Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao sedam godina, Sud je utvrdio da su sudovi delotvorno postupali, a da je podnosilac svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. L. iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. juna 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. L. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14177/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 492/07).

O b r a z l o ž e nj e

1. K. L. iz Subotice je, 5. juna 2014. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14177/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je predmetni postupak trajao osam godina i „da je ustavna žalba zasnovana na povredi ljudskih prava iz čl. 21. i 32. Ustava Republike Srbije i drugih ustavnih odredaba, pravu na jednaku zaštitu prava na pravično suđenje zasnovano na Ustavu Republike Srbije i na Međunarodnim konvencijama koje je Srbija prihvatila kao i na Konvenciji o ljudskim pravima“. Zahtevao je naknadu štete u iznosu od 1.000.000 dinara i naknadu advokatskih troškova za sastav ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe samo povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 30. januara 2007. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Javnog preduzeća „Ž. S.“, radi naknade štete zbog zadobijene povrede na radu. Predmet je dobio broj P. 492/07.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je održano pet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, izvršen je uvid u određenu medicinsku dokumentaciju i normativne akte tuženog, izvršeno je veštačenje od strane Komisije veštaka medicinske struke – hirurga ortopeda, traumatologa i neuropsihijatra, dok jedno ročište nije bilo održano zbog odsustva parničnih stranaka.

S obzirom da na ročište od 9. jula 2008. godine nisu pristupile parnične stranke, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 492/07 od 9. jula 2008. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom. Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je, 17. jula 2008. godine podneo sudu predlog za vraćanje u pređašnje stanje, ali je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 492/07 od 25. septembra 2008. godine navedeni predlog tužioca odbačen.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž.I 6474/08 od 29. decembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 492/07 od 25. septembra 2008. godine, dok je u stavu drugom izreke ukinuto rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 492/07 od 9. jula 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 910/09 i održano je pet ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u celokupne spise predmeta, saslušani su članovi Komisije sudskih veštaka medicinske struke, dok jedno ročište nije bilo održano jer veštak nije sudu dostavio spise predmeta.

Od 2010. godine predmet je u prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde se vodio pod brojem P. 14177/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 23. decembra 2010. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade nematerijalne šete isplati - na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 75.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 40.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 160.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 30.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke delimično odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati iznos od 275.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 260.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, iznos od 240.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i iznos od 50.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog naruženosti, odnosno ukupno za iznos od 825.000,00 dinara, preko dosuđenog iznosa od 305.000,00 dinara, a do traženog iznosa od 1.130.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 900/11 od 10. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 23. decembra 2010. godine, u stavovima prvom i drugom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i predmet je u ukinutom delu vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 18. aprila 2011. godine obavezan je tuženi da isplati tužiocu iznos od 46.653,25 dinara na ime troškova parničnog postupka. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 972/11 od 3. jula 2013. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 18. aprila 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 1. novembra 2013. godine obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 137.650,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Navedeno rešenje je ispravljeno rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 18. novembra 2013. godine, zbog očigledne greške u pisanju.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 29/14 od 27. februara 2014. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđeno je prvostepeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14177/10 od 1. novembra 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi delotvorno postupali pri zakazivanju ročišta i preduzimanju drugih procesnih radnji, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak ukupno, u dve faze, trajao sedam godina, što može da ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, analizirajući tok predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je u periodu od nepune četiri godine do donošenja prvostepene presude, sud doneo odluku da se tužba smatra povučenom zbog nedolaska parničnih stranaka na zakazano ročište, pa je zatim odlučivao o predlogu podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje, dok je drugostepeni sud odlučivao o žalbi protiv prvostepenog rešenja kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom i o žalbi protiv prvostepenog rešenja kojim je odbačen predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a ovaj deo postupka se može staviti u krivicu podnosiocu jer je svojim izostankom sa ročišta prouzrokovao navedeno dalje odlučivanje o procesnim stvarima, što je produžilo postupak za pola godine. Takođe, prvostepeni sud je za vreme od nepune četiri godine do donošenja meritorne odluke održao deset ročišta, što ukazuje na to da su ročišta zakazivana redovno i u kratkim vremenskim razmacima, a i otpravak te presude je urađen u skladu sa zakonskim rokovima. Zatim je drugostepeni sud o glavnoj stvari pravnosnažno odlučio za manje od dva meseca od dostavljanja spisa po žalbama stranaka, što je bez sumnje izuzetno kratak rok, dok je ukinuo prvostepenu odluku u delu u kom je odlučeno o troškovima postupka i dalje je postupak tekao samo o navedenom sporednom parničnom potraživanju. Dakle, postupak o glavnoj stvari je pred prvostepenim i drugostepenim sudom pravnosnažno okončan za nešto više od četiri godine, dok je o troškovima postupka nadalje odlučivano po dva puta u obe sudske instance u periodu od nepune tri godine što jeste duže od poželjnog, ali u toj fazi postupka podnosilac više nije imao neizvesnost u pogledu priznavanja prava na naknadu pretrpljene nematerijalne štete, jer je o glavnom zahtevu već bila doneta pravnosnažna presuda – što je uslovilo da mu, u krajnjem, i troškovi postupka budu dosuđeni u odgovarajućem novčanom iznosu, bez dodatnih zakazivanja ročišta, pribavljanja dokaza ili izlaganja troškovima na bilo koji drugi način.

Po oceni Suda, predmet spora je nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnosioca. Međutim, ispitujući njegovo ponašanje, Ustavni sud ponavlja da je podnosilac doprineo dužini trajanja postupka jer je nedolaskom na ročište prouzrokovao donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom i zatim dalje procesno odlučivanje prvostepenog i drugostepenog suda u žalbenom postupku, a što je produžilo postupak za šest meseci.

Ustavni sud nalazi da je u predmetnom postupku postupajući sud morao da izvede i veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno veštačenjem od strane Komisije veštaka medicinske struke različitih specijalnosti, što ukazuje i na određenu procesnu složenost ove parnice, a što je takođe nužno uticalo na njeno duže trajanje.

Polazeći od svega navedenog, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 14177/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 492/07), te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 3533/2020: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete S. O
• Už 8044/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 5481/2017: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda
• Už 7886/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 11423/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku
• Už 5523/2014: Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2000/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku