Odbacivanje ustavne žalbe u vezi sa verifikacijom odborničkog mandata drugog lica
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu odbornika protiv rešenja Upravnog suda, jer se osporenim aktom nije odlučivalo o njegovom izbornom pravu, već o pravu drugog odbornika. Podnosilac nema aktivnu legitimaciju (ratione personae) za pokretanje ustavnosudskog postupka u ovom slučaju.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4965/2010
28.12.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Save Kolarskog iz Crepaje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. decembra 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Save Kolarskog izjavljena protiv rešenja Upravnog suda Už. 840/10 od 29. oktobra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Sava Kolarski iz Crepaje je 29. novembra 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda Už. 840/10 od 29. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i izbornog prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 52. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prilikom donošenja rešenja o verifikaciji mandata odborniku Ondreju Trnovskom postupljeno suprotno obrazloženju Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008; da je navedeni odbornik tek 35. na listi i da je pre njega bilo još 13 kandidata na listi kojima nisu dodeljeni mandati. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je izborna komisija morala da dodeli mandat prvom narednom kandidatu koga odredi podnosilac izborne liste, „ali je više nego jasno da i podnosilac izborne liste mora da se rukovodi u skladu sa obrazloženjem Odluke Ustavnog suda“. Ustavnom žalbom se zahteva od Ustavnog suda da poništi osporeno rešenje Upravnog suda i naredi vršenje radnji kojima će se omogućiti otklanjanje štetnih posledica, „a to bi svakako morala da bude presuda kojom se ukida rešenje o verifikaciji mandata odborniku Ondreju Trnovskom».
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Odredba člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisuje da ustavnu žalbu može izjaviti svako lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Iz sadržine navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da ustavnu žalbu može izjaviti samo lice o čijim pravima ili obavezama je odlučivano osporenim pojedinačnim aktom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, jer je samo takav akt podoban da dovede do povrede ili uskraćivanja nekog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom.
3. U postupku ispitivanja ispunjenosti procesnih pretpostavki za postupanje po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Upravnog suda Už. 840/10 od 29. oktobra 2010. godine odbačena žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja od 6. oktobra 2010. godine o verifikaciji mandata odborniku Ondreju Trnovskom, sa izborne liste «Za evropsku opštinu Kovačica Demokratska stranka – Boris Tadić».
4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je navedeno rešenje Skupštine opštine Kovačica „u suprotnosti sa obrazloženjem Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008“, kojom je, pored ostalog, utvrđena neustavnost odredbe člana 43. Zakona o lokalnim izborima i da mu je osporenim rešenjem Upravnog suda povređeno pravo „na zaštitu izbornog prava i pravnu zaštitu koja je predviđena članom 49. Zakona o lokalnim izborima“.
Odredbama člana 52. Ustava utvrđeno je da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran, da je izborno pravo opšte i jednako, da su izbori slobodni i neposredni, a glasanje tajno i lično, te da izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom.
Odredbom člana 49. stav 1. Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, br. 129/07), u tekstu koji je važio do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, broj 54/11), bilo je propisano da je protiv odluka skupštine jedinice lokalne samouprave o prestanku mandata odbornika, kao i o potvrđivanju mandata novom odborniku, dopuštena žalba nadležnom okružnom sudu. Prema stavu 2. istog člana Zakona, žalba je dopuštena i u slučaju kada skupština propusti da donese odluku o prestanku mandata odbornika, a pravo na podnošenje žalbe iz stava 2. ovog člana ima svaki odbornik (stav 4.). Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da svaki odbornik ima aktivnu legitimaciju za podnošenje žalbe nadležnom sudu u postupku u kome se odlučuje o pasivnom izbornom pravu drugih odbornika. Ustavni sud, međutim, ukazuje da se u postupku po ustavnoj žalbi zaštita izbornog prava pruža samo licu o čijem izbornom pravu je odlučivano u postupku koji je osporen ustavnom žalbom. Imajući u vidu da osporenim rešenjem Upravnog suda nije odlučivano o pasivnom biračkom pravu podnosioca ustavne žalbe, nego drugog odbornika u Skupštini opštine Kovačica, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu osporenim aktom nije ni moglo biti povređeno izborno pravo koje se garantuje odredbama člana 52. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe takođe smatra da se iz obrazloženja osporenog rešenja Upravnog suda ne može jasno zaključiti zbog čega je njegova žalba odbačena kao nedozvoljena, ali da je njemu kao žaliocu uskraćeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Označenom odredbom Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Ustavni sud je konstatovao da se stavovi Upravnog suda izneti u obrazloženju osporenog akta odnose na zaštitu prava lica kome mandat odbornika nije dodeljen prema njegovom redosledu na izbornoj listi, iako podnosilac ustavne žalbe nije tražio sudsku zaštitu zbog propuštanja Skupštine opštine Kovačica da postupi po njegovom zahtevu za izmenu akta o potvrđivanju mandata.
Ustavni sud je, međutim, ispitujući navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, pošao od toga da se ustavne garantije ovog prava sastoje u obezbeđivanju svojevrsne zaštite materijalnih i procesnih prava učesnika u postupku u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe jeste bio stranka u postupku koji je okončan osporenim rešenjem Upravnog suda, ali da u tom postupku nije neposredno odlučivano o njegovom izbornom pravu, već o pasivnom biračkom pravu drugog odbornika u Skupštini opštine Kovačica. Dakle, ishod sudskog postupka nije bio od uticaja na ostvarivanje ili uživanje podnosiočevog izbornog prava, niti je osporeno rešenje kao rezultat tog postupka bilo značajno za izborno pravo podnosioca. Po oceni Ustavnog suda, postojanje posrednog interesa podnosioca kao odbornika skupštine opštine da se utvrdi prestanak mandata jednom odborniku, nije dovoljan osnov da bi se ustavna žalba smatrala ratione personae dopuštenom u odnosu na član 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav koji je izrazio Evropski sud za ljudska prava u presudi Benthem protiv Holandije od 23. oktobra 1985. godine, prema kome izraz: „sporovi oko građanskih prava i obaveza“ obuhvata sve postupke čiji rezultat je odlučujući za takva prava i obaveze; međutim, slaba veza ili daleke posledice nisu dovoljne za član 6.1. Konvencije; rezultat postupka mora da bude direktno odlučujući za takvo pravo. Taj sud je ocenio da je spor o stvarnom postojanju prava na licencu, bio predmet pritužbe i da je rezultat tog postupka bio direktno odlučujući za pravo u pitanju. Sa druge strane, Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Balmer-Schafroth i drugi protiv Švajcarske (presuda od 26. avgusta 1997. godine) ocenjivao da li je ishod postupka u kome je podnosiocima predstavke odbijen zahtev da pokrenu sudski postupak za zabranu rada elektrane na nuklearni pogon koja se nalazila u bilizini njihovih kuća, bio od uticaja na pravo na koje su se podnosioci predstavke pozivali. Nalazeći da podnosioci predstavke nisu dokazali direktnu vezu između uslova pod kojima je radila ova centrala i njihovog prava na zaštitu fizičkog integriteta, Evropski sud za ljudska prava je ocenio da ishod predmetnog postupka nije bio od uticaja na pravo na koje su se pozivali podnosioci predstavke.
Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje u osporenom postupku ističe u vezi sa povredom izbornog prava, a imajući u vidu da podnosilac u tom postupku nije štitio sopstveno izborno pravo, niti je ishod postupka bio od neposrednog značaja za ostvarivanje i uživanje tog prava, Ustavni sud je ocenio da ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu.
5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević