Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina. Neefikasno postupanje sudova, uključujući višestruko ukidanje prvostepenih presuda i vraćanje predmeta, bilo je odlučujući razlog za nerazumno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Bratislav Đokić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V. L. iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V. L. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V. L. iz Subotice podneo je Ustavnom sudu, 5. juna 2014. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postup ku navedenom u tački 1. izreke.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni radni spor okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, budući da je trajao 16 godina. Polazeći od navedenog, podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je predložio i da se odredi naknada štete, kao i troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 (ranije spis Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 366/98) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

S. S. i M. V. L, ovde podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužilaca, podneli su 9. septembra 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog J. ž. t. p. B, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i radi vraćanja na rad, kao i zbog naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade.

U sprovedenom postupku, najpre je Drugi opštinski sud u Beogradu, na zahtev tuženog, doneo rešenje od 13. septembra 1999. godine kojim je određeno da miruje predmetni postupak jer uredno pozvani punomoćnik tužilaca nije pristupio na ročište. Postupajući po predlogu za povraćaj u pređašnje stanje podnetom od strane tužilaca, 11. oktobra 1999. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje P1. 366/98 od 17. aprila 2000. godine, kojim je u stavu prvom izreke odbacio taj predlog kao neblagovremen, dok je stavom drugim izreke određeno da se tužba smatra povučenom u celini. Rešavajuću o žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1239/2000 od 4. oktobra 2000. godine potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 366/98 od 17. aprila 2000. godine u stavu prvom njegove izreke, dok je navedeno prvostepeno rešenje ukinuto u stavu drugom njegove izreke. Postupak je nakon mirovanja nastavljen 13. aprila 2001. godine.

U nastavku postupka je doneta delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 726/2000 od 21. marta 2003. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1230/03 od 9. oktobra 2003. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, doneta je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 18/04 od 17. juna 2005. godine, koja je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 3147/05 od 18. decembra 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, doneta je delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 171/07 od 25. juna 2008. godine.

Postupajući po žalbi tuženog izjavljenoj 17. jula 2008. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje od 25. marta 2010. godine kojim je zakazao raspravu. Pred drugostepenim sudom su zakazana dva ročišta koja su održana, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i jednog svedoka. Nakon toga, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 713/10 od 18. maja 2010. godine kojom je potvrdio delimičnu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 171/07 od 25. juna 2008. godine. Zatim je i Vrhovni kasacioni sud doneo presudu Rev2. 1920/10 od 24. februara 2011. godine kojom je potvrdio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 713/10 od 18. maja 2010. godine. Navedenim presudama su poništene odluke tuženog na osnovu kojih je prestao radni odnos tužilaca i vraćeni su na rad.

Potom je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P1. 11354/10 od 5. aprila 2012. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4284/12 od 15. avgusta 2012. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku doneta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine.

Postupajući po žalbi tuženog i tužilaca izjavljenoj 16. januara 2013. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 1404/13 od 20. marta 2013. godine kojim je vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje o ispravci te presude od 30. jula 2013. godine. Zatim je Apelacioni sud u Beogradu, doneo rešenje Gž1. 5594/13 od 25. septembra 2013. godine kojim je ponovo vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje o ispravci prvostepene presude od 14. oktobra 2013. godine. Apelacioni sud u Beogradu je 20. novembra 2013. godine doneo i treće rešenje kojim je vratio predmet prvostepenom sudu radi dopune postupka, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje o ispravci presude od 20. decembra 2013. godine. Postupajući po žalbi tužioca i tuženog pred Apelacionim sudom u Beogradu, dana 10. aprila 2014. godine je održana rasprava na kojoj je saslušan tužilac.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 154/14 od 15. aprila 2014. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine, sa ispravkama. Navedenom presudom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilaca kojim su potraživali naknadu materijalne štete zbog izgubljene zarade.

U postupcima koji su vođeni pred prvostepenim sudom bilo je zakazano ukupno 23 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 18 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilaca i četiri svedoka, kao i finansijskim veštačenjem. Ostalih pet ročišta nije održano od kojih četiri bez krivice tužilaca (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije) i jedno, kao što je rečeno, zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 154/14 od 15. aprila 2014. godine , kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak, proteklo 16 godina.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navedena dužina trajanja osporenog postupka, sama po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje ovog radnog spora, u kokretnom slučaju, se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e tri delimične prvostepene presude, kojim je odlučivano o poništaju odluka o prestanku radnog odnosa tužilaca i njihovog vraćanja na rad, od koji su dve bile ukinute, kao i da su bile donete još dve prvostepene presude, kojima je odlučivano o naknadi materijalne štete zbog izgubljene zarade, od kojih je jedna bila ukinuta, pri čemu je i u situacijama kada je potvrđena delimična presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 171/07 od 25. juna 2008. godine i kasnije presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine, čijom pravnosnažnošću je okončan osporeni radni spor, drugostepeni sud otvarao raspravu radi izvođenja dokaza koji su već bili izvedeni pred prvostepenim sudom. Pored toga, dužini trajanja predmetnog radnog spora je doprinelo i to što je nadležnim sudovima nakon određivanja mirovanja postupka i podnošenja predloga za povraćaj u pređašnje stanje i nastavak postupka bilo potrebno skoro godinu i po dana da reše o navedenom predlogu i žalbi na rešenje o tom predlogu i da nastave postupak koji je mirovao. Takođe je na dužinu postupka uticalo i to što je postupajući po žalbi stranaka izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3175/12 od 21. decembra 2012. godine, Apealacioni sud u Beogradu u tri navrata vraćao prvostepenom sudu spise predmeta radi dopune postupka, povodom čega je prvostepeni sud tri puta ispravljao tu svoju presudu. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet Pavlyulynets protiv Ukrajine, odluka od 6. septembra 2005. godine) . Pri tom Ustavni sud je ocenio da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka.

Ustavni sud nalazi da se ne može prihvatiti da je razumno da jedan radni spor nastao povodom otkaza ugovora o radu traje 16 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati neefikasnom i pogrešnom postupanju nadležnih sudova. Pri tome, zakon koji uređuje parnični postupak naročito potencira hitnost rešavanja radnih sporova, s obzirom na to da ishod ovakvog spora može imati veoma značajne, pa čak i egzistencijalne materijalnopravne posledice za podnosioca ustavne žalbe kao (bivšeg) zaposlenog, ali je svakako i u interesu poslodavca da se ovakav spor okonča u što kraćem roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju posebno dužinu trajanja predmetnog postupka , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe prevashodno pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.