Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i šest meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Kocića iz Leskovca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Kocića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim su dom u Leskovcu u predmetu P . 2201/10 i P. 2202/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Kocić iz Leskovca , je 29. novembra 2010. godine , preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2201/10 i P. 2202/10.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da postupak nije okončan u razumnom roku imajući u vidu da je tužbu podneo 5. marta 2002. godine, a da je nakon brojnih odluka sudova koje su ukidane i više ponovnih postupaka, isti je okončan tek 9. septembra 2010. godine, odnosno da je postupak ukupno trajao osam godina, šest meseci i četiri dana ; da u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, a koje bi opravdale ovakvu dužinu navedenog postupka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da je u osporenom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i da se utvrdi pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete i da mu se na osnovu toga isplati iznos od 300.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 2201/10 i P. 2202/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno sudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu 5. marta 2002 . godine Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Preduzeća „Inžinjering – Prom“ iz Leskovca , radi naknade štete. Predm et je zaveden pod brojem P. 887/02.

Tužilac je podeskom od 3. aprila 2002. godine preinačio osnov tužbenog zahteva – sticanje bez osnova. Tuženi je podneskom od 24. maja 2002. godine odgovorio na navode tužioca iz podneska od 3. aprila 2002. godine, obaveštavajući sud da tužbu nije primio.

Na prvom ročištu za glavnu rasp ravu održanom 27. maja 2002. godine utvrđena je vrednost predmeta spora i pročitana je tužba, te je sud konstatovao da će odluku o predlogu punomoćnika tuženog da mu se preda primerak tužbe, doneti naknadno. Takođe je konstatovano da je advokat Slavica Stojanović izjavila da će pisano ovlašćenje za zastupanje tužioca, sa primerkom tužbe, dostaviti sudu u roku od tri dana.

Nakon održavanja ročišta 26. juna 2002. godine (kada je ponovo utvrđena vrednost predmeta spora), dva ročišta nisu održana (4. septembra i 2. oktobra 2002. godine) kako bi punomoćnik tužioca mogao da se izjasni na podnesak tuženog koji mu je predat na ročištu, odnosno kako bi punomoćnik tuženog mogao da se izjasni na podnesak tužioca od 27. septembra 2002. godine koji mu nije dostavljen.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2002. godine sud je sproveo dokazni postupak čitanjem određenih pisanih dokaza, konstatovao da stranke nemaju primedbe na izvedene dokaze , kao i da nema novih predloga za dopunu dokaznog postupka, te je utvrdio da je dokazni postupak završen.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 887/02 od 24. oktobra 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tu ženi da mu na ime izmakle dobiti isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 230.769,00 dinara počev od 28. oktobra 1997. godine do 14. februara 2002. godine, te da na tako obračunatu kamatu isplati zakonsku kamatu počev od podnošenja tužbe do isplate (stav 1. izreke), odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime sticanja bez osnova vrati iznos od 11.500,00 dinara koji predstavlja ugovornu kaznu, s a zakonskom zateznom kamatom (stav 2. izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu isplati određene parnične troškove (stav 3. izreke).

Tuženi je protiv st. 1. i 3. navedene prvostepene presude izjavio žalbu 25. marta 2003. godine. Tužilac je protiv st. 2. i 3. iste presude izjavio žalbu 2. aprila 2003. godine, dopunjenu podneskom od 4. aprila 2003. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 681/03 od 24. aprila 2003. godine vraćeni su spisi Opštinskom sudu u Leskovcu radi otklanjanja procesnog nedostatka, odnosno radi pribavljanja punomoćja kojim je tužilac ovlastio advokata Slavicu Stojanović da ga zastupa u ovoj pravnoj stvari.

U spisima predmeta se nakon navedenog rešenja nalazi punomoćje advokata Slavice Stojanović iz Leskovca za zastupanje tužioca u ovoj pravnoj stvari na kome je označen datum 5. mart 2002. godine (kada je podneta tužba), bez prijemnog pečata suda, te se ne može pouzdano utvrditi kada je isto dostavljeno sudu. Službenom beleškom od 20. maja 2003. godine je konstatovano da je žalba blagovremena, te se predmet dostavlja Okružnom sudu u Leskovcu radi odlučivanja o istoj.

Presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 837/03 od 3. juna 2003. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv stava 2. izreke prvostepene presude, dok su st. 1. i 3. izreke prvostepene presude ukinuti i predmet je vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2978/03 od 4. septembra 2003. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude.

Predmet je dobio novi broj P. 4092/03.

Nakon održavanja dva ročišta (19. oktobra i 8. decembra 2004. godine) i preciziranja tužbenog zahteva podneskom tužioca od 26. novembra 2004. godine, Opštinski sud u Leskovcu je 8. decembra 2004. godine doneo presudu P. 4092/03 kojom se delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca, pa se obavezuje tuženi da mu na ime izmakle dobiti isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 230.769,00 dinara počev od 28. oktobra 1997. godine do 10. oktobra 2001. godine, te da na tako obračunatu kamatu isplati zakonsku zateznu kamatu počev od podnošenja tužbe do isplate (stav 1. izreke), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog perioda, a do traženog do 14. februara 2002. godine (stav 2. izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu isplati određen iznos parničnih troškova (stav 3. izreke).

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1050/05 od 7. juna 2005. godine, odlučujući o žalbi tuženog, ukinuo prvostepenu presudu u st. 1. i 3. izreke i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Predmet je dobio novi broj P. 3313/05.

U ponovnom postupku održano je jedno ročište 5. septembra 2006. godine, dok pet ročišta nije održano: ročišta zakazana za 28. februar i 6. april 2006. godine nisu održana na zahtev punomoćnika tužioca (prvo zbog preuzetih obaveza u drugom predmetu, a drugo zbog zdravstvenih razloga); ročište zakazano za 22. maj 2006. godine nije održano rešenjem suda uz nalog punomoćniku tužioca da u roku od 15 dana uredi tužbeni zahtev u skladu sa nalogom drugostepenog suda datog u rešenju Gž. 1050/05 od 7. juna 2005. godine; ročište zakazano za 20. jun 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije; ročište zakazano za 17. jul 2006. godine nije održano zbog nemogućnosti punomoćnika tuženog da se izjasni na podenak tužioca predatim na ročištu, a kojim se precizira tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 3313/05 od 5. septembra 2006. godine doneo presudu kojom se delimično usvaja tužbeni zahtev tužioca, pa se obavezuje tuženi da mu na ime izmakle dobiti isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 230.769,00 dinara počev od 28. oktobra 1997. godine do 10. oktobra 2001. godine, te da na tako obračunatu kamatu isplati zakonsku zateznu kamatu počev od podnošenja tužbe do isplate (stav 1. izreke), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog perioda, a do traženog do 14. februara 2002. godine (stav 2. izreke) i obavezan je tuženi da tužiocu isplati određen iznos parničnih troškova (stav 3. izreke).

Presudom Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1042/07 od 21. januara 2008. godine preinačena je prvostepena presuda u stavu 1. izreke, tako da se u celini odbija tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1275/08 od 14. maja 2008. godine ukinute su prvostepena i drugostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je dobio novi broj P. 2490/08.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2490/08 od 8. januara 2009. godine, po predlogu zastupnika tuženog iznetom na ročištu 11. decembra 2008. godine, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari, pošto je tuženi – pravno lice – brisan kao neaktivan iz registra privrednih subjekata i određeno je da će postupak biti nastavljen kada sledbenici pravnog lica – tuženog preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Tužilac je podnescima od 20. januara, 26. marta i 13. aprila 2009. godine, uz subjektivno proširenje tužbe na D.Đ. koji je osnivač tuženog, tražio od suda da odredi nastavak postupaka.

Predmet je dobio novi broj P. 2295/09.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2295/09 od 25. maja 2009. godine određen je nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari i pozvan je osnivač tuženog – D.Đ. da stupi u parnicu na mesto tuženika.

Ročište zakazano za 5. jun 2009. godine nije održano na predlog tuženog jer je podneske kojim je tužilac tražio nastavak postupka, kao i rešenje o nastavku postupka primio dva dana pre ročišta.

Tužilac je podneskom od 23. juna 2009. godine tražio privremenu meru zabrane tuženom da raspolaže ili opterećuje određenu nepokretnu imovinu.

Ročište zakazano za 10. jul 2009. godine nije održano jer su se spisi predmeta nalazili u OJT na traženom uvidu.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu P. 2295/09 od 17. jula 2009. godine usvojena je privremena mera tužioca, te je zabranjeno tuženom svako raspolaganje ili opterećivanje određene nepokretne imovine.

Ročište zakazano za 29. jul 2009. godine je odloženo do odlučivanja suda o žalbi na prvostepeno rešenje o određivanju privremene mere.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 1973/09 od 16. septembra 2009. godine ukinuto je prvostepeno rešenje o određivanju privremene mere i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon neodržavanja ročišta zakazanog za 11. novembar 2009. godine zbog štrajka advokata, na ročištu održanom 3. decembra 2009. godine doneto je rešenje da se spisima predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2295/09 združe spisi predmeta istog suda P. 3980/09 (protivtužba).

Na ročištu održanom 17. decembra 2009. godine saslušane su stranke i konstatovano je da nema predloga za dopunu dokaznog postupka, te je rasprava završen a.

Službenom beleškom od 17. januara 2010. godine ponovo je otvorena rasprava.

Predmet je dobio novi broj P. 2201/10 i P. 2202/10.

Nakon održavanja ročišta 5. marta 2010. godine, Osnovni sud u Leskovcu je doneo presudu P. 2201/10 i P. 2202/10 od 5. marta 2010. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime izmakle dobiti isplati zakonsku zateznu kamatu na određeni iznos počev od 28. oktobra 1997. godine do 10. oktobra 2001. godine, te da na tako obračunatu kamatu isplati zakonsku zateznu kamatu počev od od podnošenja tužbe do isplate (stav 1. izreke), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev preko dosuđenog (stav 2. izreke), odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog – protivtužioca (stav 3. izreke) i obavezan je tuženi – protivtužilac da tužiocu naknadi određene troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3398/10 od 9. septembra 2010. godine preinačena je prvostepena presuda u stavu jedan izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev (stav 1. izreke), odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime izgubljene dobiti zbog neostvarenog izdavanja u zakup određenog lokala od 1. novembra 2000. godine do 1. februara 2002. godine (stav 2. izreke), odbijena je žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu tri izreke (stav 3. izreke) i preinačena je prvostepena presuda u stavu četiri izreke tako da je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 4. izreke).

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitna je odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 5. marta 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, koju je podneo podnosilac ustavne žalbe, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3398/10 od 9. septembra 2010. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U konkretnom slučaju radi se o postupku koji je vođen radi naknade štete, u kojem su se kao sporna postavila određena pravna pitanja, zbog čega se , prema stanovištu Ustavnog suda , osporeni postupak ne može smatrati naročito složenim. Takođe, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao tužilac u parničnom postupku, u određenoj meri i sam doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Naime, iako se iz spisa predmeta ne može pouzdano utvrditi kada je punomoćje za zastupanje tužioca dostavljeno sudu, ono svakako nije bilo dostavljeno uz tužbu podnetu 5. marta 2002. godine, s obzirom na to da je advokat Slavica Staojanović na prvom ročištu održanom 27. maja 2002. godine izjavila da će isto dostaviti u roku od tri dana. Takođe, dva ročišta nisu održana na zahtev punomoćnika tužioca (28. februara 2006. godine zbog preuzetih obaveza u drugom predmetu i 6. aprila 2006. godine zbog zdravstvenih razloga). Ustavni sud ističe i da je podnosilac 4. jula 2003. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Leskovcu Gž. 837/03 od 3. juna 2003. godine, koju je Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 2978/03 od 4. septembra 2003. godine odbacio kao nedozvoljenu, a što je takođe uticalo na trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda pred kojim se vodi parnični postupak prevashodno doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka. Naime, u određenom periodu, sud je ispoljio neefikasnost u postupanju i zakazivanju ročišta za glavnu raspravu. Tako je, posle donošenja rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2978/03 od 4. septembra 2003. godine, koje je strankama dostavljeno 23. oktobra 2003. godine, prvo sledeće ročište zakazano i održano 19. oktobra 2004. godine (dakle, nakon nepunih godinu dana), što je, prema mišljenju Ustavnog suda , neprihvatljivo dugačak interval u zakazivanju ročišta za glavnu raspravu. Takođe, Opštinski sud u Leskovcu, kasnije Osnovni sud u Leskovcu, je za osam godina i šest meseci zakazao ukupno 21 ročište za glavnu raspravu od kojih 12 nije održano.

Dalje, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (aplikacija broj 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2201/10 i P. 2202/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Stoga je Sud usvojio ustavnu žalbu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je tražio od Ustavnog suda naknadu nematerijalne štete. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i to u kojoj meri je ponašanje samog podnosica ustavne žalbe doprinelo nepotrebnom prolongiranju osporenog sudskog postupka. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda, odredio isplatu navedenog novčanog iznosa kao pravičnog zadovoljenja .

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević