Odluka o odgovornosti države za štetu nastalu na javnoj manifestaciji

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude kojom je odbijen zahtev za naknadu štete od države. Sud je potvrdio stav da država nije odgovorna za nasilje između pojedinaca na javnoj manifestaciji, niti je utvrđen propust policije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4974/2016
10.05.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. P . iz Petrovaradina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi a članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đ. P . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 716/16 od 21. aprila 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. P . iz Petrovaradina podneo je Ustavnom sudu, 23. juna 2016. godine, preko punomoćnika B. B, advokata iz Sremske Kamenice , ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno ocenom suda o nedostatku pasivne legitimacije tužene, koja je, kako dodaje, posledica pogrešne primene materijalnog prava usled pristrasnog postupanja suda. Suprotno stanovištu suda, podnosilac smatra da je tužena odgovorna za štetu koju je kritičnom prilikom pretrpeo zbog toga što radnici njenog organa, koji su obavljali pozorničko-patrolnu delatnost i vršili pretres lica, nisu sprečili posetioce da na javnu manifestaciju unesu hladno oružje i nisu blagovremeno otklonili narušavanje javnog reda i mira. Kao dokaz za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava u pogledu primene člana 180. Zakona o obligacionim odnosima dostavlja presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 176/11 od 10. februara 2011. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i naknadi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Đ. P , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu protiv tužene Republike Srbije - MUP, radi naknade nematerijalne štete. Osnovanost tužbenog zahteva zasnovao je na činjeničnim navodima da je predmetnu štetu pretrpeo zbog propusta u radu službenih lica MUP, koja su dozvolila da nepoznato lice kroz kapije kampa, na prostor koji su kontrolisali, unese hladno oružje i nanese mu povredu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 716/16 od 21. aprila 2016. godine pravnosnažno je odbijen tužiočev tužbeni zahtev. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u okviru manifestacije Exit, 2011. godine organizovan je kamp namenjen smeštaju posetilaca na prostoru plaže O . u Petrovaradinu. Fizičko obezbeđenje kampa vršili su redari preduzeća "S ." d.o.o. iz Novog Sada, a da bi se ušlo u kamp, bilo je neophodno da se prođe kroz metalne ograde pored kojih su stajali policijski službenici, koji su na prostoru kampa i oko njega vršili pozorničko-patrolnu delatnost. Kritičnom prilikom, tužioca, koji se sa prijateljima nalazio ispred ulaza u kamp, i još jedno lice napala je grupa od oko deset njima nepoznatih lica i zadala im više udaraca. Nakon toga, nepoznata lica su bez povoda počela da napadaju i zadaju udarce većem broju lica, te je na prostoru plaže Oficirac, nastala opšta tuča i tom prilikom tužilac je zadobio otvorenu ubodnu ranu (štetni događaj se odigrao neposredno ispred ulaza u kamp). Jedan od njegovih prijatelja pozvao je policiju koja je odmah intervenisala i neka lica privela, a tužioca odvela u hitnu pomoć. Po nalaženju drugostepenog suda, neosnovani su tužiočevi žabeni navodi o pogrešnoj primeni člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, jer, po oceni suda, odgovornost države po osnovu pomenute zakonskne odredbe postoji samo ukoliko je šteta posledica akata nasilja ili terora, odnosno održavanja javnih demonstracija i manifestacija koje su usmerene protiv države i njenog ustavnog uređenja, a ne posledica akata nasilja koji su usmereni protiv pojedinaca, kao što je u konkretnom slučaj. Takođe, po stanovištu suda , odgovornost države ne proizlazi ni iz odredaba člana 166. Zakona o policiji, koje su lex specialis u odnosu na odredebe čl. 170. do 172. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da iz odredbe člana 64. Zakona o policiji ne proizlazi dužnost službenih lica, koja su kritičnom prilikom vršila pozorničko-patrolnu delatnost, da radi preventivne kontrole pretresu svako lice koje ulazi na prostor plaže. Po shvatanju suda, nezakonit rad službenih lica postojao bi samo u slučaju da je takva dužnost bila propisana, a tužilac, s druge strane, nije dokazao da su službena lica postupala protivno uobičajenom ili propisanom načinu obavljanja pozorničko-patrolne delatnosti.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 176/11 od 10. februara 2011. godine, koju podnosilac dostavlja kao dokaz nejednakog postupanja sudova, pravnosnažno je obavezana tužena Republika Srbija - MUP da tužiocima, na osnovu Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama i člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, naknadi štetu koju su pretrpeli usled nasilja (radnjama navijača) do kog je došlo izvan sportskog centra, zbog propusta da primeni jednu od mera propisanih članom 17. Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama radi sprečavanja nasilja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 180. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) propisano je: da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (stav 1.); da organizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u aktima nasilja ili terora, javnim demonstracijama i manifestacijama koje su usmerene na podrivanje ustavnog uređenja, nemaju pravo na naknadu štete po ovom osnovu (stav 2.).

Zakonom o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05) bilo je propisano: da su u smislu ovog zakona policijski poslovi bezbednosna zaštita života, prava, sloboda i ličnog integriteta lica, kao i podrška vladavini prava, održavanje javnog reda, pružanje pomoći u slučaju opasnosti i pružanje druge bezbednosne pomoći onima kojima je neophodna i obezbeđivanje određenih javnih skupova, ličnosti, organa, objekata i prostora (član 10. stav 1. tač. 1), 5) i 7)); da policijska ovlašćenja utvrđena ovim zakonom jesu zaustavljanje i pregledanje lica, predmeta i saobraćajnih sredstava, (član 30. stav 2. tačka 9)); da ovlašćeno službeno lice primenjuje policijska ovlašćenja po sopstvenoj inicijativi, po naređenju nadređenog službenika i po nalogu nadležnog organa izdatom u skladu sa drugim zakonom (član 31. stav 3.); da je ovlašćeno službeno lice ovlašćeno da zaustavi i izvrši pregled lica, predmeta koje lice nosi sa sobom i saobraćajnog sredstva kada je to neophodno radi pronalaska predmeta podobnih za napad ili samopovređivanje, da prilikom zaustavljanja ovlašćeno službeno lice, pre nego što pristupi pregledu iz stava 1. ovog člana, saopšava licu da li je zaustavljeno radi vršenja pregleda zbog preventivne kontrole, zbog njegovog ili tuđeg prekršaja ili krivičnog dela ili iz drugog bezbednosnog razloga i da se p regledom lica u smislu stava 1. ovog člana, smatra uvid u sadržaj odeće i obuće (član 64. st. 1. do 3.); da Republika Srbija odgovara za štetu koju policijski službenik pričini trećim licima, ako se dokaže da je policijski službenik postupao nesaglasno propisima o načinu obavljanja policijskih poslova (član 166. stav 1.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog materijalnog prava bila arbitrerna na štetu podnosioca.

Ustavni sud, konstatuje da se osporena odluka o neosnovanosti podnosiočevog tužbenog zahteva zasniva na dva razloga: prvom - da tužena Republika Srbija nije odgovorna za štetu koju je pretrpeo u smislu člana 180. Zakona o obligacionim odnosima, jer uzrok štete nisu akti nasilja ili terora, odnosno održavanja javnih demonstracija i manifestacija koje su usmerene protiv države i njenog ustavnog uređenja, i drugom - da tužena nije odgovorna ni u smislu člana 166. Zakona o policiji, jer šteta nije posledica nezakonitog ili nepravilnog rada njenog organa.

Polazeći od prvog razloga datog u obrazloženju osporene presude, Ustavni sud podseća da je u Odluci Už-4938/2010 od 20. decembra 2012. godine istakao da odgovornost države u slučajevima iz člana 180. Zakona o obligacionim odnosima ima objektivni karakter i da je za nju je potrebno samo postojanje uzročno-posledične veze između akta nasilja ili terora i nastale štete (videti na : www.ustavni.sud.rs). Dakle, nije reč je o deliktnoj odgovornosti u kom slučaju je šteta posledica štetnikove radnje ili propuštanja, kako je to isticao podnosilac tokom predmetnog postupka. Stoga, je za Ustavni sud ustavnopravno prihvatljivo stanovište drugostepenog suda da odgovornost države po osnovu pomenute zakonske odredbe postoji isključivo u situaciji kada je šteta posledica akata nasilja i terora usmerenih protiv državnog uređenja , jer bi u suprotnom dolazilo do odgovornosti države za svaku štetu koja je prouzrokovana takvim aktima, a što svakako nije bila intencija zakonodavca.

U pogledu drugog razloga na kome se zasniva osporena odluka , po nalaženju Ustavnog suda, pitanje pravne prirode odgovornosti države za nepravilan/nezakonit rad njenih organa predstavlja odgovornost za radnje ili propuštanja koja počine službena lica u vršenju službenih ovlašćenja, odnosno lica koja nastupaju u funkciji državnog organa, kako to upravo i propisuje odredba člana 166. stav 1. Zakona o policiji. Kada je reč o radnji propuštanja, na kojoj tvrdnji je bio zasnovan podnosiočev tužbeni zahtev, reč je o povredi propisa kojima se nalaže preduzimanje mera bezbednosti. U postupku koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno je da se štetni događaj odigrao neposredno ispred ulaza u kamp koji su obezbeđivali redari preduzeća "S." d.o.o. iz Novog Sada, dok su na prostoru kampa i oko njega policijski službenici vršili pozorničko-patrolnu delatnost koja, po nalaženju Suda, predstavlja osnovni vid neposrednog preventivnog delovanja policijskih službenika - prisustvom, osmatranjem i drugim merama i radnjama za koje su propisima ovlašćeni - u održavanju javnog reda i mira i sprečavanju vršenja krivičnih dela . Kako saglasno pomenutoj zakonskoj odredbi , država odgovara za štetu koju policijski službenik pričini trećim licima, ako se dokaže da je postupao nesaglasno propisima o načinu obavljanja policijskih poslova u čijem vršenju ima ovlašćenje da zaustavi i pregleda lice i predmete po sopstvenoj inicijativi, po naređenju nadređenog službenika i po nalogu nadležnog organa izdatom u skladu sa drugim zakonom, a kako u predmetnom postupku nije utvrđeno da su policijski službenici u obavljanju pozorničko - patrolne delatnosti imali ovlašćenje da vrše pregled svih lica na prostoru gde se dogodio štetni događaj, niti je takva njihova dužnost propisana zakonom i podzakonskim aktima, to je za Ustavni sud ustavnopravnoprihvatljiv zaključak drugostepenog suda da tužena nije odgovorna za štetni događaj ni po osnovu subjektivne odgovornosti.

Dalje, činjenica da je podnosiočev tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen sama po sebi ne predstavlja ustavnopravni razlog za (paušalnu) tvrdnju o povredi prava na nepristarsan sud.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 716/16 od 21. aprila 2016. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Polazeći od toga da je podnosilac ustavne žalbe kao dokaz o različitom postupanju u pogledu primene i tumačenja člana 180. Zakona o obligacionim odnosima dostavio samo jednu sudsku odluku, Ustavni sud podseća da je u situacijama kada je kao dokaz različitog postupanja sudova dostavljena samo jedna sudska odluka, načelno smatrao da se ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, te da jedna različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda prava na jednaku zaštitu prava (stanovište izraženo, pored ostalih, u rešenjima Ustavnog suda Už-8808/2012 od 23. januara 2014. godine i Už-2961/2012 od 9. decembra 2014. godine).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o odgovornosti države za štetu nastalu na javnoj manifestaciji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti