Odbijanje ustavne žalbe u sporu o naknadi štete zbog razlike u zaradi

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je plata isplaćivana u skladu sa konačnim rešenjem, čime se isključuje odgovornost države za štetu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Kocića iz Ćuprije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. februara 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubiše Kocića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/07 od 1. novembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Kocić iz Ćuprije je 30. aprila 2008. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2125/07 od 1. novembra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu zaštitu i na pravno sredstvo iz čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je kao civilno lice u Vojsci Jugoslavije podneo nadležnom starešini - komandantu Vojne pošte u kojoj je bio zaposlen, zahtev za usklađivanje plate i naknadu štete, koji je bio odbačen zbog nenadležnosti; da je po izjavljenoj žalbi drugostepeni nadležni starešina odbio žalbu kao neosnovanu; da je nakon toga pokrenuo upravni spor pred Vrhovnim vojnim sudom koji je odbio tužbu kao neosnovanu, sa obrazloženjem da je njegov zahtev za priznavanje prava na razliku između plate koju prima i plate na koju smatra da ima pravo, zahtev za naknadu štete, o kome se ne može raspravljati u upravnom, već samo u parničnom postupku. Podnosilac ustavne žalbe je dalje detaljno obrazložio utvrđeno činjenično stanje u parnici koju je vodio radi isplate razlike zarade i naveo da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije neosnovano odbijena revizija koju je izjavio protiv drugostepene presude kojom je preinačena prvostepena presuda kojom je bio usvojen njegov tužbeni zahtev.

Takođe isti punomoćnik je podneo ustavnu žalbu u ime većeg broja lica protiv različitih pojedinačnih akata, tako da je ustavna žalba razdvojena na više predmeta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3.Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 251/05 od 18. maja 2006. godine po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 9932 Ćuprija, radi naknade materijalne štete, vrednost spora 1.132.049,94 dinara - obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete koja mu je pričinjena uskraćivanjem isplate plate u punom iznosu, zbog nepravilnog određivanja vrednosti koeficijenta i nepravilnog postupanja nadležnog organa prilikom obračuna plate za period od 1. januara 2002. godine do 31. marta 2006. godine, isplati taksativno određene novčane iznose za konkretni vremenski period, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilac 18. jula 2005. godine podneo tužbu za naknadu razlike između primljene plate i one koju je trebao da primi i za naknadu štete zbog nezakonitog rada državnog organa; da su okviri za utvrđivanje plata civilnim licima u Vojsci utvrđeni odredbama člana 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije i Odlukom Savezne vlade od 5. januara 2000. godine; da je prema toj Odluci, Savezna vlada propisala da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom, isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, a civilnih lica u Vojsci Jugoslavije 2,1 prema toj zaradi. Prvostepeni sud je našao da su na osnovu tih propisa, vojni organi u upravnom postupku doneli upravni akt kojim je određena visina plata profesionalnih vojnika i civilnih lica, pa tako i tužioca izražena u koeficijentima a ne u novčanom iznosu.

Dalje je navedeno da je prema čl. 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije koju je donela Savezna vlada na osnovu člana 87. Zakona o Vojsci Jugoslavije, Savezna vlada u smislu člana 75. (za vojna lica) i člana 137. (za civilna lica) Zakona o Vojsci Jugoslavije određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Dakle, po nalaženju prvostepenog suda, Savezna vlada je prilikom utvrđivanja ukupnog iznosa sredstava bila dužna da sredstva za plate predvidi tako da plata profesionalnih oficira ne može biti manja od tri prosečne plate u privredi Republike Srbije a za podoficire 70% od ove plate, a ukoliko to nije učinila, to predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa na koji tužilac sa pravom ukazuje u tužbi. Takođe, u presudi je navedeno da je odredbama člana 52. stav 2. te Uredbe propisano da ministar odbrane u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci. Dakle, ministar odbrane je bio vezan ukupnim iznosom novčanih sredstava koja su utvrđena članom 75. Zakona tako da je i odluka o vrednosti boda, odnosno koeficijenta morala biti usklađena sa navedenom zakonskom odredbom. Prvostepeni sud je utvrdio da tužena nije postupala u skladu sa navedenim propisima, a pre svega da vrednost boda odnosno koeficijenta nije pravilno obračunata, što je dovelo do postojanja razlike plate u odnosu na onu koja je tužiocu isplaćena.

Kod takvog stanja stvari prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu isplati zaradu koja je utvrđena Zakonom, a kako tužena istu zaradu nije isplatila, po nalaženju suda pričinila je štetu tužiocu za koju je odgovorna u smislu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer je do štete došlo zbog nepravilnog rada državnog organa koji nije utvrdio vrednost boda i koeficijenta u skladu sa odredbama člana 52. Uredbe, što je imalo za posledicu da se isplati plata tužiocu u manjem iznosu od pripadajućeg.

Presudom Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 2378/06 od 29. decembra 2006. godine - stavom prvim izreke preinačena je presuda Opštinskog suda u Ćupriji P1. 251/05 od 18. maja 2006. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete koja mu je pričinjena zbog nepravilnog određivanja vrednosti koeficijenta i nepravilnog postupanja nadležnog organa prilikom obračuna plate u skladu sa važećim propisima za period od 1. januara 2002. do 31. juna 2006. godine isplati tužiocu razliku zarade u iznosima izraženim po mesecima, a stavom drugim izreke navedena presuda je preinačena, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući o reviziji koju je izjavio tužilac, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. 2125/07 od 1. novembra 2007. godine odbio kao neosnovanu reviziju protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž 1. 2378/06 od 29. decembra 2006. godine.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koje se u postupku po reviziji pazi po službenoj dužnosti; da se neosnovano revizijom ukazuje da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. a u vezi čl. 2. i 8. Zakona o parničnom postupku; da time što je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, tužilac nije uskraćen za jednaku i pravičnu zaštitu pred sudom; da je drugostepeni sud iz utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku izvukao drugačiji pravni zaključak, pa ne stoji navod revizije o bitnoj povredi iz člana 361. stav 1. u vezi člana 8. Zakona o parničnom postupku; da je drugostepeni sud dao utemeljenu ocenu žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. U obrazloženju je dalje navedeno da je tužiocu kao licu u radnom odnosu kod tuženog redovno isplaćena zarada u skladu sa odlukom nadležnog organa i stoga nema mesta za odgovornost tužene na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zbog nepravilnog ili nezakonitog rada. Do toga bi došlo ukoliko bi nadležan organ bez zakonski propisanog razloga uskraćivao isplatu u celini ili delimično ili vršio selekciju prilikom ispunjenja obaveza po izvršnim rešenjima, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao. U takvoj situaciji sud u parničnom postupku ocenjuje da li postoji zakonski osnov odgovornosti tužene države za naknadu tako nastale štete. Međutim, kako su u izvršenju obaveze isplate plata prema tužiocu organi tužene postupali u skladu sa donetim konačnim i pravosnažnim rešenjem, nema nezakonitog ili nepravilnog rada tog organa kao osnova odgovornosti države za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: odredbom člana 32. stav 1. Ustava - da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega; odredbama člana 36. Ustava - da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu materijalne štete odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Iz navedenih razloga osporenom presudom, po shvatanju Ustavnog suda, nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku pravnu zaštitu. Stoga su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi bez ikakvih argumenata i proizvod dogovora državnih organa, izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud nalazi da su o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi i da su u zakonito i javno sprovedenom postupku dali ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima se osporena presuda zasniva. Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda obrazložena, da je odgovoreno na bitne zahteve podnosioca, te da ocena Vrhovnog suda data u toj presudi nije posledica proizvoljnog tumačenja ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Podnosilac ustavne žalbe je imao pravo na pravni lek, koje pravo je i koristio, te u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak u celini vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.

5. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić