Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 17 godina i još uvek nije okončan. Sudu je naloženo da hitno okonča postupak, a podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5559/96, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 925/11 (P. 2411/12).

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , iz N . S. je podnela 19. oktobra 2011. godine, preko punomoćnika Č. R. N, advokata iz N, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5559/96, a nakon toga se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 925/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 11. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5559/96, a potom pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 925/11 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P 2411/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 11. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv pet tuženih – N. B, M. V, Đ. K, J. Đ . i B. K, svih iz N . S, radi isplate iznosa od 43.663,59 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. decembar 1996. godine, nije održano, jer tuženom trećeg reda nije uručena tužba za pozivom za glavnu raspravu. Punomoćnik tužioca je postupio po rešenju suda sa ročišta od 2. decembra 1996. godine i podneskom od 14. februara 1997. godine dostavio adresu tuženog trećeg reda.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5559/96 od 15. oktobra 1996. godine je obavezan punomoćnik tužioca da dostavi sudu punomoćje za zastupanje tužioca, a po navedenom rešenju je postupio 23. oktobra 1996. godine.

Rešenjem istog suda P. 5559/96 od 5. novembra 1996. godine je obavezan punomoćnik tužioca da dostavi sudu tačne adrese prvotuženog i drugotuženog, po kome tužilac nije postupio.

Podneskom od 9. novembra 1998. godine, punomoćnik tužioca je povukao tužbu u odnosu na drugo, treće, četvrto i petotuženog.

Prvo ročište za glavnu je održano 15. maja 2001. godine, na kome je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na drugo, treće, četvrto i petotuženog i da se postupak u odnosu na ove tužene obustavlja.

Potom su održana ročišta 17. septembra i 8. novembra 2001. godine, 20. oktobra i 5. decembra 2002. godine, a na ročištu od 3. februara 2003. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem i nalaz je dostavljen sudu 14. aprila 2003. godine. Pred prvostepenim sudom nisu održana ročišta zakazana za 19. maj i 30. jun 2003. godine, usled nepristupanja sudskog veštaka. Na ročištu održanom 22. septembra 2003. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5559/96 od 22. septembra 2003. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen u celosti preinačeni tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 1.231.990,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. aprila 2003. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 125.423,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je utvrđeno da je tužba u odnosu na drugo, treće, četvrto i petotuženog povučena.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 650/04 od 25. novembra 2004. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5559/96 od 22. septembra 2003. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano ročište 14. aprila 2006. godine na kome je određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem, a nalaz je dostavljen sudu 24. maja 2006. godine. Potom je održan o ročišt e 6. jula 2006. godine, a na ročištu od 21. septembra 2006. godine je određen zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari i konstatovano je da će se postupak nastaviti nakon zauzimanja pravnog stava Vrhovnog suda Srbije u predmetima tužioca.

Na ročištu održanom 25. januara 2007. godine je nastavljen postupak u ovoj pravnoj stvari, a na sledećem održanom 5. aprila 2007. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9305/04 od 5. aprila 2007. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 2.362.363,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2006. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 4238/07 od 4. novembra 2009. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9305/04 od 5. aprila 2007. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je nakon jednog neodržanog ročišta zakazanog za 10. maj 2010. godine, na sledećem održanom 14. juna 2010. godine određeno izvođenje dokaza veštačenjem, koji sudski veštak nije dostavio ni nakon poziva suda po rešenju od 7. septembra 2010. godine.

Nakon neodržanog ročišta zakazanog za 7. oktobar 2010. godine, rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6063/10 od 19. januara 2011. godine je određen prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, usled pokretanja stečajnog postupka nad tužiocem, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Po preuzimanju postupka od strane stečajnog upravnika od 21. februara 2011. godine, Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 6063/10 od 25. februara 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, a po pravnosnažnosti rešenja, spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 925/11 od 18. jula 2011. godine stavio van snage rešenje o veštačenju prvostepenog suda od 14. juna 2010. godine, a na ročištu održanom 10. oktobra 2011. godine je odredio izvođenje dokaza veštačenjem i nalaz je dostavljen sudu 13. marta 2012. godine.

Na ročištu održanom 4. oktobra 2012. godine je određen prekid parničnog postupka na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu P. 2411/12 od 5. novembra 2012. godine je određen nastavak prekinutog postupka (ranije broj P. 925/11), s tim da se isti nastavi pod brojem P. 2411/2012, a potom je održano ročište 14. maja 2013. godine, a sledeće je zakazano za 26. novembar 2013. godine.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da još uvek nije pravnosnažno okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan dosadašnji period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe prilikom podnošenja tužbe nije dostavio pre svega punomoćje za zastupanje tužioca, a takođe nije označio tačne adrese tuženih. Pored toga, punomoćnik podnosioca u toku postupka nije postupio po rešenju suda od 5. novembra 1996. godine u pogledu dostavljanja tačnih adresa tuženih, već je nakon dve godine podneskom od 9. novembra 1998. godine povukao tužbu u odnosu tužene čije adrese u toku postupka nije dostavio. Osim toga, u postupku pred Privrednim sudom u Novom Sadu na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka je na ročištu od 4. oktobra 2012. godine određen prekid postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud nakon tri godine i osam meseci održao prvo ročište za glavnu raspravu, tek 15. maja 2001. godine. Pred prvostepenim sudom po donošenju rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem i dostavljanju nalaza sudskog veštaka, ročišta zakazana za 19. maj i 30. jun 2003. godine nisu mogla biti održana zbog nepristupanja sudskog veštaka, a sud nije preduzimao nikakve procesne radnje. Pored toga, Okružni sud u Novom Sadu je dva puta ukidao presude Opštinskog suda u Novom Sadu i predmet vraćao na ponovni postupak.

Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu da utvrđenu povred u prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede, otklone nalaganjem sada nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 17 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti