Ustavni sud: Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo na pravično suđenje. Sud je proizvoljno odbacio reviziju u sporu o diskriminaciji, propustivši da primeni procesne odredbe posebnog zakona koje imaju neposredno dejstvo. Osporeno rešenje je poništeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Predrag Ćetković, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ištvana Ripsona iz Mužlje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ištvana Ripsona i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine i određuje da taj sud da donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ištvan Ripson iz Mužlje podneo je , 29. novembra 2010. godine, preko punomoćnika Gorana Mandića, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine, zbog "povrede prava na poštovanje zabrane zloupotrebe prava iz člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u vezi člana 18. Ustava Republike Srbije, i povrede prava na poštovanje zabrane ograničavanja prava na zaštitu bez diskriminacije, iz čl. 20. i 21. Ustava Republike Srbije." Podnosilac je ustavnu žalbu dopunio podneskom od 18. januara 2011. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je dopunom ustavne žalbe od 6. decembra 2012. godine osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac u ustavnoj žalbi i dopuni od 18. januara 2011. godine iznosi tok parničnog postupka vođenog pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 1151/10 i pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 9791/10, u kome je bio tužilac. Zatim navodi: da osporeni drugostepeni akt predstavlja tipičan primer zloupotrebe prava na jednakost sudskim aktom; da je drugostepeni sud diskriminatorski sudski akt donet u krivičnom postupku opravdao pogrešnim tumačenjem prava, čime je uklonio diskriminatorski karakter ovog akta; da je Apelacioni sud u Novom Sadu u konkretnom slučaju zloupotrebio pravo na jednakost u odnosu na isto pravo u slučaju Stojadina Jovanovića i Ljubice Popović, koje je pred drugim sudovima zaštićeno drugim sudskim odlukama u potpuno istim pravnim stvarima; da sudovi nisu ovlašćeni da nejednaku zakonsku zaštitu opravdavaju neznanjem prava od strane sudije, koje je dovelo do nejednakosti u zaštiti istih prava u istim pravnim slučajevima; da opravdati nejednako postupanje u istoj stvari znači dopustiti diskriminaciju; da se dopuna ustavne žalbe odnosi na razloge za izdavanje privremene mere predložene u ustavnoj žalbi; da bi izvršenje odluke o troškovima parničnog postupka dosuđenih osporenom odlukom nanelo nenadoknadivu štetu podnosiocu, zbog čega je traženo izdavanje privremene mere; da je suđenje u osporenoj pravnoj stvari nepravično u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Predlaže da Sud utvrdi da su mu osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređena označena "prava" i da izda privremenu meru kojom bi sprečio naplatu troškova parničnog postupka dosuđenih osporenom odlukom.

U podnesku od 6. decembra 2012. godine podnosilac navodi: da je pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda da se Zakon o zabrani diskriminacije ne može primeniti na štetne događaje nastale pre njegovog donošenja samo delimično ispravno u odnosu na materijalnopravne odredbe tog zakona; da je odredba o dozvoljenosti revizije prema Zakonu o zabrani diskriminacije procesnopravna odredba, koja se mora primenjivati od dana stupanja na snagu ovog zakona; da je ova odredba posebna u odnosu na odredbe Zakona o parničnom postupku, pa ima primat u primeni u svim postupcima po tužbi onih lica koja su povređena diskriminatorskim postupanjem, kako na parnične postupke pokrenute nakon stupanja na snagu navedenog zakona, tako i na parnične postupke koji su u vreme stupanja na snagu tog zakona u toku; da se mora napraviti jasna distinkcija o zabrani povratnog dejstva između materijalnopravnih odredbi zakona, za koje ta zabrana važi, i procesnopravnih zakonskih odredbi, za koje ta zabrana ne važi, što je Vrhovni kasacioni sud propustio da učini kada je odbacio reviziju predlagača kao nedozvoljenu; da nije od značaja to što je u konkretnom slučaju štetni događaj nastao pre stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije, pošto taj događaj po svojoj sadržini predstavlja diskriminatorsko postupanje iz člana 41. stav 1. tog zakona, što za sobom povlači i primenu odredbe stava 4. istog člana o bezuslovnoj dozvoljenosti revizije u takvim slučajevima; da u konkretnom slučaju podnosilac svoju tužbu nije zasnovao na odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, već na ustavnoj odredbi o zabrani diskriminacije i članu 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, s tim što ovaj protokol sadrži jasnu i dovoljnu pravnu normu za tužbu za naknadu štete zbog povrede ljudskih prava učinjene diskriminacijom; da je navedena tužba podneta 8. septembra 2009. godine, u vreme važenja Zakona o zabrani diskriminacije; da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za dozvoljenost revizije bez obzira na vrednost predmeta spora; da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na revizijski sud, kao sastavni deo prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac traži od Ustavnog suda da utvrdi da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje i da obaveže Republiku Srbiju na naknadu troškova po ustavnoj žalbi u iznosu od 75.000 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1151/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ištvan Ripson iz Mužlje podneo je 8. septembra 2009. godine tužbu protiv tužene Republike Srbije, zbog diskriminacije iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Tužbu je zasnovao na tvrdnji da je rešenjem vanraspravnog veća Okružnog suda u Pančevu K. 259/06 od 20. septembra 2006. godine, donetim u krivičnom postupku koji je vođen protiv njega, prema njemu izvršena diskriminacija, jer je ovo rešenje potpuno suprotno pravnosnažnoj odluci Okružnog suda u Novom Sadu K. 590/04 od 1. septembra 2005. godine i pravnosnažnoj odluci Okružnog suda u Zrenjaninu K. 75/04 od 24. januara 2005. godine, a koje se odnose na potpuno iste pravne stvari - izdvajanje iz spisa predmeta svih dokaznih sredstava koja su nastala sprovođenjem naredbi istražnog sudije Okružnog suda u Zrenjaninu Kri. 150/03 od 25. avgusta 2003. godine i 28. novembra 2003. godine i Kri. 277/03 od 5. decembra 2003. godine i 4. marta 2004. godine. Tužbom je tražio: da se utvrdi da je vanraspravno veće Okružnog suda u Pančevu, sastavljeno od predsednika suda Dragoljuba Vujasinovića, kao predsednika veća, i sudija Nedeljka Martinovića i Stanke Simonović, kao članova veća, rešenjem Kr. 259/06 od 20. septembra 2006. godine uskratilo pravo tužioca kao okrivljenog u krivičnom postupku, iako je znalo da su isto pravo u identičnoj pravnoj stvari priznali i zaštitili trećim okrivljenim licima Okružni sud u Zrenjaninu pravnosnažnim rešenjem K. 75/04 od 24. januara 2005. godine i Okružni sud u Novom Sadu pravnosnažnim rešenjem K. 590/04 od 1. septembra 2005. godine, čime je povredilo opštu zabranu diskriminacije iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, da se obaveže tužena da tužiocu isplati novčanu sumu u iznosu od 1.000.000 dinara na ime zadovoljenja u skladu sa članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i da se na trošak tužene naredi objavljivanje izreke presude u dnevnom listu "Večernje novosti".

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1151/10 od 16. juna 2010. godine je : tužbeni zahtev delimično usvojen (stav 1.); obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu Ištvanu Ripsonu isplati novčanu sumu u iznosu od 600.000 dinara na ime zadovoljenja, sa zateznom kamatom od 16. juna 2010. godine do isplate, zbog povrede opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, izvršene od strane vanraspravnog krivičnog veća Okružnog suda u Pančevu sastavljenog od predsednika suda Dragoljuba Vujasinovića, kao predsednika veća, i sudija Nedeljka Martinovića i Stanke Simonović, kao članova veća, rešenjem Kr. 259/06 od 20. septembra 2006. godine, tako što je uskratilo pravo tužioca kao okrivljenog u krivičnom postupku, iako je znalo da su isto pravo u identičnoj pravnoj stvari Okružni sud u Zrenjaninu pravnosnažnim rešenjem K. 75/04 od 24. januara 2005. godine i Okružni sud u Novom Sadu pravnosnažnim rešenjem K. 590/04 od 1. septembra 2005. godine priznali i zaštitili trećim okrivljenim licima (stav 2.); obavezana tužena da tužiocu nadoknadi troškove spora u iznosu od 46.000 dinara (stav 3.); sa preostalim tužben im zahtev om preko dosuđenog iznosa od 600.000 dinara do traženog iznosa od 1.000.000 dinara, za iznos od 400.000 dinara, kao i delu tužbenog zahteva kojim tužilac traži objavljivanje izreke ove presude na trošak tužene u dnevnom listu "Večernje novosti", tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan (stav 4 .).

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1151/10 od 29. juna 2010. godine dopunjena je presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1151/10 od 16. juna 2010. godine u obrazloženju odbijajućeg dela.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine usvojena je žalba tužene i preinačena ožalbena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1151/10 od 16. juna 2010. godine sa dopunskom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 1151/10 od 29. juna 2010. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati novčanu sumu od 600.000 dinara na ime zadovoljenja, sa zakonskom zateznom kamatom od 16. juna 2010. godine do isplate, zbog povrede opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda izvršene od strane vanraspravnog krivičnog veća Okružnog suda u Pančevu sastavljenog od predsednika suda Dragoljuba Vujasinovića, kao predsednika veća, i sudija Nedeljka Martinovića i Stanke Simonović, kao članova veća, rešenjem Kr. 259/06 od 20. septembra 2006. godine, tako što je uskratilo pravo tužioca kao okrivljenog u krivičnom postupku, iako je znalo da su isto pravo u identičnoj pravnoj stvari Okružni sud u Zrenjaninu pravnosnažnim rešenjem K. 75/04 od 24. januara 2005. godine i Okružni sud u Novom Sadu pravnosnažnim rešenjem K. 590/04 od 1. septembra 2005. godine priznali i zaštitili trećim okrivljenim licima, a obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 42.000 dinara.

Protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine podnosilac ustavne žalbe izjavio je reviziju 23. novembra 2010. godine. Naveo je da reviziju izjavljuje na osnovu člana 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS", broj 22/09).

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine.

U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da je Vrhovni kasacioni sud ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), koji se primenjuju na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11); da u vreme nastanka štetnog događaja koji se tužbom ističe, Zakon o zabrani diskriminacije, kao poseban zakon, nije bio donet, pa se na dozvoljenost revizije primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, a zaštita povređenih ljudskih prava ostvaruje se u postupku pred Ustavnim sudom; da će se prema članu 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona, a izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivaće Vrhovni kasacioni sud po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona; da prema članu 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji je izmenjen članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je revizija tužioca podneta nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, a vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva , utvrđeno je: da se lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava, da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da lj udska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati i da su p ri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20.); da su p red Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se n e smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe takođe poziva, predviđeno je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, da se presuda izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde (član 6. stav 1.); da se n išta u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom (član 17.).

Odredbom člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu, a javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su oni pomenuti u stavu 1.

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Odrebama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/99), koji se, na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) , primenjivao u postupku u kome su donete odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom, bilo je propisano: da p rotiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da je r evizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (član 394.).

Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS", broj 22/09), koji je stupio na snagu 7. aprila 2009. godine, osim odredaba čl. 28-40, koje su stupile na snagu 1. januara 2010. godine, predviđeno je: da se ovim zakonom uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije (član 1. stav 1.); da s vako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, da se u postupku shodno primenjuju odredbe zakona o parničnom postupku , da je postupak hitan i da je r evizija uvek dopuštena (član 41.); da se t užbom iz člana 41. stav 1. ovog zakona može tražiti – 1. zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije, 2. utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome, 3. izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja, 4. naknada materijalne i nematerijalne štete, 5. objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz tač. 1-4. ovog člana (član 43.) .

5. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku najpre konstatuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim , ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog procesnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene procesnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Ocenjujući najpre navode u ustavnoj žalbi koje se odnose na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine, kojim je okončan postupak u predmetnoj parnici, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da ima pravo na reviziju protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu u postupku u kome je odlučivano o njegovom zahtevu za pravično zadovoljenje zbog povrede prava na opštu zabranu diskriminacije, predviđenog članom 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer mu to pravo garantuje Zakon o zabrani diskriminacije. Stoga zaključuje da je Vrhovni kasacioni sud, odbačajem revizije kao nedozvoljene, povredio njegovo pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koje pravo se jemči i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda, Ustavni sud konstatuje da je pravo na pravično suđenje jedno složeno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku, pa Ustavni sud, ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje najpre postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi (pravo na obrazloženu odluku, pravo na pristup sudu, pravo na procesnu ravnopravnost i dr.) i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo na obrazloženu odluku predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, stav 43.).

Takođe, Ustavni sud podseća da obaveza suda da obrazloži sudsku odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/977, stav 60 .).

Vrhovni kasacioni sud je u osporenom rešenju zaključio da revizija koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije dozvoljena na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije, jer u vreme nastanka štetnog događaja na kome je zasnovan tužbeni zahtev ovaj zakon nije bio donet, kao ni na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora u pobijenom delu ne dozvoljava njeno izjavljivanje.

U konkretnom slučaju, tužba za isplatu novčanog iznosa na ime zadovoljenja zbog povrede prava na opštu zabranu diskriminacije predviđenog međunarodnim ugovorom zasnovana je na činjenici koja je nastala pre stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije, ali je podneta u vreme važenja tog zakona, kao i revizija koja je odbačena osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda. U izjavljenoj reviziji je i navedeno da se podnosi na osnovu odredbe člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije.

Ustavni sud stoga nalazi da se obrazloženje osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena revizija podnosioca ustavne žalbe s pozivom na odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, ne može prihvatiti sa stanovišta zaštite prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovo stoga što Vrhovni kasacioni sud odbačaj revizije u tom delu obrazlaže samo vremenom nastanka činjenica na kojima je tužba zasnovana, navodeći da će se u tom slučaju primeniti odredbe opšteg zakona o dozvoljenosti revizije, a ne i iste takve odredbe posebnog zakona koji u to vreme nije bio donet. Pritom, Vrhovni kasacioni sud uopšte ne obrazlaže svoju odluku u odnosu na bitnu činjenicu da je tužba radi zaštite prava na opštu zabranu diskriminacije podneta sudu u vreme važenja Zakona o zabrani diskriminacije i da je revizija protiv pravnosnažne presude donete u tom postupku izjavljena u vreme važenja tog zakona, koji predviđa da je revizija uvek dopuštena u postupku radi sudske zaštite od diskriminatorskog postupanja. Ova činjenica je bitna u konkretnom slučaju, jer taj zakon ne sadrži prelaznu odredbu o neprimenjivanju odredbe o dopuštenosti revizije na materijalnopravne odnose koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu, što znači da ta njegova procesnopravna odredba ima neposredno pravno dejstvo, odnosno primenjuje se na sve procesnopravne odnose koji postoje u vreme njenog važenja, a revizija je u konkretnom slučaju i podneta u vreme kada je ta odredba bila na snazi. Stoga navedene razloge Vrhovnog kasacionog suda za osporenu odluku o odbačaju revizije kao nedozvoljene, Ustavni sud smatra nedovoljnim i nejasnim. Dužnost sudova da na jasniji način tumače domaće propise, posebno kada to iziskuje složenost pitanja koja se u tom tumačenju javljaju, iskazao je i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi (videti presudu tog suda u predmetu Jovanović protiv Srbije, predstavka broj 32299/08, stav 50 .).

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je našao da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Kako će o reviziji protiv osporene presud e Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučivati, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede označenih prava u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine za sada preuranjen , zbog čega je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je povred a Ustavom zajemčen og prava podnosi oca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje drugačije odluke za nj ega u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje štetnih posledica učinjene povrede prava poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 322/11 od 4. oktobra 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9791/10 od 14. oktobra 2010. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Ustavnim sudom snose svoje troškove.

9. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavni sud: Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljnog odbacivanja revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti