Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dimitrija Vasića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dimitrija Vasića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5045/04 (prvobitno P. 7182/98), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82791/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dimitrije Vasić iz Beograda, preko punomoćnika Zorana Ateljevića i Biljane Mirović, advokata iz Beograda, podneo je 5. juna 2014. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1993/13 od 12. marta 2014. godine, zbog povrede prava iz pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je parnični postupak u kome je doneta osporena presuda trajao više od 16 godina, čime je povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, a osnovni razlog koji je doveo do povrede prava je bilo nedelotvorno postupanje nadležnog suda; da je došlo i do povrede prava na jednaku sudsku zaštitu i mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava jer su Apelacioni sud u Beogradu i Prvi osnovni sud u Beogradu proizvoljno primenili materijalno pravo i pogrešno utvrdili činjenično stanje da prava tužioca utvrđena ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza predstavljaju njegove obaveze, te da iste nije izvršavao, zbog čega nema pravo na isplatu dugovanog, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i obaveže Republiku Srbiju da podnosiocu ustavne žalbe isplati iznos od 2.000.000 dinara na ime naknade za pretrpljenu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82791/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 1998. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog Preduzeća za usluge i promet „Autotrend“ d.o.o. iz Zemuna, radi duga.

Prvi opštinski sud u Beogradu je, nakon zakazanih 16 ročišta od kojih je održano devet i izvedenih dokaza saslušanjem tužioca i zakonskog zastupnika tuženog u svojstvu parnične stranke, saslušanjem osnivača tuženog I. F. kao svedoka i veštačenjem putem sudskog veštaka ekonomske struke M. M, 20. decembra 2001. godine, doneo prvu presudu u ovom sporu P. 7400/01, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos od 99.000 DM, u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom kao u izreci presude i obavezao tužioca da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu 25. februara 2002. godine, a Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 3279/02 od 25. aprila 2002. godine usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu P. 7400/01 od 20. decembra 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je ožalbena presuda doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka i da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je u periodu od oktobra 2002. do maja 2003. godine zakazao pet ročišta, od kojih su održana tri i 19. maja 2003. godine doneo drugu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 4307/02, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 14. oktobra 2003. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca protiv prvostepene presude, izjavljenoj 27. oktobra 2003. godine, Okružni sud u Beogradu je 7. aprila 2004. godine doneo rešenje Gž. 12799/03, kojim je ukinuo prvostepenu presudu P. 4307/02 od 19. maja 2003. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku, Prvi opštinski sud u Beogradu je prvo rešenjem od 5. novembra 2004. godine odbio zahtev tužioca za izuzeće predsednika veća, a zatim rešenjem P. 5045/04 od 20. aprila 2005. godine, u skladu sa nalogom iz rešenja Okružnog suda u Beogradu od 7. aprila 2004. godine, odlučio o zahtevu punomoćnika tuženog od 7. maja 2001. godine za izuzeće veštaka M. M, tako što je zahtev odbacio. Po žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 8489/05 od 16. maja 2006. godine, ukinuo ovo rešenje i spise vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. U daljem toku prvostepenog postupka zakazano je sedam ročišta, od kojih je održano četiri, i 29. maja 2008. godine zaključena glavna rasprava.

Trećom prvostepenom presudom u ovom sporu P. 5045/04 od 29. maja 2008. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je u stavu prvom izreke presude odbio zahtev tuženog za izuzeće veštaka M. M, u stavu drugom usvojio tužbeni zahtev tužioca i u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je 31. jula 2008. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, a tužilac je odgovorio na žalbu 2. oktobra 2008. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 1341/10 od 21. jula 2010. godine, potvrdio rešenje kojim je odlučeno o zahtevu za izuzeće sudskog veštaka (stav prvi izreke) i ukinuo presudu P. 5045/04 od 29. maja 2008. godine u stavu drugom i trećem izreke, a predmet u ovom delu vratio Prvom osnovom sudu u Beogradu na ponovno suđenje (stav drugi izreke).

U ponovnom prvostepenom postupku, u periodu od novembra 2010. godine do marta 2012. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je zakazao šest ročišta, od kojih je održano pet, na kojima su ponovo saslušani tužilac, zakonski zastupnik tuženog, svedok I. F. i, na predlog tuženog, izvedeno novo finansijsko veštačenje putem veštaka S. V. Prvostepeni sud je 23. marta 2012. godine doneo presudu P. 82791/10, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je podnescima od 3. i 4. jula 2012. godine izjavio žalbu protiv navedene presude, a tuženi je 20. jula 2010. godine odgovorio na žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1993/13 od 12. marta 2014. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 82791/10 od 23. marta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23 . februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povred i prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 13. novembra 1998. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 12. marta 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i p eriod trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja donošenjem pravnosnažne presude proteklo petnaest godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega , od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak, ipak, ne mogu opravdati dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za efikasno rešavanje ovog spora, koji je proistekao iz njegovog razrešenja dužnosti direktora kod tuženog pre isteka ugovorenog roka.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnosilac u manjoj meri doprineo trajanju osporenog postupka. Ovde se, pre svega, ima u vidu da neka ročišta nisu održana ili su odložena iz razloga na strani podnosioca ustavne žalbe ili obe parnične stranke (19. avgusta 1999, 3. februara 2000, 29. marta 2000, 21. aprila 2000, 19. juna 2000. i 31. oktobra 2002. godine).

Međutim, ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud dao odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka svojim nedelotvornim postupanjem. Naime, prvostepeni sud je četiri puta meritorno odlučivao u ovom sporu, pri čemu su tri puta presude bile ukidane od strane drugostepenog suda i predmet vraćan na ponovno odlučivanje. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine) . Osim toga, u postupku pred prvostepenim sudom je bilo određeno devet postupajućih sudija, od kojih su neki postupali samo na jednom ili dva ročišta, ali je više puta postupak morao da počne iznova zbog promene predsednika veća, odnosno sudećeg sudije. U vezi s tim, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5045/04 (prvobitno P. 7182/98), kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 82791/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1993/13 od 12. marta 2014. godine povređena navedena ustavna prava podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnja o povredi prava podnosioca na imovinu zasniva na navodima o nepravilno utvrđenom činjeničnom stanju i nepravilnoj primeni materijalnog prava u donošenju osporene presude, čime se u stvari ukazuje na povredu prava na pravično suđenje. Ovim navodima se u osnovi ponavljaju stavovi izneti u žalbi protiv prvostepene presude, kao i u prvostepenom postupku, o kojima su se nadležni sudovi već izjasnili. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu je dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu, a Ustavni sud takvo obrazloženje ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnje o povredi navedenih ustavnih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

U vezi sa navodom podnosioca da mu je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je nadležni sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a što bi predstavljalo neophodni uslov da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zbog čega je Sud našao da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporena drugostepena presuda, te da je podnosilac očevidno iskoristio svoje pravo na žalbu, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u vezi s čim, Ustavni sud ukazuje da pravo na pravno sredstvo ne podrazumeva i garanciju za pozitivan ishod tog postupka za žalioca, ukoliko za to nisu ispunjeni uslovi.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, 103/13 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti