Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava i povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko deset godina. Poništena je presuda Upravnog suda i dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. S . i utvrđuje da je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj S 56028 od 13. oktobra 2014. godine i presudom Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj S 56028 od 13. oktobra 2014. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Ž. S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu D broj 575911 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. sta v 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž . S . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 23. juna 2016. godine, preko punomoćnika R. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj S 56028 od 13. oktobra 2014. godine, zbog povrede „prava na jednakost pred zakonom“ iz člana 21. stav 1. Ustava Republike Srbije , „prava na pravičnu odluku suda“ iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1 . Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je rešenjem prvostepenog organa od 6. decembra 2004. godine podnositeljki priznato pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem; da je navedeno rešenje ukinuto u vršenju službenog nadzora rešenjem drugostepenog organa od 31. maja 2005. g odine, koje podnositeljki „nikada“ nije dostavljeno; da je prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odbio zahtev podnositeljke; da u pravnom prometu postoji pravnosnažno rešenje o priznavanju prava i rešenje o odbijanju zahteva; da Upravni sud u osporenoj presudi uopšte nije obrazlažio u kom postupku i da li je ukinuto pravnosnažno rešenje o priznavanju staža osiguranja sa uvećanim trajanjem , kao i zašto prihvata uopšteno izjašnjenje Ministarstva odbrane da ne postoje ista radna mesta na kojima rade civilna lica i profesionalna vojna lica , odnosno zašto ne prihvata uverenje poslodavca sa suprotnom sadržinom.

Istaknuto je da je podnositeljka pokretala četiri upravna spora, u kojima su bile uvažene njene tužbe, i da upravni organi uporno vode dva postupka. Smatra da joj zbog dužine trajanja postupka, „klasičnog šikaniranja“ upravnih organa i neefikasnosti suda pripada naknada zbog „nesuđenja u razumnom roku“ u opredeljenom novčanom iznosu.

Pored toga, predloženo je da Ustavni sud poništi presudu Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine i da odredi tom sudu da donese „novu odluku po žalbi tuženog“.

Iz sadržine ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen proizlazi da podnositeljka ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i da osporava presudu Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd D broj 575911 i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 22. juna 2004. godine podnela Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem od 1. oktobra 1990. godine, pozivajući se na odredbe člana 11. stav 2. i člana 15. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i člana 6. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Prvostepeni organ je zaključkom o obezbeđenju dokaza D broj 575 911 od 29. novembra 2004. godine pozvao podnositeljku da dostavi potvrdu ili uverenje nadležne vojne ustanove o radnom mestu i vremenu provedenom u svojstvu civilnog lica na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, uz napomenu da potvrda mora da sadrži podatak da li se profesionalnim vojnim licima vreme provedeno na istim poslovima utvrđuje u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem i sa kojim stepenom uvećanja. Pri tom je upozorena da će, ukoliko ne postupi po zaključku u ostavljenom roku, rešenje biti doneto na osnovu raspoloživih dokaza, saglasno članu 127. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Podnositeljka je uz podnesak od 6. decembra 2004. godine priložila potvrdu Ministarstva odbrane – Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 18779-2 od 6. decembra 2004. godine , izdatu na osnovu člana 161. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, u kojoj je navedeno da je podnositeljka u radnom odnosu na neodređeno vreme , na radnom mestu projektant i programer, i „da je na tom radnom mestu postavljen profesionalni vojnik službe informatike, u tom slučaju bi to lice ostvarivalo pravo na staž osiguranja 12/14 meseci“.

Rešenjem prvostepenog organ a broj 181.3-1-155/04 od 6. decembra 2004. godine odlučeno je: u tački 1. dispozitiva, da se podnositeljki ustavne žalbe priznaje pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem počev od 2. januara 2000. godine, tako što se svakih 12 meseci efektivno provedenih na radnom mestu projektant i programer na službi u Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Ministarstva odbrane, računa kao 14 meseci staža osiguranja; u tački 2. dispozitiva, određeno je da će navedeni staž biti registrovan u matičnu evidenciju nakon što poslodavac uplati doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje za staž sa uvećanim trajanjem; u tački 3. dispozitiva, odbijen je zahtev podnositeljke za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem za period od 1. oktobra 1990. godine do 1. januara 2000. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je uz zahtev priložena kopija radne knjižice broj 113-1/235 i uverenje (potvrda) Ministarstva odbrane – Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 18779-2 od 6. decembra 2004. godine , kojim se potvrđuje da podnositeljka radi na radnom mestu projektant i programer, da pod istim uslovima i u istom obimu obavlja poslove koje obavlja i profesionalni oficir na svom radnom mestu, na kojem mu je, na osnovu člana 264. stav 4. Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je stupio na snagu 2. januara 2000. godine, priznato pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, po koeficijentu 12/14.

3.2. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je, u vršenju službenog nadzora, doneo rešenje broj 56028 od 31. maja 2005. godine kojim je ukinuto konačno rešenje prvostepenog organa od 6. decembra 2004. godine (pogrešno je navedeno od 6. decembra 2005. godine) i predmet vraćen na ponovni postupak i odluku. Drugostepeni organ je ocenio da kod računanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem civilnim licima na službi u Vojsci, nije odlučujuće da se u momentu utvrđivanja tog staža na istoj dužnosti na kojoj je raspoređeno civilno lice istovremeno nalazi profesionalni vojnik, već je bitno da je takva dužnost predviđena u Vojsci. U tom smislu je ukazano prvostepenom organu da pribavi potvrdu iz koje će se videti da li je dužnost koju civilno lice obavlja na svom radnom mestu predviđena u Vojsci.

Postupajući u izvršenju navedenog rešenja drugostepenog organa, prvostepeni organ je 28. oktobra 2005. godine doneo rešenje broj 181.3-3-65/2005 kojim je odbio zahtev podnositeljke za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem za period od 1. oktobra 1990. godine i dalje, pozivajući se na akt Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse broj 8193 od 26. jula 2005. godine .

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem broj S-56028 od 2. marta 2006. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, Okružni sud u Beogradu je presudom U. 2809/07 od 20. maja 2008. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje. Taj sud je ukazao da se u ponovnom postupku moraju oceniti navodi žalbe da podnositeljka nikad nije primila rešenje drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine , kojim je ukinuto prvostepeno rešenje o priznavanju prava od 6. decembra 2004. godine.

U daljem toku postupka, drugostepeni organ je poništio prvostepeno rešenje od 28. oktobra 2005. godine, a potom i novo prvostepeno rešenje od 7. decembra 2009. godine, ukazujući prvostepenom organu da u ponovnom postupku izvrši uredno dostavljanje rešenja drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine, donetog u vršenju službenog nazora, i da tek „po isteku roka za žalbu i u zavisnosti od daljeg postupka “, donese novo rešenje.

Rešenje drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine, kojim je ukinuto pravnosnažno rešenje od 6. decembra 2004. godine, dostavljeno je 24. aprila 2010. godine podnositeljki ustavne žalbe, koja je 14. maja 2010. godine protiv tog rešenja podnela tužbu u upravnom sporu.

Upravni sud je presudom U. 21835/10 od 29. septembra 2011. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio rešenje drugostepenog organa doneto 31. maja 2005. godine u vršenju službenog nadzora, iz razloga što su učinjene sledeće povrede pravila postupka: prvo, iz dispozitiva tog rešenja nije bilo jasno koje se rešenje ukida, budući da je u njemu navedeno rešenje prvostepenog organa „od 6. decembra 2005. godine“ (trebalo je od 6. decembra 2004. godine) , i drugo, prekoračen je zakonski rok za ukidanje rešenja, koji je, prema odredbi člana 254. stav 3. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, iznosio jednu godinu od dana kada je rešenje postalo konačno.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda U. 21835/10 od 29. septembra 2011. godine, drugostepeni organ je, u vršenju službenog nadzora, doneo rešenje S-56028 od 31. oktobra 2011. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje od 6. decembra 2004. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odluku. Kao i u prethodnom ukidajućem rešenju od 31. maja 2005. godine, drugostepeni organ je ukazao na neophodnost pribavljanja nove potvrde iz koje će se videti da li je dužnost koju civilno lice obavlja na svom radnom mestu predviđena u Vojsci. Iz povratnice u spisima predmeta se vidi da je navedeno rešenje dostavljeno podnositeljki 8. decembra 2011. godine, koja protiv tog rešenja nije podnela tužbu u upravnom sporu.

Rešenjem prvostepenog organa broj 181.6-2-410/2011 od 30. januara 2012. godine, donetim u izvršenju rešenja drugostepenog organa S-56028 od 31. oktobra 2011. godine, odbijen je zahtev podnositeljke za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem za period od 1. oktobra 1990. godine i dalje . U obrazloženju rešenja je navedeno: da je uz zahtev priložena potvrda Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 18779-2 od 6. decembra 2004. godine, prema kojoj je podnositeljka u radnom odnosu na neodređeno vreme u tom fondu, od 1. januara 1990. godine, na radno m mestu VSS – projektant i programer; da je prvostepeni organ dopisom od 24. maja 2010. godine zatražio od Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse da se izjasni o tome da li se na radnom mestu projektant i programer, profesionalnom vojniku službe informatike, priznaje staž osiguranja sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14; da je Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove dopisom broj 2194-2 od 30. juna 2010. godine odgovorilo da je osnov računanja uvećanog staža osiguranja profesionalnim vojnicima po koeficijentu 12/14 obavljanje dužnosti profesionalnog vojnika, prema članu 267. stav 4. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je prema aktu Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse broj 8193 od 26. jula 2005. godine, organizacijska jedinica Ministarstva odbrane nadležna za organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u Ministarstvu odbrane i Vojsci svojim aktom int. broj 1576-2 od 20. jula 2005. godine utvrdila „da u Ministarstvu odbrane i Vojsci ne postoje radna i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14“; da stoga nisu ispunjeni uslovi, propisani odredbama ranije važećeg člana 59. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i člana 63. Zakona o izmenama i dopunama ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, da se podnositeljki utvrdi staž osiguranja sa uvećanim trajanjem.

Rešenjem drugostepenog organa broj 56028 od 27. aprila 2012. godine odbijena je žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud je presudom U. 6884/12 od 20. marta 2014. godine uvažio tužbu podnositeljke, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Taj sud je ukazao da nisu ocenjeni navodi žalbe kojima se ističe da je prvostepeni organ doneo dva identična odbijajuća rešenja od 12. jula 2010. godine i 30. januara 2012. godine, da rešenje drugostepenog organa doneto 31. oktobra 2011. godine u vršenju službenog nadzora nije dostavljeno podnositeljki i da se o istoj pravnoj stvari vode dva paralelna postupka.

Rešenjem drugostepenog organa broj S-56028 od 13. oktobra 2014. godine, koje je doneto u izvršenju navedene presude Upravnog suda, odbijena je žalba podnositeljke.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je tuženi organ za odluku sadržanu u dispozitivu drugostepenog rešenja dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i taj sud. To je obrazloženo time da je u upravnom postupku, na osnovu akta Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove dopisom broj 2194-2 od 30. juna 2010. godine, koji se nalazi u spisima predmeta, utvrđeno da je osnov za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem postavljenje profesionalnog vojnika na dužnost na određeno formacijsko mesto i obavljanje iste, a u Ministarstvu odbrane i Vojsci ne postoje radna i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14.

3.3. Ustavni sud je na ovom mestu izložio upravni postupak, koji je tekao paralelno sa osporenim upravnim postupkom, a u kome je rešavano o istom zahtevu podnositeljke od 22. juna 2004. godine.

Nakon što je rešenje drugostepenog organa doneto 31. maja 2005. godine u vršenju službenog nadzora dostavljeno podnositeljki 24. aprila 2010. godine, prvostepeni organ je najpre doneo rešenje broj 181.6-1-133/2010 od 12. jula 2010. godine, kojim je odbijen zahtev podnositeljke, a drugostepeni organ je doneo rešenje broj 56028 od 28. februara 2012. godine, kojim je odbijena žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud je presudom U. 4525/12 od 5. septembra 2014. godine uvažio tužbu podnositeljke, poništio navedeno drugostepeno rešenje i vratio predmet nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Taj sud je ukazao da nisu ocenjeni navodi žalbe kojima se ističe preuranjenost prvostepenog rešenja od 12. jula 2010. godine, s obzirom na to da je protiv rešenja od 31. maja 2005. godine pokrenut upravni spor, da rešenje o priznavanju prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem od 6. decembra 2004. godine nije pravnosnažano ukinuto, kao i da rešenja od 31. maja 2005. godine nije uredno dostavljeno.

Drugostepeni organ je rešenjem S-56028 od 14. oktobra 2014. godine odbio žalbu podnositeljke protiv prvostepenog rešenja od 12. jula 2010. godine.

Navedeno drugostepeno rešenje je 21. novembra 2014. godine dostavljeno podnositeljki ustavne žalbe i protiv njega nije pokrenut upravni spor.

3.4. U aktu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse broj 2194-2 od 30. juna 2010. godine je, pored ostalog, navedeno: da je osnov računanja staža osiguranja uvećanog po koeficijentu 12/14 , u smislu člana 267. stav 4. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, obavljanje dužnosti profesionalnog vojnika; da je n ajbitnije koje svojstvo ima lice zaposleno u Vojsci; da se za rešavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem civilnih lica u Vojsci mogu primenjivati samo odredbe Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Članom 141. Zakona o Vojsci Jugoslavije („ Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05 ) bilo je propisano da civilno lice u Vojsci prava po osnovu zdravstvenog osiguranja i penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruje po propisu republike članice na čijoj se teritoriji nalazi jedinica, odnosno ustanova u kojoj radi.

Odredbama člana 267. navedenog zakona, koje su bile na snazi do 2. januara 2000. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, broj 74/99), bilo je propisano: da se profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na određenim poslovima kao 16 meseci staža osiguranja, i to – u vršenju poslova člana specijalne opitne posade za ispitivanje naoružanja u fazi osvajanja proizvodnje i završenih opita i ispitivanja, ako na opitima i ispitivanjima provedu najmanje polovinu ukupnog godišnjeg radnog vremena, u vršenju poslova radiološke, biološke i hemijske zaštite u laboratorijskim i poligonskim uslovima, u vršenju poslova elektronskog izviđanja i poslova kriptografije i u vršenju poslova granične službe i zadataka ovlašćenih organa bezbednosti u Vojsci i vojne policije (stav 1.); da se profesionalnim vojnicima računa kao 15 meseci staža osiguranja svakih 12 meseci efektivno provedenih u vršenju poslova i zadataka na radarskim uređajima na kojima su izloženi radarskim zračenjima, i to onima koji vrše opravku, složenije podešavanje i ispitivanje ili rade kao instruktori – nastavnici za opravku radarskih uređaja, ako na tim poslovima provedu najmanje tri četvrtine ukupnog godišnjeg radnog vremena (stav 2.); da se profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnostima u trupi kao 15 meseci staža osiguranja (stav 3.); da se pod dužnostima u smislu člana 266. ovog zakona i st. 1, 2. i 3. ovog člana podrazumevaju dužnosti koje utvrdi načelni k Generalštaba (stav 4.). Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, broj 74/99), koji je stupio na snagu 2. januara 2000. godine, dodata su još tri stava navedenog člana Zakona , pa je novim stavom 4. propisano da se ostalim profesionalnim vojnicima računa svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnosti kao 14 meseci staža osiguranja, a novim stavom 7. precizirano je da dužnosti u smislu člana 266. ovog zakona i st. 1, 2. i 3. ovog člana utvrđuje načelnik Generalštaba za zaposlene u Vojsci, a savezni ministar za odbranu – u Saveznom ministarstvu za odbranu i vojnim jedinicama i vojnim ustanovama Saveznog ministarstva za odbranu.

Odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 i 84/04), u tekstu koji je važio do 1. januara 2006. godine, bilo je propisano: da su osiguranici zaposleni, između ostalih, civilna lica na službi u Vojsci i vojnim jedinicama i vojnim ustanovama (član 11. tačka 2)); da se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem osiguraniku računa i vreme provedeno u svojstvu vojnog osiguranika ili civilnog lica iz člana 11. tačka 2) ovog zakona, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika (član 59.); da se osiguraniku koji je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, radio na radnim mestima odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa s uvećanim trajanjem na osnovu propisa koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, taj staž računa za ispunjavanje uslova, u skladu sa zakonom koji je važio u periodu kada je navršen (član 241.).

Ustavni sud ukazuje da je pitanje računanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem bilo uređeno na isti način svim zakonima iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja koji su bili na snazi u periodu od 1. oktobra 1990. godine, za koji je podnositeljka traži la priznavanje prava , tako što se u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem računalo i vreme provedeno u svojstvu civilnog lica na službi u Vojsci, osim vremena koje je to civilno lice provelo u trupi, i to pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija moraju izdavati saglasno podacima iz službene evidencije i da takva uverenja, odnosno druge isprave imaju značaj javne isprave (član 161. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama člana 24. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni sp or kao da joj je žalba odbijena (stav 1.) i da na način iz stava 1. ovog člana može postupiti stranka i kad po njenom zahtevu nije doneo rešenje prvostepeni organ protiv čijeg akta nije dozvoljena žalba (stav 2.).

5. Razmatrajući najpre navode ustavne žalbe da u pravnom prometu istovremeno postoje dva pravnosnažna rešenj a doneta po istom zahtevu podnositeljke, jedno kojim joj je priznato pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem i drugo kojim je odbijen navedeni zahtev, Ustavni sud je konstatovao: da je podnositeljka zahtev za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem podnela 22. juna 2004. godine; da je pravnosnažno rešenje od 6. decembra 2004. godine, kojim je podnositeljki priznato pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, ukinuto u vršenju službenog nadzora i predmet vraćen na ponovni postupak rešenjem drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine, koje je dostavljeno podnositeljki 24. aprila 2010. godine ; da je to rešenje tek od tada moglo da proizvodi pravna dejstva ; da je podnositeljka protiv rešenja od 31. maja 2005. godine pokrenula upravni spor.

Ustavni sud je potom konstatovao da su vođena dva postupka ponovnog odlučivanja o zahtevu podnositeljke od 22. juna 2004. godine:

- prvi postupak je usledio kada je prvostepeni organ , nakon što je rešenje od 31. maja 2005. godine dostavljeno podnositeljki, doneo rešenje od 12. jula 2010. godine, kojim je odbio zahtev podnositeljke; međutim, presudom Upravnog suda od 29. septembra 2011. godine poništeno je rešenje od 31. maja 2005. godine, što je dovelo do toga da je pravnosnažno rešenje od 6. decembra 2004. godine, kojim je priznato pravo po zahtevu podnositeljke, bilo na snazi u vreme donošenj a prvostepenog rešenja od 12. jula 2010. godine , kojim je odbijen isti zahtev podnositeljke, te su istovremeno postojala dva rešenja kojima je o istom zahtevu različito rešeno ; pored toga, poništajem rešenja od 31. maja 2005. godine otpao je pravni osnov za donošenje prvostepenog rešenja od 12. jula 2010. godine.

- drugi postupak je usledio u izvršenju rešenja drugostepenog organa od 31. oktobra 2011. godine (donetog po presudi Upravnog suda od 29. septembra 2011. godine), kojim je u vršenju službenog nadzora ponovo ukinuto pravnosnažno rešenje od 6. decembra 2004. godine i predmet vraćen na ponovni postupak; u tom postupku je doneto prvostepeno rešenje od 30. januara 2012. godine, kojim je odbijen zahtev podnositeljke, a koje je postalo pravnosnažno donošenjem osporene presude Upravnog suda od 5. maja 2016. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 30. januara 2012. godine, u postupku okončanom osporenom presudom Upravnog suda od 5. maja 2016. godine, nije bilo na snazi pravnosnažno rešenje od 6. decembra 2004. godine, već je ono prethodno ukinuto po pravu službenog nadzora rešenjem drugostepenog organa od 31. oktobra 2011. godine, koje je podnositeljki dostavljeno, a koje ona nije osporila pred Upravnim sudom. Stoga nije bilo pravnih smetnji da prvostepeni organ u ponovnom postupku odlučuje o zahtevu podnositeljke, zbog čega su bez osnova tvrdnje ustavne žalbe da je Upravni sud propustio da u osporenoj presudi obrazloži da li je i u kom postupku je ukinuto pravnosnažno rešenje kojim je podnositeljki bilo priznato pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem.

6. Podnositeljka ustavne žalbe , takođe, ističe da Upravni sud nije obrazložio zašto je prihvatio uopšteno izjašnjenje Ministarstva odbrane da ne postoje ista radna mesta na kojima poslove obavljaju civilna lica u Vojsci i profesionalna vojna lica, odnosno zašto ne prihvata uverenje poslodavca sa suprotnom sadržinom.

Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li obrazloženja osporenog rešenja drugostepenog organa i osporene presude Upravnog suda zadovoljava ju standarde pravičnog suđenja, Ustavni sud je pošao od toga da je podnositeljka ustavne žalbe kao civilno lice na službi u Ministarstvu odbrane zahtevom od 22. juna 2004. godine tražila da joj se prizna pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, pozivajući se na odredbu člana 6. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, koja je počela da se primenjuje 2. januara 2000. godine. Tom zakonskom odredbom je u članu 267. Zakona dodat novi stav 4. koji je propisivao da se ostalim profesionalnim vojnicima svakih 12 meseci efektivno provedenih na dužnosti računa kao 14 meseci staža osiguranja, čime je omogućeno da se onim profesionalnim vojnicima koji ne obavljaju dužnosti nabrojane u članu 266. i članu 267. st. 1. do 3. Zakona, staž osiguranja, takođe, računa sa uvećanim trajanjem.

Ustavni sud je konstatovao da su civilna lica na službi u Vojsci do 31. decembra 2005. godine imala pravo da staž osiguranja sa uvećanim trajanjem ostvaruju pod uslovima i u obimu koji su utvrđeni propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika (što je, u konkretnom slučaju, bio ranije važeći Zakon o Vojsci Jugoslavije), budući da je 1. januara 2006. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju , kojim je izmenjena odredba člana 59. Zakona, tako da to pravo imaju samo vojni osiguranici. Posle 1. januara 2006. godine, civilnim licima u Vojsci se staž osiguranja sa uvećanim trajanjem utvrđuje isključivo u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju zaposlenih, odnosno primenom odredaba čl. 52. do 57. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Pravilnika o radnim mestima odnosno poslovima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem (Službeni glasnik RS", br. 105/03, 126/04, 93/05, 3/07, 8/07, 56/07, 23/08, 49/10, 48/11, 50/12 i 22/13).

Imajući u vidu navedeno , podnositeljka je pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih osiguranika, eventualno mogla da ostvari u periodu od 2. januara 2000. godine do 31. decembra 2005. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-3602/2010 od 9. maja 2013. godine ocenio da je u upravnom postupku pri odlučivanju o zahtevu civilnog lica za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem najpre potrebno utvrditi da li su predmetni poslovi i zadaci aktima načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, odnosno saveznog ministra za odbranu o određivanju dužnosti u smislu člana 267. tog zakona – koji su bili na snazi u relevantnom periodu, bili smatrani kao dužnost u trupi, jer u tom slučaju civilno lice navedeno pravo ne bi moglo da ostvari. Nakon toga, potrebno je utvrditi da li se profesionalnim vojnicima koji su obavljali iste poslove i zadatke kao civilno lice, staž osiguranja računao sa uvećanim trajanjem, u kom slučaju bi to pravo pripadalo i civilnom licu. Ustavni sud je, tom prilikom, našao da nadležni upravni organi ispunjenost uslova za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem nisu ocenjivali na osnovu navedenih akata, već na osnovu akta Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove donetog 26. jula 2005. godine, „kojim je utvrđeno da u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije i Crne Gore ne postoje radna mesta i formacijska mesta na kojima civilna lica obavljaju poslove u istom obimu i pod istim uslovima kao profesionalni vojnici na radnim i formacijskim mestima na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem po koeficijentu 12/14“.

Sagledavajući okolnosti ovog predmeta u kontekstu izloženog pravnog shvatanja, Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka u postupku koji je vođen 2004. godine, po nalogu prvostepenog organa, dostavila potvrdu Ministarstva odbrane – Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika int. broj 18779-2 od 6. decembra 2004. godine o radnom mestu, vremenu provedenom u svojstvu civilnog lica i o tome da se profesionalnim vojnim licima vreme provedeno na istim poslovima utvrđuje u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, sa određenim stepenom uvećanja. Navedena potvrda je izdata na osnovu člana 161. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koji je propisivao postupak izdavanje uverenja o činjenicama o kojima organ vodi službenu evidenciju i tako izdatoj potvrdi davao značaj javne isprave. Prvostepeni organ je rešenje od 6. decembra 2004. godine, kojim je delimično usvojen zahtev i podnositeljki priznato traženo pravo u određenom periodu, zasnovao na svim činjenicama sadržanim u toj potvrdi, dok je u rešenju od 30. januara 2012. godine, kojim je, u ponovnom postupku, u celini odbio navedeni zahtev, uzeo u obzir samo činjenice o radnom mestu i vremenu provedenom u svojstvu civilnog lica, izostavljajući deo u kome se potvrđuje da se profesionalnim vojnim licima vreme provedeno na istim poslovima utvrđuje u staž osiguranja sa uvećanim trajanjem. Umesto toga, prvostepeni organ je pribavio dva akta (dopisa) Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse broj 8193 od 26. jula 2005. godine i broj 2194-2 od 30. juna 2010. godine, iz kojih, na osnovu prethodno iznete sadržine, proizlazi: sa jedne strane, da ne postoje ista radna mesta na kojima poslove obavljaju civilna lica i profesionalni vojnici, kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, i sa druge strane, da civilno lice u Vojsci nema pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih osiguranika. Iako navedeni akti nemaju značaj javnih isprava, a Ministarstvo se u drugom aktu , umesto o činjenicama koje je tražio prvostepeni organ, izjasnilo o primeni prava na konkretan slučaj, upravni organi i Upravni sud su u obrazloženjima svojih odluka u potpunosti prihvatili njihovu sadržinu i isključivo na njima zasnovali ocenu da podnositeljki ne pripada traženo pravo. Pri tome se ne može smatrati da je pravno utemeljen pristup da se najpre ispituje da li postoje ista radna mesta civilnih lica i profesionalnih vojnika , a da se potom oceni da se staž osiguranja, po propisima o vojnom osiguranju, može priznati samo profesionalnim vojnicima za vreme dok obavljaju dužnost. Ustavni sud je, takođe, našao da podnositeljka nije bila dužna da dokazuje istinitost sadržaja potvrde koju je podnela, već je organ, koji joj je naložio da dostavi takvu potvrdu, bio dužan da navede razloge zbog kojih je smatrao da ona ne može služiti kao dokaz o određenim činjenicama. Ovo pogotovo imajući u vidu da je Ustavni sud u svojoj ranijoj Odluci ocenio da j e ustavnopravno neprihvatljivo obrazloženje tamo osporene presude Upravnog suda Uvp. II 6/10 od 27. maja 2010. godine zasnovano na aktu Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse broj 8193 od 26. jula 2005. godine, na osnovu koga su, u konkretnom slučaju, utvrđene činjenice suprotne onima sadržanim u navedenoj potvrdi. Uz to, nadležni upravni organi ispunjenost uslova za priznavanje staža osiguranja sa uvećanim trajanjem nisu ocenjivali na osnovu svih akata na koje je ukazano u pomenutoj odluci Ustavnog suda.

Imajući u vidu da su u osporenoj presudi prihvaćeni navedeni zaključci upravnih organa, Ustavni sud nalazi da ocena o zakonitosti odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe nije zasnovana na merodavnom materijalnom pravu i da se može oc eniti proizvoljnim zaključak suda da podnositeljka ustavne žalbe ne ispunjava uslove za priznavanje prava na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da se podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na staž osiguranja sa uvećanim trajanjem , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenog rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj S 56028 od 13. oktobra 2014. godine i osporene presude Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 16491/14 od 5. maja 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija Beograd 02/1 broj S 56028 od 13. oktobra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je najpre utvrdio period u odnosu na koji će se u ovom predmetu ceniti povreda označenog ustavnog prava. Budući da je upravni postupak u kome je odlučivano o zahtevu podnositeljke od 22. juna 2004. godine bio pravnosnažno okončan istekom roka za žalbu protiv prvostepenog rešenja od 6. decembra 2004. godine, te da o zahtevu podnositeljke nije ponovo odlučivano do donošenja rešenja drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine, kojim je po pravu nadzora ukinuto navedeno pravnosnažno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak, Ustavni sud je našao da je period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku počeo da teče 28. oktobra 2005. godine, kada je rešenjem u ponovnom postupku odlučeno o zahtevu podnositeljke, i da je trajao do donošenja osporene presude Upravnog suda od 5. maja 2016. godine, kojom je pravnosnažno okončan ponovni postupak odlučivanja o zahtevu podnositeljke. Dakle, iznosi deset godina i šest meseci , što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka.

Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaj istaknutog prava za podnosioca, uticali na trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom postupku nisu postavljala složena pravna pitanja, posebno ako se ima u vidu da su ona od 2013. godine bila razjašnjena pomenutom odlukom Ustavnog suda, niti su se postavljala složena činjenična pitanja. Ustavni sud je našao da je postupak bio od značaja za podnositeljku, jer je staž osiguranja jedan od uslova za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ustavni sud je zaključio da je dugom trajanju postupka prevashodno doprinelo pogrešno postupanje upravnih organa, koji su u periodu od 2005. do 2010. godine, što čini skoro polovinu ukupnog trajanja postupka, sproveli postupak ponovnog odlučivanja o zahtevu podnositeljke, iako nije bilo zakonskih uslova, jer rešenje drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine, kojim je predmet vraćen na ponovni postupak, nije bilo dostavljeno podnositeljki.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustane žalbe, Ustavni sud je našao da je ona imala pravo da, u skladu sa članom 24. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, nadležnom sudu podnese tužbu zbog nedostavljanja rešenja drugostepenog organa od 31. maja 2005. godine, čime je mogla ishodovati ranije dostavljanje navedenog rešenja, a time i ranije pokretanje upravnog spora protiv tog rešenja. Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske , broj 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da navedeno propuštanje podnositeljke da koristi pravno sredstvo za ubrzanje postupka ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo dugo trajanje. Stoga je Ustavni sud ocenio da je u upravnom postupku koji se vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd u predmetu D broj 57591, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je i u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerija lne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio utvrđeno trajanje postupka , propuštanje podnositeljke da u utvrđenom periodu koristi pravno sredstvo zbog nedostavljanja rešenja, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja upravnih organa i sudova u upravnom sporu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

9. Kako je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi „prava na jednakost pred zakonom“ iz člana 21. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

10. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti