Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Povrede su nastale jer sudovi nisu dosudili naknadu štete zbog nemogućnosti izvršenja pravnosnažne presude protiv preduzeća sa državnim kapitalom. Poništene su nižestepene presude.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4971/2020
05.12.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S. i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1. 58/17 od 28. februara 2019. godine i presudom Višeg suda u Vranju Gž. 1574/19 od 6. februara 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Osnovnog suda u Vranju Prr1. 58/17 od 28. februara 2019. godine i presuda Višeg suda u Vranju Gž. 1574/19 od 6. februara 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba N. S. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 142/09 (kasnije predmet javnog izvršitelja Aleksandra Nikolića) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo N. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 142/09 od 28. januara 2009. godine, umanjenih za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S. iz Vranja podnela je Ustavnom sudu, 2. juna 2020. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju Prr1. 58/17 od 28. februara 2019. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 1574/19 od 6. februara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku Osnovnog suda u Vranju I. 142/09.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi, pored ostalog, ističe da su joj povređena označena ustavna prava u predmetnom izvršnom postupku i da nije naplatila potraživanje iz radnog odnosa. Uz ustavnu žalbu je dostavila rešenje Osnovnog suda u Vranju R4 I. 178/16 od 24. aprila 2016. godine kojim joj je usvojen prigovor radi ubrzavanja postupka i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 142/09. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, a istakla je zahtev za naknadu materijalne štete u visini potraživanja opredeljenog presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 491/08 od 18. decembra 2008. godine i troškovima izvršnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 27. januara 2009. godine, na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Vranju P1. 491/08 od 18. decembra 2008. godine, tom sudu podnela predlog za izvršenje prema izvršnom dužniku H. „J.“ ad Vranje, radi naplate potraživanja iz radnog odnosa, koji je usvojen rešenjem o izvršenju I. 142/09 od 28. januara 2009. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 178/16 od 27. aprila 2016. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja postupka i utvrđeno da joj je u predmetu tog suda I. 142/09 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je naloženo postupajućem sudiji da preduzme sve potrebne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, obavezana je Republika Srbija da podnositeljki isplati iznos od 6.000,00 dinara na ime troškova postupka, a odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnositeljke prigovora za određivanje pravične naknade štete.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1. 58/17 od 28. februara 2019. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke, za naknadu imovinske štete koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Vranju, sada Osnovnog suda u Vranju I. 142/09 za iznos od 67.124,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. septembra 2008. godine do isplate, na ime troškova parničnog postupka u iznosu od 25.360,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. decembra 2008. godine do isplate i na ime troškova izvršnog postupka u iznosu od 7.585,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, a odbijen je i zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 1574/19 od 6. februara 2020. godine je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je zaključkom Osnovnog suda u Vranju I. 5477/10 od 17. avgusta 2016. godine obustavljeno izvršenje određeno rešenjem I. 165/10 od 8. marta 2010. godine i rešenjem I. 142/09 od 28. januara 2009. godine u delu u kome je određeno sprovođenje izvršenja pred sudom i usvojen zahtev izvršnog poverioca od 21. juna 2016. godine da postupak sprovođenja izvršenja nastavi javni izvršitelj Aleksandar Nikolić iz Vranja. Kako je tužilja podneskom od 12. aprila 2016. godine predložila da izvršenje sprovede javni izvršitelj Žikica Trajković na celokupnoj imovini izvršnog dužunika, a nakon toga podneskom od 21. juna 2016. godine predložila da izvršenje sprovede javni izvršitelj Aleksandar Nikolić, to je prema nalaženju drugostepenog suda tužilja onemogućila sud da postupi po nalogu iz rešenja R4 I. 178/16 od 27. aprila 2016. godine, te se nisu stekli uslovi iz člana 31. u vezi sa članom 22. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, dok se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu u delu kojim se osporava navedena drugostepena presuda, Ustavni sud, kada je reč o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete, upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u ovom predmetu.

U pomenutoj odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Vranju Prr1. 58/17 od 28. februara 2019. godine i presudom Višeg suda u Vranju Gž. 1574/19 od 6. februara 2020. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, dok je razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede označenog prava, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona, poništio osporene presude, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o zahtevu za naknadu imovinske štete.

7. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u označenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrđeno da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 142/09, povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem Opštinskog suda u Vranju I. 142/09 od 28. januara 2009. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Takođe, imajući u vidu da je Ustavni sud u velikom broju predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ a.d. Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

9. Ustavni sud ukazuje da nije posebno razmatrao tvrdnje podnositeljke kojima se ukazuje da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, pravo na pravno sredstvo i pravo na rad člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je prethodno utvrdio povrede ostalih ustavnih prava i odredio način otklanjanja štetnih posledica. Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti