Odbijanje ustavne žalbe u postupku povraćaja oduzete imovine zbog nedostatka dokaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv odluka upravnih organa i sudova kojima je odbačen zahtev za restituciju. Zakon o vraćanju oduzete imovine kao lex specialis propisuje obavezu podnosioca da dostavi ispravu o podržavljenju, što podnositeljka nije učinila.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4975/2016
27.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J . iz Minhena, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. J . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 11596/15 od 11. septembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 729/15 od 18. marta 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J . iz Minhena, Savezna Republika Nemačka , preko punomoćnika V. S, advokata iz Beograda, podne la je Ustavnom sudu, 23. juna 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 11596/15 od 11. septembra 2015. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 729/15 od 18. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

Povreda prava na pravično suđenje se u ustavnoj žalbi vezuje za nepostupanje nadležnog organa u skladu sa odredbom člana 150. stav 2. i člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku.

U ustavnoj žalbi se navodi : da je opštepoznata činjenica da je svim solunskim dobrovoljcima nakon Drugog svetskog rata oduzeto zemljište koje im je prethodno bilo dodeljeno od strane Komisije za likvidaciju agrarne reforme Kraljevine Jugoslavije; da je podnositeljka uz zahtev za vraćanje oduzete imovine dostavila sve dokaze propisane odredbom člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, osim isprave o podržavljenju imovine; da je podnositeljka tu ispravu pokušala da pribavi kod Arhiva Vojvodine, Arhiva Jugoslavije, Istorijskog arhiva u Somboru i Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Bač, ali nije uspela, budući da se isprava, po navodima tih organa, tamo ne nalazi ; da je Agencija za restituciju stoga bila dužna da akt o podržavljenju pribavi po službenoj dužnosti.

Prema navodima ustavne žalbe, Zakonom o vraćanju imovine nije propisano postupanje u slučaju da se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod državnog organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi.

Podnositeljka ustavne žalbe ukazuje da stranka ne sme da trpi negativne posledice iz činjenice da su državni organi neodgovorno postupali sa ispravama kojima je bivšim vlasnicima oduzeta imovina.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad zaključkom Agencije za restituciju - Područna jedinica Novi Sad broj 46-015177/2014 od 28. aprila 2015. godine odbačen kao neuredan zahtev podnositeljke ustavne žalbe i drugih lica za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika L. B , podnet 21. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je konstatovano da uz zahtev nije podneta isprava o podržavljenju imovine, niti je naveden naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja. Dalje je navedeno da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev koji ne sadrži podatke i dokaze iz člana 42. stav 7. odbaciti kao neuredan, te je odlučeno kao u dispozitivu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 11596/15 od 11. septembra 2015. godine odbijena je tužba podnositeljke ustavne žalbe kao neosnovana, iz razloga koji su navedeni u obrazloženju pobijanog zaključka Agencije za restituciju. U vezi sa navodima tužbe da je Agencija za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi akt o podržavljenju, u skladu sa odredbama člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, Upravni sud je našao da ti navodi nisu od uticaja na odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari, budući da je odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisan postupak vraćanja imovine i uslovi u kojima će se odbaciti zahtev kao neuredan, a da se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku supsidijarn o primenjuju .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 729/15 od 18. marta 2016. godine odbijen je zahtev podnosi teljke ustavne žalbe za preispitivanje navedene presude Upravnog suda, uz ocenu da nisu osnovani navodi zahteva da kojima se ukazuje na potrebu primene odredaba člana 150. stav 2. i člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku u konkretnom slučaju, budući da se one ne mogu primeniti u situaciji kada je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je lex specialis, propisano drugačije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne ( član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13 ) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se u z zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.)

Zakonom o opštem upravnom postupku („ Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da ne treba dokazivati činjenice koje su opštepoznate (član 150. stav 2.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti (član 158.).

5. Podnositeljk a ustavne žalbe smatra da je Agencij a za restituciju bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi ispravu o podržavljenju, budući da ona nije uspel a da pribavi tu ispravu od organizcija kojima se obraćala takvim zahtevom.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrarna ili diskriminatorska.

Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao d a je podnositeljk a ustavne žalbe 21. februara 2014. godine, zajedno sa drugim licima, podnel a Agencij i za restituciju zahtev za vraćanje imovine oduzet e od njihovog pravnog prethodnika , pri čemu uz zahtev nisu priložili isprav u o podržavljenju sporne imovine , zbog čega je Agencija odbacila zahtev kao neuredan, primenom odredbe člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) proizlazi da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima. Iako se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku.

Ustavni sud je konstatovao da je odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da se postupak pokreće po zahtevu stranke, te je određeno šta zahtev treba da sadrži i koje dokaze je stranka dužna da priloži uz zahtev. Ustavni sud stoga nalazi da se u konkretnom slučaju nesumnjivo radi o takvim dokazima koje je dužan da pribavi podnosilac zahteva, radi efikasnijeg postupanja Agencije za restituciju po zahtevima za vraćanje imovine, budući da je navedenim zakonom ustanovljena zabrana otuđenja i opterećenja imovine koja je oduzeta bivšim vlasnicima, do pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za vraćanje, odnosno do isteka roka za podnošenje zahteva na osnovu tog zakona. Ocenjujući da li je propisivanjem navedene obaveze podnosilac zahteva za vraćanje imovine lišen garancija koje omogućavaju zaštitu njegovih prava u postupku pred Agencijom za restituciju, ovaj sud je konstatovao da je članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisana obaveza svih organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija da, najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu. Nepostupanjem tih organa i organizacija u roku određenom zakonom, po oceni Suda, stvaraju se uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine.

Polazeći od toga da organi i organizacije kojima se podnositeljka obraćala radi dostavljanja dokumentacije nisu propustili ili odbili da u zakonom propisanom roku dostave traženu dokumentaciju – u kom slučaju bi Agencija bila u obavezi da dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu pribavi po službenoj dužnosti, već su, prema navodima ustavne žalbe, obavestili podnositeljk u da ne raspolažu traženom dokumentacijom, Ustavni sud je ocenio da nema ustavnopravnog utemeljenja tvrdnja podnositeljke da je u konkretnom slučaju Agencija bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi spornu ispravu o podržavljenju (i sto stanovište Sud je izrazio u Odluci Už-2014/2016 od 8. februara 2018. godine). Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da se odredb a člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku može primeniti u postupku po zahtevu za vraćanje imovine samo ako podnosilac zahteva nije u zakonom propisanom roku obavešten o tome da li organ ili organizacija raspolaže traženom dokumentacijom, te će se informacija o tome ili sama isprava pribav iti po službenoj dužnosti.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je našao da osporeni akti sadrže ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu o zakonitosti upravnog akta kojim je rešen predmetni zahtev za vraćanje imovine, odnosno presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan postupak po tom zahtevu, te je ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, ocenio da podnositeljka povredu prava na imovinu smatra posledicom povrede prava na pravično suđenje, koja je, po njenom mišljenju, učinjena u predmetnom postupku. Imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava zajemčenog članom 32. stav 1. ustava, Sud je našao da podnositeljki osporenim aktima nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ustavni sud je stoga , krećući se u granicama razloga ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu .

6. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u postupku povraćaja oduzete imovine zbog nedostatka dokaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti