije saslušan u zakonskom roku od 48 sati, kako je to garantovano Ustavom, već tek nakon tri dana, kao i da posle njegovog konačnog saslušanja nakon tri dana nije ponovo odlučeno o pritvoru“. Takođe, podnosilac navodi da mu je povređeno i pravo iz čl. 27. i 29. i člana 36. st av 2. Ustava, jer je „sedamanest dana nakon lišenja slobode doveden pred sudiju koji je mogao odlučivati o zakonitosti njegovog lišenja slobode“.

Imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju radnje preduzete pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , takođe rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 39. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavnom žalbom osporava stanje koje je trajalo do 2. jula 2012. godine, kada je aktom Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 obavešteno Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava za upravne poslove – Uprava za putne isprave da su prestali razlozi za zabranu izdavanja putne isprave Đ . M . Imajući u vidu da je ustavna žalba izjavljena 4. juna 2014. godine, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu u kome se ističe povreda prava iz člana 39. Ustava, kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, kao u tački 3. izreke.

9. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava time što je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž.1. 6003/13 od 27. marta 2014. godine zasnovana na nedozvoljenom dokazu – izjavi datoj kod istražnog sudije 14. oktobra 1993. godine, a koja sadrži lažno priznanje o svom i učešću ostalih lica u pljački J. banke .

Ustavni sud prvo konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava u odluci Harutyunyan pritiv Jermenije, broj 36549/03 od 28. juna 2007. godine, naveo da „Čak i da Sud nije ratione temporis nadležan da ispituje okolnosti zlostavljanja podnosioca predstavke i svedoka T. i A. u kontekstu člana 3, Sud ipak nije sprečen da pomenutu procenu uzme u obzir u smislu odlučivanja o poštovanju jemstava člana 6.“. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava iz člana 3. Evropske konvencije, Sud je ipak pristupio meritornoj oceni da li je iskaz podnosioca ustavne žalbe od 14. oktobra 1993. godine nedozvoljeni dokaz na kome se zasniva osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu, odnosno da li je suđenje podnosiocu u celini bilo pravično.

Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom navedeno pravo podnosioca ustavne žalbe nije povređeno. Ustavno jemstvo prava na pravično suđenje u krivičnom postupku podrazumeva obavezu sudova i drugih državnih organa koji učestvuju u postupku koji se protiv određenog lica vodi, da na zakonom propisan način razmotre pitanja koja se odnose na osnovanost optužbe protiv njega i o istoj odluče. Ustavni sud pri tome naglašava da se ocena pravičnosti suđenja vrši u odnosu na celinu sprovedenog krivičnog postupka i dokaza koji su u okviru njega izvedeni . Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenjuje da su u osporenoj sudskoj presudi dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi na kojima se zasniva odluka o osnovanosti optužbe iznete protiv podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud konstatuje da je pitanje nedozvoljenosti dokaza – iskaza okrivljenog Đ. M . od 14. oktobra 1993. godine do koga je došlo usled višednevne torture (a kako je to navedeno u ustavnoj žalbi , odnosno kako to tvrdi podnosilac), detaljno razmotreno u osporenoj presudi Apelacionog suda, kao i u prvostepenoj presudi Višeg suda u Beogradu K. 1533/10 od 7. juna 2013. godine, te konačno i u presudi Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 579/14 od 11. juna 2014. godine . Razlozi osporavanja pravičnosti krivičnog postupka izneti su i u žalbi na prvostepenu presudu, kao i u zahtevu za zaštitu zakonitosti. Apelacioni sud u Beogradu , kao i Vrhovni kasacioni sud su ta pitanja razmotri li u okviru svojih zakonom utvrđenih nadležnosti i, po oceni Ustavnog suda, u obrazloženj u presud a da li ustavnopravno prihvatljive razloge koji se odnose na zakonsku zasnovanost svojih presuda, a sledstveno tome i na njihovu ustavnopravnu utemeljenost.

Ustavni sud ukazuje da čak i okolnost da su pojedini dokazi u krivičnom postupku nezakonito pribavljeni, sama po sebi ne podrazumeva obavezno utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u tom postupku. Navedeni stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-88/2008 od 1. oktobra 2009. godine, a koja odluka se, pored ostalog, zasniva se i na praksi Evropskog suda za ljudska prava u ovoj oblasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je našao da osporenom presudom nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu