Rešenje Ustavnog suda o obustavi postupka po ustavnoj žalbi

Kratak pregled

Ustavni sud obustavlja postupak po ustavnoj žalbi Danijele Cvijetić izjavljenoj protiv Odluke Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnog tužioca, s obzirom na to da je podnositeljka povukla svoju ustavnu žalbu pre donošenja konačne odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva "P." d.o.o, Beograd , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na se dnici Veća održanoj 5. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva "P." d.o.o. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3488/13.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva "P." d.o.o. izjavljena protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 3488/13 od 20. juna 2013. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7698/13 od 10. jula 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 228/14 od 12. marta 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "P ." d.o.o, Beograd izjavilo je Ustavnom sudu, 31. jula 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 3488/13 od 20. juna 2013. godine, presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7698/13 od 10. jula 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 228/14 od 12. marta 2015. godine, zbog povrede prava i načela utvrđenih odredbama čl. 21, 22, 32, 58. i 145. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 3488/13.

Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije. Ustavni sud ukazuje da su odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije garantovana prava na pravično suđenje i na delotvorni pravni lek, koja se jemče i Ustavom Republike Srbije u članu 32. stav 1. i članu 36. stav 2, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovih prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedene članove Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je postupak u konkretnom slučaju neopravdano trajao više od šest godina; da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka; da su sudovi osporenim presudama utvrdili da je ugovor među parničnim strankama raskinut, iako to nije bio predmet tužbenog zahteva; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo; da nisu cenili dokaze koji su išli u korist podnosioca. Podnosilac je p redložio da Sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava , poništi osporene akte, kao i da mu utvrdi pravo na pravičnu naknadu nematerijalne štete zbog nerazumnog trajanja postupka .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 3488/13, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredno društvo "I." a.d, Beograd , podnelo je 22. aprila 2008. godine tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu protiv dv oje tužen ih, ovde podnosioca ustavne žalbe i privrednog društva "O." d.o.o, Beograd, radi poništaja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, zaključenog između tužioca i podnosioca i radi isplate određenog novčanog iznosa .

Prvotuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe , je 27. maja 2008. godine odgovorio na tužbu, osporavajući tužbeni zahtev u celosti.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 16. juna 2008. godine na kome je konstatovano da je drugotuženi brisan iz registra usled statusne promene spajanjem uz pripajanje drugom privrednom društvu, te je ročište odloženo kako bi se tužilac izjasnio o daljem toku postupka u odnosu na drugotuženog. Tužilac je podneskom od 28. avgusta 2008. godine kao drugotuženog označio Privredno društvo "K." d.o.o , Topola , kao pravnog sledbenika prethodno označenog drugotuženog.

Naredno ročište, zakazano za 15. septembar 2008. godine odloženo je kako bi se novooznačenom drugotuženom ostavio rok da odgovori na tužbu. Do kraja 2008. godine održano je jedno ročište, dok su dva ročišta odložena kako bi se strankama ostavili rokovi da odgovore na podneske suprotne strane.

Tužilac je podneskom od 3. decembra 2008. godine preinačio tužbu tako što je umesto poništaja tražio utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora i povećao postojeći zahtev za isplatu novčanog iznosa. Sud je na ročištu održanom 18. februara 2009. godine dozvolio preinačenje.

U toku 2009. godine održana su četiri ročišta (samo na jednom ročištu je izvršeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka), dok su dva ročišta odložena.

Podnescima od 24. februara i 4. maja 2010. godine tužilac je ponovo preinačio tužbu, tako što je pored tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora i isplatu novčanog iznosa, istakao i dva eventualna tužbena zahteva – da se utvrdi ništavost odredbe člana 15. predmetnog ugovora i zahtev kojim je tražio da se ugovor raskine , odnosno da se utvrdi da je ugovor raskinut (podnesak od 4. maja 2010. godine), a uz oba eventualna zahteva tražena je i isplata novčanog iznosa. Sud je na ročištu održanom 2. jula 2010. godine odbio zahtev e tužioca za preinačenje tužbe i konstatovao da će se ubuduće raspravljati samo o tužbenom zahtevu od 3. decembra 2008. godine.

Tokom 2010. godine održana su četiri ročišta (na jednom ročištu je izveden dokaz saslušanjem zakonskog zastupnika prvotuženog), jedno ročište je odloženo.

Privredni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) je 22. septembra 2010. godine doneo presudu P. 884/10 , kojom je, u stavu prvom izreke, odbačena tužba u delu kojim je traženo utvrđenje ništavosti ugovora, dok su u stav ovima drugom i trećem izreke odbijeni tužbeni zahtevi kojima je traženo obavezivanje tuženih na isplatu novčanih iznosa , a u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka.

Navedena presuda je ukinuta rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 14736/10 od 1. decembra 2011. godine, a predmet je vraćen Privrednom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Privrednim sudom, prvo ročište za glavnu raspravu je održano 7 . februara 2012. godine i na istom ročištu je tužilac istakao da ostaje pri tužbenom zahtevu iz podneska od 4. maja 2010. godine, glavna rasprava je zaključena i doneta je druga po redu prvostepena presuda P. 13442/11. Navedenom presudom je: u stavu prvom izreke odbijen prigovor pravnosnažno presuđene stvari; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđena ništavost odredbe člana 15. stav 1. predmetnog ugovora; u stavu trećem izreke je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora; u stavu četvrtom i petom izreke odbijeni su zahtevi kojima je traženo obavezivanje tuženih na isplatu novčanih iznosa; u stavu šestom izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je predmetni ugovor raskinut sa danom 23. maj 2008. godine; u stavu sedmom odbijeni su zahtevi za isplatu novčanog iznosa; u stavu osmom obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužioca , Privredni apelacioni sud je doneo presudu Pž. 3457/12 od 3 . aprila 2013. godine kojom je delimično odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima trećem, četvrtom i petom njene izreke, dok je prvostepena presuda ukinuta u stavovima šestom i osmom izreke i predmet je u tom delu vraćen na ponovni postupak, a u stavu sedmom izreke prvostepena presuda je ukinuta i tužba je u tom delu odbačena.

U ponovnom postupku, nakon delimičnog ukidanja prvostepene presude, jedno ročište je odloženo, a jedno je održano.

Tužilac je podneskom od 19. juna 2013. godine konačno opredelio tužbeni zahtev i tražio je da sud utvrdi da ne postoji pravni odnos po ugovoru o poslovno -tehničkoj saradnji zaključenog 15. januara 2001. godine između tužioca i prvotuženog i to počev od 22. maja 2004. godine, te da od istog dana tužilac nije dužan ispunjavati svoje ugovorne obaveze po navedenom ugovoru, dok je eventualnim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da ne postoji pravni odnos po navedenom ugovoru počev od 23. maja 2008. godine kao dana raskida ugovora.

Privredni sud je 20. juna 2013. godine doneo treću po redu prvostepenu presudu P. 3488/13, osporenu ustavnom žalbom, kojom je u stavu prvom izreke usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je raskinut ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen dana 15. januara 2001. godine između tužioca i prvotuženog sa danom 22 . april 2008. godine, dok je u stavu drugom izreke tužilac obavezan da tuženima naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbama tužioca i prvotuženog Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 7698/13 od 10. jula 2014. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda P. 3488/13 od 20. juna 2013. godine.

Prvotuženi je protiv drugostepene presude izjavio reviziju koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Prev. 228/14 od 12. marta 2015. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu povodom zaključenog ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji od 15. januara 2001. godine; da su stranke ugovorom predvidele da se isti ne može raskinuti jednostrano, osim u slučaju zakonom definisane više sile; da je presudom Privrednog suda P. 1344/11 od 7. februara 2012. godine pravnosnažno utvrđeno da je navedena odredba ugovora ništava; da je pravnosnažnim presudama iz 2005. i 2006. godine tužilac obavezan da prvotuženom izvrši plaćanja naknade po predmetnom ugovoru; da je to potraživanje prvotuženi ustupio drugotuženom; da su plaćanja po navedenom osnovu izvršena, da je nakon toga tužilac , 16. maja 2008. godine, uputio dopis prvotuženom kojim ga je obavestio da raskida predmetni ugovor; da je prvotuženi dopis o raskidu ugovora primio 23. maja 2008. godine. Dalje je navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava zaključili da je predmetni ugovor raskinut; da, s obzirom na činjenicu da je utvrđena ništavost odredbe ugovora koja je predviđala da se isti ne može jednostrano raskinuti, izjava tužioca od 16. maja 2008. godine proizvodi pravna dejstva i za posledicu ima r askid predmetnog ugovora, pa su, saglasno odredbi člana 132. Zakona o obligacionim odnosima ugovorne strane oslobođene svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. Revizijska presuda je punomoćniku prvotuženog dostavljena 13. jula 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 22. aprila 2008. godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu u Beogradu , a da je pravnosnažno okončan 12. marta 2015. godine , donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 228/14. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao skoro sedam godina , što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio donekle složen, posebno ako se ima u vidu da je tužilac više puta preinačio tužbeni zahtev, kao i da je isticao više zahteva, kako u pogledu punovažnosti ugovora, tako i u pogledu isplate novčanih iznosa.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on kao tuženi ima o legitiman pravni interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu postojanja ugovornog odnosa i postojanja i obima njegove obaveze prema tužiocu .

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome govori i činjenica da su tokom ove parnice donete čak tri prvostepene presude, od kojih su dve bile ukinute i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak , iako je drugostepeni sud bio u obavezi da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je Privredni sud tokom postupka održao dosta tzv. „praznih ročišta“, na kojima nisu izvođeni nikakvi dokazi.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Dakle, u pravnoj državi je od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda Privrednog suda u Beogradu P. 3488/13 od 20. juna 2013. godine, Privrednog apelacionog suda Pž. 7698/13 od 10. jula 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Prev. 228/14 od 12. marta 2015. godine , a sa aspekta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe navode o povredi označenog prava u suštini zasniva na tvrdnjama o povredi merodavnog procesnog i materijalnog prava, u prilog čemu, pre svega, ističe da su sudovi prekoračili tužbu jer su odlučivali o tužbenom zahtevu koji tužilac nije istakao i o kome do zaključenja glavne rasprave nije raspravljano.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je tačno da je u izreci prvostepene presude, koja je potvrđena osporenim presudama drugostepenog i revizijskog suda, usvojen tužbeni zahtev koji je jezički formulisan drugačije od tužbenog zahteva koji je tužilac postavio. Naime, tužilac je konačno opredeljenim tužbenim zahtevom, iz podneska od 19. juna 2013. godine, tražio da se utvrdi da ne postoji pravni odnos po navedenom ugovoru, dok je u izreci osporene prvostepene presude utvrđeno da je predmetni ugovor raskinut.

Međutim, Ustavni sud podseća da je drugom po redu prvostepenom presudom koja je u ovoj parnici doneta - P. 13442/11 od 7. februara 2012. godine, u stavu šestom izreke , odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je predmetni ugovor raskinut. Navedena presuda je ukinuta drugostepenom presudom, između ostalog, i u stavu šestom izreke, a nakon ukidanja i vraća nja predmeta na ponovni postupak podnosilac se podneskom od 15. maja 2013. godine izjasnio o tužbenom zahtevu kojim je traženo utvrđenje da je ugovor raskinut.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da osporena prvostepena presuda, u konkretnom slučaju, ima deklaratorno svojstvo, jer se istom samo konstatuje postojanje određenog pravnog stanja koje je posledica volje tužioca da prekine pravni odnos parničnih stranaka po osnovu predmetnog ugovora, a koju je izrazio, kako podnošenjem tužbe, tako i naknadnom izjavom o raskidu ugovora od 16. maja 2008. godine. Konačno opredeljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da sud utvrdi da ne postoji pravni odnos parničnih stranaka, a upravo iz razloga što je predmetni ugovor raskinuo dopisom upućenim podnosiocu .

Polazeći od svega navedenog, te činjenice da su u odnosu na podnosioca u oba slučaja, suštinski, pravne posledice iste, navedena nepravilnost, prema mišljenju Ustavnog suda, u krajnjem ishodu, nije mogla da dovede do povrede prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud, takođe, ocenjuje ustavnopravno prihvatljivim stav redovnih sudova iz osporenih presuda, da s obzirom na činjenicu da je tokom postupka pravnosnažno utvrđena ništavost odredbe ugovora koja je predviđala da se isti ne može jednostrano raskinuti, izjava tužioca od 16. maja 2008. godine proizvodi pravna dejstva i za posledicu ima raskid predmetnog ugovora, zbog čega su i ugovorne strane oslobođene svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu eventualne štete , saglasno odredbi člana 132 . stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava nisu osnovane, zbog čega je ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda označenog ustavnog prava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke, prvi deo.

9. Što se tiče istaknute povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodima ustavne žalbe, a kojima podnosilac obrazlaže povred u ovog prava, u suštini, izražava nezadovoljstvo načinom na koji je primenjeno merodavno pravo u predmetnom parničnom postupku. Polazeći od navedenog, a u situaciji kada nije utvrđena povreda prava na pravično suđenje, to nije bilo osnova da se Ustavni sud upušta u ispitivanje ove povrede.

U vezi sa istaknutom povredom načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Isto se odnosi i na istaknutu povredu načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava.

Konačno, Ustavni sud ukazuje da se odredbama člana 145. Ustava ne jemče ljudska i manjinska prava i slobode, te ove odredbe ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o obustavi postupka po ustavnoj žalbi

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti