Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka pred nadležnim organima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz Arilja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. novembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Vojnom poštom 3987 Niš u predmetu UP-1 broj 75-2/2015 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. M . iz Arilja podneo je Ustavnom sudu, 23. juna 2016. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Užica, ustavnu ža lbu zbog povre de prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji je se vodi pred Vojnom poštom 3987 Niš u to vreme u predmetu UP-1 broj 75-1.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosioca od 26 . juna 2001. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost i značaj predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosi oca.

Predloženo je da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Vojne pošte 3987 Niš UP-1 broj 75-2/2015, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. juna 2001. godine podneo VP 3987 Aleksinac zahtev za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć, na osnovu odredbe člana 234. stav 4. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog nastalog oboljenja tokom služenja vojnog roka.

Rešenjem VP 3987 Aleksinac pov. broj 2240-2 od 5. jula 2001. godine odbijen je kao neosnovan navedeni zahtev podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju rešenja je navedeno da je rešenjem int. broj 2153-1 od 30. jula 1998. godine podnosiocu ustavne žalbe prekinuto dalje služenje vojnog roka za period od dve godine, na osnovu nalaza, o cene i mišljenja Niže vojnolekarske komisije pri Vojnoj bolnici Niš int. broj 1195 od 29. jula 1998. godine, u kome stoji da vršenje vojne službe nije uticalo na nastanak, niti na pogoršanje bolesti.

VP 1410 Niš je rešenjem UP-2 broj 130-2 od 6. avgusta 2001. godine odbila žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog reš enja, nalazeći da je podnosilac zahtev podneo po proteku roka od tri godine od nastupanja oboljenja, koji je bio propisan odredbom člana 234. stav 3. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Vrhovni vojni sud je 27. maja 2004. godine doneo presudu Up. 1683/01 kojom je uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu 5. septembra 2001. godine i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Taj sud je našao da drugostepeni organ nije uopšte uzeo u obzir činjenicu da zastarevanje predmetnog potraživanja, prema odredbi člana 383. Zakona o obligacionim odnosima, nije moglo da teče u periodu od 24. marta do 26. juna 1999. godine, za vreme proglašenog ratnog stanja u SR Jugoslaviji, budući da podnosilac tada nije mogao sudskim putem da zahteva ispunjenje obaveze. Pored toga, sud je našao da je tuženi organ propustio da na pouzdan način utvrdi i vreme nastanka podnosiočevog oboljenja, kako bi uopšte mogao da oceni da li je njegov zahtev zastareo.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Vrhovnog vojnog suda doneo rešenje Up-2 broj 130/01 od 11. novembra 2004. godine, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 5. jula 2001. godine. Navedeno drugostepeno rešenje je 23. novembra 2005. godine dostavljeno podnosiocu ustavne žalbe, koji zbog kašnjenja sa dostavljanjem rešenja nije podnosio tužbu zbog „ćutanja uprave“, već samo urgencije.

Podnosilac je 10. decembra 2005. godine Sudu Srbije i Crne Gore podneo tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja. Nakon što je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata, u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije je doneo presudu U-SCG 1626/06 od 25. juna 2008. godine kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano rešenje, iz razloga što se u spisima predmeta ne nalazi zahtev podnosioca povodom koga je pokrenut upravni postupka, kao ni žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije, VP 1097 Niš je 25. decembra 2008. godine donela rešenje UP-2 broj 130/01, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepen rešenje od 5. jula 2001. godine i predmet vraćen na ponovni postupak, uz nalog prvostepenom organu da kompletira spise predmeta, a potom da tačno i potpuno utvrdi činjenično stanje i primeni odgovarajući materijalni propis.

VP 3987/1 Niš je 29. januara 2009. godine, u ponovnom postupku, donela rešenje int. broj 70-217, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca, dok je VP 1097 Niš rešenjem UP-2 broj 130-1/01 od 16. aprila 2009. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud je presudom U. 8980/10 (2009) od 4. marta 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, iz razloga što je odlučna činjenica o tome da li je vršenje vojne službe uticalo na nastanak odnosno pogoršanje bolesti utvrđena, pored ostalog, na osnovu nalaza lekarske komisije za pregled lica obuhvaćenih Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca broj 688 od 1. juna 2004. godine, iako u tom nalazu nije navedeno da je bolest ili pogoršanje bolesti u uzročnoj vezi sa vršenjem vojne službe.

U nastavku postupka, nakon što je poništio prvostepeno rešenje od 29. januara 2009. godine i vratio predmet na ponovni postupak i odluku , drugostepeni organ je poništio i novo prvostepeno rešenje od 9. juna 2011. godine, zbog toga što nije postupljeno po primedbama koje je prethodno izneo Upravni sud.

Prvostepeni organ je rešenjem int. broj 8258-1 od 20. decembra 2011. godine ponovo odbio kao neosnovan zahtev podnosioca, s tim što je u ovom slučaju pribavio stav i mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike broj 000-6-3853/2011-11 od 11. oktobra 2011. godine i mišljenje Niže vojnolekarske komisije broj 404 od 7. decembra 2011. godine, koje odgovara ranijem nalazu Niže Vojnolekarske komisije int. broj 1195 od 29. jula 1998. godine, da bolest nije u uzročnoj vezi sa vršenjem vojne službe.

Drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 2-3/12 od 8. februara 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud – Odeljenje u Nišu je presudom U. 2867/12 od 29. jula 2014. godine uvažio tužbu podnosioca, poništ io navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet na ponovno odlučivanje, iz razloga što odluka o osnovanosti zahteva nije mogla biti doneta na osnovu nalaza Niže vojnolekarske komisije Vojne bolnice u Nišu int. broj 404 od 7. decembra 2011. godine, budući da je za davanje nalaza, ocene i mišljenja o stepenu telesnog oštećenja u vezi sa ostvarivanjem jednokratne novčane pomoći, prema odredbi člana 19. stav 1. tačka 10) Pravilnika o vojnolekarskim komisijama („Službeni vojni list“, br. 27/82 i 18/83), nadležna Viša vojno lekarske komisije.

Nakon što je u izvršenju navedene presude Upravnog suda poništio prvostepeno rešenje od 20. decembra 2011. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odluku, drugostepeni organ je poništio još dva negativna rešenja prvostepenog organ a od 19. novembra 2014. godine i 19. juna 2015. godine jer nije pribavljen nalaz, ocena i mišljenje Više vojno lekarske komisije, ukazujući, pri tom, na neophodnost da se novi dokazi dostave na izjašnjenje podnosiocu ustavne žalbe i ocene zajedno sa ranije pribavljenim dokazima.

Rešenjem prvostepenog organa UP-1 broj 75-2/2015 od 3. oktobra 2016. godine, po sedmi put , je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca. U obrazloženju tog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je u ponovnom postupku pribavljen akt Više vojnolekarske komisije Uprave za vojno zdravstvo Ministarstva odbrane int. broj 30-4 od 10. juna 2016. godine, u kome stoji da je „podnosilac oboleo u toku vršenja službe u Vojsci Jugoslavije, ali da vršenje vojne službe nije uticalo na nastanak, niti na pogoršanje bolesti“, što potvrđuje činjeni ce iz ranijih nalaza Niže vojnolekarske komisije.

Rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 2-15/12 od 2. decembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom pokrenuo upravni spor koji se vodi pred Upravnim sudom u predmetu U. 399/17.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe , relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ , br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), koji se primenjuje u konkretnom slučaju , bilo je propisano: da vojno lice koje za vreme službe ili u vezi sa službom u Vojsci, bez svoje krivice, zadobije ranu, povredu ili ozledu, pa zbog toga nastupi oštećenje njegovog organizma od najmanje 20%, ima pravo na jednokratnu novčanu pomoć čija se visina određuje prema stepenu telesnog oštećenja, da se stepen telesnog oštećenja utvrđuje prema saveznim propisima kojima se uređuju prava vojnih invalida (član 231. stav 1.); da p od uslovima iz stava 1. ovog člana, jednokratna novčana pomoć pripada i vojnom licu kad nastupi oštećenje njegovog organizma od najmanje 20% usled bolesti koja je nastala ili se pogoršala kao neposredna posledica službe u Vojsci (stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31 . maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen. da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (stav 2.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, te da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.) .

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96 ) bilo je propisano da je tuženi dužan da u ostavljenom roku dostavi sudu sve spise koji se odnose na predmet i da ako tuženi i posle drugog zahteva ne dostavi spise predmeta ili ako izjavi da ih ne može dostaviti, sud može rešiti stvar i bez spisa.

5. Ocenjujući osnovanost razloga i navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 3987 Niš UP-1 broj 75-2/2015 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu o povredi prava podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme dosadašnjeg trajanja postupka, i to od 26. juna 2001. godine, kada je podnosilac podneo zahtev za priznavanje prava na jednokratnu novčanu pomoć. Dakle, taj period iznosi 16 godina i pet meseci.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, odnosno upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Kada je u pitanju značaj predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud nije mogao da prihvati tvrdnju ustavne žalbe da je stvar od egzistencijalnog značaja za podnosioca, imajući u vidu da se rešava o njegovom pravu na jednokratnu novčanu pomoć. Sa druge strane, Ustavni sud smatra da ovaj oblik finansijske pomoći može postići svoj smisao samo ukoliko se o zahtevu pravnosnažno reši u kratkom roku.

Ispitujući postupanje upravnih organa i nadležnih sudova u dosadašnjem toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da su upravni organi u ovom predmetu doneli 18 rešenja , od toga sedam prvostepenih i 11 drugostepenih, dok su nadležni sudovi četiri puta odlučivali o tužbama u upravnom sporu. Po nalaženju Suda, odugovlačenju postupka je doprinelo uzastopno vraćanje predmeta drugostepenom i, uglavnom, prvostepenom organu na ponovno rešavanje, propuštanje prvostepenog organa da donese rešenje po primedbama drugostepenog organa, a, s tim u vezi, i drugostepenog organa da u postupku po žalbi sam otkloni nedostatke prvostepenog postupka, kao i sporo i nedelotvorno odlučivanje sudova. U tom smislu, Ustavni sud je posebno izdvojio to što je Vrhovni sud Srbije presudom od 25. juna 2008. godine, nakon tri i po godine od pokretanja upravnog spora, poništio rešenje drugostepenog organa samo iz razloga što u spisima predmeta nije bilo zahteva povodom koga je pokrenut postupak i žalbe izjavljene protiv prvostepenog rešenja. Ustavni sud ukazuje da je Upravni sud u takvoj situaciji bio ovlašćen da, u skladu sa odredbom člana 31. stav 3. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, od drugostepenog organa traži dopunu spisa predmeta . Ustavni sud potom napominje da su nadležni sudovi sve do donošenja presude Upravnog suda od 29. jula 2014. godine , propustili da ukažu drugostepenom organu koja je vojnolekarska komisija nadležna za davanje nalaza, ocene i mišljenja o stepenu telesnog oštećenja podnosioca u vezi sa ostvarivanjem traženog prava, što je bio razlog za poništavanje konačnog rešenja u četvrtom po redu upravnom sporu. Pored toga, produženi karakter osporenog postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao je sudovima da brže odlučuju o kasnijim tužbama podnosioca u upravnom sporu.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Kada je u pitanju ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da on nije koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka , u skladu sa zakonom, zbog jednogodišnjeg kašnjenja sa dostavljanjem drugostepenog rešenja od 11. novembra 2004. godine, petomesečnog kašnjenja sa donošenjem prvostepenog rešenja od 19. juna 2015. godine i skoro jednogodišnjeg kašnjenja sa donošenjem prvostepenog rešenja od 3. oktobra 2016. godine.

Polazeći od svega navedenog , Ustavni sud je ocenio da navedena kašnjenja i propuštanja podnosioca da koristi sva pravna sredstva za ubrzanje postupka ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo dosadašnje dugo trajanje, čemu prevashodno doprinosi nedelotvorno i sporo postupanje upravnih organa i nadležn ih sudova u upravnom sporu. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Vojnom poštom 3987 Niš u predmetu UP-1 broj 75-2/2015 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i propuštanje podnosioca da u utvrđenim periodima koristi pravna sredstava za ubrzanje postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovog a suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, koji se izjednačavaju sa naknadom štete, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.